Sara Grgurić: Umetnost mora odgovarati na sadašnje stanje

O kratkom filmu, poziciji žena u filmskoj industriji i filmu U šumi sa rediteljkom Sarom Grgurić
Piše: Marina Zec

8. July 2021

Kako izgleda kada ste u izolaciji, sa osobom sa kojom ne želite da budete, a ne znate kako da izađete iz odnosa? Ovaj problem pred publiku predstavlja U šumi, debitantski film mlade rediteljke Sare Grgurić. Film, sa malo reči, prikazuje odnos koji vene, ali i portretiše, istovremeno snažno i suptilno, pristanak jedne osobe da u takvom odnosu ostane. U šumi, prvi hrvatski film na temu pandemije, kako su ga mediji etiketirali, prošle godine dobio je nagradu Zlatna kolica za najbolji hrvatski kratki film na 18. Zagreb film festivalu, a prikazan je i u okviru takmičarskog programa na ovogodišnjem Bašta festu. Projekcija na Bašta festu je bila prva prilika za Saru da pogleda film sa publikom, što je, kako kaže, za nju najveća nagrada do sada jer je publika tokom projekcije disala sa filmom i jer su dobili zaista pozitivne komentare – a ceo taj svet filmskih festivala je za nju još uvek nešto novo i nepoznato.

Film U šumi prikazuje odnos dvoje mladih ljudi u kome nešto baš ne štima. Kako si došla na ideju da se pozabaviš baš tom temom?

Sara Grgurić: Meni je to bio završni rad na trećoj godini, na osnovnim studijama i imala sam potpuno drugačiju ideju o filmu. Htela sam da radim film o odnosu majke i kćeri, koji je trebalo bit snimljen u Zagrebu, na puno različitih lokacija sa dvadeset sporednih uloga, ali je onda došla korona, u Hrvatskoj je bio lokdaun, potres, dogodio se opći haos i nama su na fakultetu izašli u susret na način da možemo odgoditi snimanje za iduću godinu ili da moramo film prilagoditi uvjetima. Ja sam nakon potresa otišla doma na Grobnik, to je mjesto pored Rijeke, i počela su mi se vraćati neka sjećanja, neki mir i odlučila sam da ću snimit film, ali ću ga pojednostavit, radiću o tome kako se netko vraća kući i bude se neka sjećanja.

Koliko je u tim uslovima bilo teško okupiti ekipu i promeniti ceo koncept?

Što se tiče same ekipe, to su sve moji prijatelji, glavne uloge glume Lana Meniga i Josip Ledina, mi smo super frendovi, družili smo se sve vreme i ja sam im rekla da mi je sve otpalo i pitala ih da li će mi oni glumit. Oni su pristali, a snimatelj Frane Pavić je, takođe, blizak prijatelj. Ja sam znala da ćemo snimati u Gorskom kotaru, u rodnoj kući moga dede i odatle smo krenuli. Imam Gorski kotar, povratak u rodno mjesto, dvoje likova, i znala sam da želim snimit erotsku scenu. Mi smo polako ispisivali taj scenarij i kako smo razvijali priču, pojavila se ta tema – šta kad su ljudi u odnosu, on se raspada, a osoba ne može izać van? Ono što mi je bilo zanimljivo provuć jeste da je ponekad jako teško, pogotovo ako veza traje dugo vremena, izaći iz nje – što zbog toga jer nemaš hrabrosti, ili zbog navike ili toksičnih odnosa. To mi se činilo kao zanimljiv okvir za priču, ali bez pitanja zašto ona nema hrabrosti i zašto ne izađe. Mislim da ženski likovi moraju biti hrabri i odlučni, ali da to nije glavna stvar. Mislim da su ženski likovi puno ljepši u tim nekim svojim nesigurnostima i da su žene puno moćnije u svojoj tuzi jer se uvijek nakon nje nekako izdignu. Mislim da je to kod nas, žena, puno slojevitije i htjela sam se zaštitit od tih pitanja zašto ona ne izlazi iz tog odnosa, pa je tome odgovala situacija lokdauna u kojoj je ona realno sprečena, tako da smo reagirali u trenutku.

To je jedan od prvih regionalnih filmova koji se bavi tematikom virusa korona. Šta misliš o stvaralaštvu koje je inspirisano ovom situacijom, pogotovo temom izolacije?

Ja mislim da je i u tim nekim krugovima u kojima se nalazimo, to su neki intelektualci, umjetnici, za bilo šta uvjek teza da umjetnost mora odgovarati na sadašnje stanje i zanimljivo mi je da je kod filma ovo sada povezano sa činjenicom da je prvi na temu korone – da, ali mi smo snimali u takvim uvjetima, jedino što se činilo smisleno u tom trenutku je odgovoriti na trenutno stanje, napravit nešto što će za nekoliko godina biti zapisan trenutak tog stanja koje je maltene ceo svijet proživjeo. Ovo je samo slika kako smo mi kod nas, u Hrvatskoj, proživljavali sve to skupa – spominje se i potres i lokdaun. A opet, sa druge strane, tema je univerzalna – raspad odnosa dvoje ljudi. Mi to nismo uradili da bismo bili prvi, već je za nas to bio i jedan bijeg od stvarnosti, jedna psihoterapija. Rešili smo igrati se sa time i tjekom stvaranja cijelog filma nismo razmišljali da film ima temu korone jer nam je to toliko bilo normalno, logično, da nismo pomislili da ćemo bit prvi i da je to tema kojom se niko ne bavi, kad smo svaki dan na vijestima imali te presjeke broja obolelih ljudi od korone i to je postalo normalno.

