Sanja Krsmanović Tasić: Obrazovni sistem ne uspeva da isprati mlade

Sa Sanjom Krsmanović Tasić, predsednicom organizacije CEDEUM, o raskoraku između mladih i obrazovnog sistema, kvalitetnom neformalnom obrazovanju i pozorišnoj umetnosti
Autor/ka Mila Miljković

15. September 2020

Centar za dramu i edukaciju u umetnosti CEDEUM je organizacija osnovana 2000. godine od strane umetnika, dramskih pedagoga, psihologa, sociologa, defektologa i velikog broja ljudi iz sfera kulture, obrazovanja i socijalne zaštite – sa osnovnim ciljem promocije i afirmacije dramske umetnosti i stvaralaštva u svim oblicima vaspitanja i obrazovanja. Na poziciji predsednice ove organizacije od 2014. godine je Sanja Krsmanović Tasić, koja na polju dramske i plesne edukacije radi od osamdesetih godina prošlog veka. Od tada, kontinuirano se bavi pedagogijom iz oblasti izvođačkih umetnosti.

Tokom dvadesetogodišnje istorije postojanja CEDEUM-a, ističu se brojne manifestacije od ključnog značaja za pomak ka unapređenju neformalnog i umetničkog obrazovanja. Od umetnosti za društvene promene, inkluzivnog rada, rada sa manjinskim gupama, pozorišnim festivalima posvećenim ekologiji duše, prevenciji vršnjačkog nasilja – može se reći da specifični projekti u oblastima kulture i umetnosti nastoje da se bore za ostvarivanje prava na kulturu kroz razne forme umetničkog izražavanja.

Sa Sanjom Krsmanović Tasić razgovarali smo o kvalitetnom neformalnom obrazovanju i pozorišnoj umetnosti, ali i o reformama potrebnim obrazovnom sistemu kako bi bio prilagođeniji mladima.

Sanja Krsmanović Tasić

Koje ciljeve organizacije CEDEUM biste izdvojili kao ključne – kako biste opisali sistem po kojem funkcioniše?

Sanja Krsmanović Tasić: CEDEUM je osnovan kao organizacija u kojoj se dešava mesto susreta umetnika, stručnjaka i nastavnika sa ciljem kreairanja zanimljivih projekata usmerenih ka deci i mladima – ali i učesnicima svih generacija. Iako sarađujemo sa školama, pripadamo neformalnom obrazovanju jer je naša oblast, pre svega, dramsko obrazovanje. Ono što je zanimljivo jeste da se mi bavimo promovisanjem procesnog i dugotrajnog kreativnog rada sa mladima. Reč je o radioničarskom pristupu, vođenom od strane umetnika, nastavnika ili dramskih pedagoga, koji motiviše i stimuliše učesnike da daju svoj kreativni doprinos.

U pitanju je vrsta rada koja podstiče radoznalost, ličnu inicijativu, istraživanje, rad na razvijanju svog telesnog i govornog aparata i uglavnom je baziran na vrlo otvorenom umetničkom pristupu. Na naše veliko zadovoljstvo, vrata ka promeni se malo po malo otvaraju i omogućavaju se prvi koraci koji vode ka implementaciji dramskog obrazovanja u formalni sistem obrazovanja. Pokušavamo da razvijamo i oblike pozorišta u obrazovanju (eng. TIE – Theatre in Education), kao i mogućost usavršavanja nastavnika i umetnika iz oblasti dramske pedagogije. Takođe, radimo i na kreiranju dijaloških platformi kroz organizovanje simpozijuma, okruglih stolova i drugih programa.

U sklopu organizacije razvijamo razne projekte, ali onaj koji se u kontinuitetu dešava od osnivanja CEDEUM-a i koji je, na neki način, inicirao formiranje naše organizacije jeste prateći program Bitefa, odnosno prateći program Bitef Polifonije, čiji koncept od početka razvija Ljubica Beljanski Ristić, dugogodišnja predsednica i suosnivačica CEDEUM-a. Takođe smo, u poslednjih sedam godina, realizovali i pozorišni festival za decu i mlade pod imenom Mater Terra, sa temom očuvanja životne sredine i ekologije duše.

Kada pominjemo te male korake ka promeni, sa kolegama sam učestvovala u radu grupe oformljene od strane Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja u pisanju programa za gimnazijski smer za scenske i audiovizuelne umetnosti, koji je uspešno realizovan ove godine u nekoliko gradova u Srbiji i funkcioniše po principu tandema nastavnika i umetnika.

 „Platforma umetnika i nastavnika gde se u partnerskom tandemu na zanimljiv način radi na umetničkom obrazovanju u školama je ključ – jer umetnik donosi iskru i inovativnost, a nastavnik pedagoški pristup i metodologiju gde predstavlja neku vrstu mosta i jedini način da dramska umetnost uđe u sistem formalnog obrazovanja.“

Da li je trenutna situacija u našem obrazovnom sistemu osposobljena da podrži CEDEUM-ovu misiju – od čega to zavisi?