Detalji u filmu su toliko autentični da deluje kao da je iskustvo filma proživljeno. Kako ste uspeli tako verno da prikažete ovaj problem?

Ovde ima puno autobiografskih elemenata, ali ne u odnosu likova, nego u Saši. Meni taj povratak doma budi mnogo emocija i predstavlja trenutak kada se ja sjećam svoje prošlosti, provedenih trenutaka tamo u djetinjstvu. Bilo mi je jako zanimljivo to da ona doma dolazi posle ne znam koliko vremena, a sve te lokacije, stvari koje vidimo u filmu, predstavljaju situaciju povratka na staro mjesto, ali sa nekim sa kime ne želi bit tamo. Ona se vraća kući i napokon pokazuje nešto što joj je užasno bitno, svoj dom, nekome ko možda ni ne treba bit tamo. Taj bijeg iz grada gde smo svi maltene neprestano izolirani, bijeg kući u mir, dovodi do situacije da shvatiš da možda nije to to. Prestaje žurba, komunikacija i stigneš razmišljat o sebi i o tome šta želiš. A zapravo, sve ove lokacije u filmu su meni jako intimne, ali na totalno drugačiji način, ali nam je to bilo glavno polazište za lik. Ja sam dugo razgovarala sa glumicom o tome šta znače ta mjesta i koja je poanta tih njenih sjećanja. Mislim da je ona imala jako težak glumački zadatak, a to je da ne priča, nego da se vidi. Ona nikada ne kaže naglas šta je problem, a mi vidimo da želi bit sama, ali gde god da ode i šta god da radi, uvek se pojavljuje taj Filip. Ono što nam je, takođe, bilo bitno je da Filip ni u jednom trenutku ne sme bit bad guy, on nije zločest čovek, nasilnik, on je jednostavno samo kriv čovjek za nju.

Pomenula si da ti je bilo bitno da film sadrži erotsku scenu, zašto? I kako je proteklo snimanje?

To je bilo na samom početku, ja sam imala neke vizuelne impresije kako to treba da izgleda i onda mi je bilo izazovno da pokušam da režiram erotsku scenu jer to nikad nisam probala. Kad smo krenuli razvijat priču, scena je bila odbačena, ali kako smo radili puno, shvatili smo da nam treba nešto, a da to nešto ne sme bit poljubac, već da oni moraju bit toliko fizički distancirani cijeli film, da ta seks scena mora značiti pristanak na nešto što možda ne želiš, radi mira u kući. A što se tiče snimanja, to je bila jedna od zadnjih scena i oni su to užasno profesionalno odradili. Bilo je jako ugodno snimati scenu, jer su oni birali svoje granice. Bili su jako profesionalni i nije se pravila nikakva tenzija oko snimanja.

Isečci iz filma „U šumi”

U radu na filmu si preuzela više uloga – ti si i rediteljka i scenaristkinja i producentkinja. Koliko je zahtevno baviti se svime i da li mladi filmski stvaraoci moraju da preuzimaju toliko različitih delova posla?

Što se tiče pisanja scenarija i režiranja, mislim da to ide ruku pod ruku. Imam super kolege koje super pišu, ali ova priča mi je bila previše intimna i bilo mi je intimno da je napravim sama. Ipak, jako bitna stvar je da ja jesam pisala scenarij, ali je sve to bilo u savjetovanju sa glumcima i sa svima koji su učestvovali u filmu i za neke stvari su mi jako pomogli. Tu je i moj mentor, redatelj Zvonimir Jurić koji mi je isto jako pomogao sa svojim savjetima. Meni je iskreno lakše bilo radit tu priču sama jer sam imala tu neku dozu znanja tog mjesta, a htjela sam to iskoristit u filmu. Takođe, nekako mi se čini da su mi sada na faksu ruku pod ruku scenario i režija, mada bih jako voljela surađivati sa scenaristima i imam neke planove. A što se tiče produkcije, glavni producent je bio Mihael Šandro, moj dečko, ovo je jako intiman set (smeh) i on je napravio jako velik posao, radio komunikaciju sa strancima, sve organizirao, bio producent na filmu i setu. Suzana Erbežnik je takođe jedna od producentica koja se bavila finansijskim dijelom, a ja sam riješavala neke stvari logističke u vezi sa Gorskim kotarom jer, ipak je meni to poznato i znala sam di će se šta dešavat i tko nam sve treba. Iskreno, puno je bilo lakše jer smo raspodijelili posao. Mi smo se podijelili tako da svatko radi ono što najbolje zna, a ja sam, eto, odradila i taj dijeo produkcije.

Šta misliš o formatu kratkog filma?

Mislim da su kratki filmovi jako bitni i da je potcenjen format. Kratki film je savršen poligon za vježbat režiju i za istraživat jer u kratkoj formi možeš pokazat bilo šta. A čini mi se da danas sve više postoji onlajn platformi za prikaz kratkih filmova gdje, nakon što film prođe sezonu filmskih festivala, bude dostupan onlajn. Mislim da je to jako bitno, jer se iz kratkih filmova može jako puno naučiti. Pogotovo kad vidiš početke nekih poznatih redatelja, shvatiš da ne treba bit pod presijom, već da samo treba istraživat i nać neki svoj stil koji ćeš onda u dugometražnom filmu iskoristit.

Čini se da su u regionu često popularne teme odrastanja, sazrevanja, unutrašnjeg konflikta, ali i regionalnih konflikta. Da li je to neka vrsta trenda i zbog čega se ponavlja?

To sam baš i ja primjetila, da se dosta regionalih filmova bavi tematikom mladih