Situacija je takva da je sve svedeno na volju i veliko zalaganje pojedinaca, odnosno nastavnika koji žele da razviju dramsku umetnost u školama, iako predaju neki drugi predmet. Iz iskustva znam da uglavnom zavisi od direktora škola i od toga da li oni imaju osećaj da su inicijative takvog tipa važne za čitavu školsku zajednicu i, pre svega, za mlade, koji su članovi njihovih grupa. Sistemska podrška ne postoji, dešava se da nastavnici često nailaze na loše uslove za rad, nerazumevanje pa čak i otpor sredine. Moja velika želja bila bi da se ostvari dugoročna saradnja škole i jedne pozorišne trupe, gde bi škola obezbedila prostor za rad, a umetnici zauzvrat držali radionice. Ovo bi bila zaista sjajna situacija od koje bi svi imali koristi – pozorišna trupa bi osluškivala potrebe školske zajednice, igrala predstave, namenski radila sa učenicima, nastavnicima i roditeljima, govorila o problemima…

Mislim da je ovo zaista moguća i ostvariva situacija, ako bi postojala podrška ovakvim inicijativama od strane Ministarstva prosvete. Opšte je poznata činjenica da mnoge nezavisne pozorišne trupe, sama sam član jedne, imaju problema sa obezbeđivanjem prostora za rad, igranje i fundus. Takođe, pomenula bih da ovakav model postoji u obrazovnom sistemu u Nemačkoj, koji se pokazao kao vrlo uspešan.

Koji su glavni problemi sadašnjeg obrazovnog sistema i na koji način bi bilo neophodno promeniti ili unaprediti ga?

Mislim da jedna temeljita reforma suštine školstva treba da se desi jer su nove generacije jednostavno na desetom stepeniku iznad onoga što im se nudi u sistemu formalnog obrazovanja. Mladi ljudi su vrlo mentalno i intelektualno razvijeni jer su stimulisani raznim sredstvima od najranije mladosti – a obrazovni stistem i njegova struktura i sadržaj apsolutno ne uspeva da ih prati. To je jedan ogroman raskorak. Rekla bih da su u takvom sistemu deca i mladi rascepane ličnosti koje moraju da ispunjavaju neku puku formu zato što se od njih tako očekuje, a oni, u stvari, paralelno sa tim razvijaju svoj istraživačko-kreativni svet koji je nepojmljiv mnogim pedagozima koji im predaju. Ali, opet, kakvo god da je naše formalno obrazovanje, ono ipak utemeljuje jednu solidnu bazu u mladom biću.

Upravo u tom raskoraku leže sve mogućnosti neformalnog obrazovanja. U okviru organizacije IDEA ( eng. International Drama/Theatre and Education Association) do mene dolaze razne studije koje upravo dokazuju da svi vidovi kreativnog i umetničkog obrazovanja na najbolji način pripremaju mlade za profesije budućnosti jer prvenstveno razvijaju kritičko i kreativno razmišljanje.

U suštini, nemam odgovor na ovo pitanje, zato što mislim da treba više pitati mlade. Sa njima treba vrlo ozbiljno razgovarati o tome šta im je smetalo u godinama obrazovanja i na koje načine misle da to može da se popravi jer su oni bliži materiji, razmišljaju mnogo kreativnije i predstavljaju ključ promene – obrazovni sistem je moguće reformisati ili unaprediti samo u saradnji i dijalogu sa njima.

Šta sve podrazumeva kvalitetno neformalno obrazovanje?

Godine provedene u formalnom obrazovanju su određene i ograničene, dok je neformalno obrazovanje nešto što može da se iskusi tokom čitavog života. Neretko se odlučujemo za dalje usavršavanje ili izučavanje nečega do čega nam je zaista stalo i za šta smo motivisani. Važno je da postoji osmišljen program i metodologija, da su oni koji neformalno obrazovanje vode zaista stručni u onome što rade – zato što ono razvija intelektualne, kreativne i telesne sposobnosti.

Koliko je umetničko obrazovanje bitno za mlade i njihov individualni razvoj?

U suštini svega jeste razvoj kreativnosti i mašte koja je prirodna svakoj osobi – povratak u svet slobode i igre koji doživi svako dete u svojim formativnim godinama, a bude zagušen onog momenta kada počne ukalupljivanje formalnim obrazovanjem. Umetnošću se trudimo da odvrćemo slavine neverovatne kreativnosti, trudeći se istovremeno da radimo i na razvoju određenih veština koje su potrebne ne samo u uskom krugu bavljenja umetnosti – već su bitne i vredne za čitav život jedne individue.

Na koji način bi se nepostojanje adekvatnog neformalnog obrazovanja i umetničkog izražavanja odrazio na mlade i na društvo?

Nije preterano popularno da dramska edukacija i kritičko razmišljanje uđe u škole jer je u pitanju nešto što je vrlo opasno i subverzivno. Pozorište razvija zrele, kritički nastrojene, aktivističke individue i, pre svega, smatram tu činjenicu užasno važnom. Sama reč glumac na engleskom sugeriše nekoga ko je aktivan, radi, deluje i menja nešto – neko ko nije pasivan činilac društva. Mislim da je od presudne važnosti za zdravlje našeg društva i mladih da programi takvog tipa budu podržani. Deca i mladi koji imaju mogućnost da se time bave ostvaruju dobrobit koja može samo da im pomogne u životu, a društvo dobija aktivne i solidarne građane – razvijajući na taj način osnovne mehanizme demokratije.

Koje teme u životima mladih ljudi smatrate ključnim za kreativni pristup i stvaranje prostora za dijalog?

U radu uvek počnem od njihovih razmišljanja, ideja, dilema i problema. Mislim da je moja uloga da suštinski suptilno, a opet jasno vodim proces tokom kojeg se mladi ljudi otvaraju, poveravaju i tragaju za zaista važnim temama koje žele da obrađuju. Zajedno se upuštamo u avanturu, ne znajući gde će nas put odvesti, ali znamo da će nas to zajedničko iskustvo obogatiti i dati nam priliku da se razvijamo i sazrevamo. Kasnije bismo iste teme upakovali u forme scena i predstava, gde tema postaje univerzalna i bitna za sve. Pozorište ima snagu da pokreće i transformiše, isceljuje i postavlja pitanja i da nas podseća na našu ljudskost, ranjivost, snagu i saosećanje. Baš zato je od ključne važnosti pitati mlade i osvestiti značaj tema koje se obrađuju i poruka koje one nose.

Šta biste sve naveli kao benefite pozorišnih i dramskih umetnosti?

Veliki Augusto Boul rekao je da je pozorište proba života i ja mislim da je to zaista tačno. Baveći se dramskim umetnostima, osoba prolazi kroz razne situacije, stanja i duboko preispitivanje sebe same. Jer, da bi neko postao glumac, glumica ili izvođač, zaista mora da radi sa sobom, da se suočava sa sopstvenim demonima, razume načine da to iskaže i konstantno preispituje svet oko sebe, tragajući za istinom. Reč je o vrlo specifičnom i ličnom radu koji nas, samim tim, priprema ne samo na delovanje – već i na život kao takav. Time se dobija mogućnost za samoizražavanje, posmatranje, tumačenje i procesuiranje sveta oko sebe. Izvođačke umetnosti, odnosno, konkretno pozorište nam daje veštine i alate – od pokreta, govora, načina prisustva i izražavanja do rada na telu i spoznaje telesnosti uopšte.

Koliko su mladi ljudi prisutni u obrazovnom sistemu, ali i u aktuelnim kulturnim dešavanjima? Koliko se njihov glas čuje?

Primetila sam da se često javljaju primeri lažne prisutnosti i uvažavanja mladih unutar nekih projekata ili institucija. Mene su uvek interesovali buntovnici, šta oni imaju da kažu. Zanimalo me je mišljenje onih koji ne ispunjavaju model, formu i očekivanja društva i većine odraslih. Verujem da mora da se nađe pravi način na koji se mišljenja mladih ljudi uvažavaju i na koji im se daje reč – pa makar nam se ne dopadalo to što imaju da kažu.

Kako bi izgledao svet u kojem umetničko obrazovanje, drama i pozorišna umetnost ne postoje?

To bi bio svet u kojem ne bih želela da živim. Boli me činjenica da je umetničko obrazovanje često marginalizovano i stigmatizovano kao nebitno -sam ministar prosvete rekao je da postoje bitni predmeti i oni drugi. Bavim se pedagogijom iz oblasti izvođačkih umetnosti od osamdesetih godina i često srećem ljude koji mi govore koliko im je naš zajednički rad značio i koliko ih je osnažio za sve životne izazove.

Kao poslednji primer toga navela bih predstavu koju sam u Smederevu režirala na osnovu teksta stvorenog tokom procesa rada sa mladima iz Pozorišta Patos. Prošlogodišnja pemijera predstave „2100:SKASKA O ASKI“, koja predstavlja neobično promišljanje distopijske budućnosti pred nama, gde nam je polazna tačka bila čuvena Andrićeva pripovetka. U toj verziji realnosti mladi su stalno nosili maske i skafandere, stalno kašljali ukoliko nisu nosili maske – gde uprkos mraku postoji svetlo koje isijava i napravila ga je umetnost. Nekoliko meseci kasnije, deo te naše priče postao je stvarnost i ja verujem da su ti mladi ljudi iz Smedereva lakše podneli dane karantina i pandemije zbog iskustva koje su imali stvarajući predstavu.

Fotografije sa radionica i predstava: Sara Revišin

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *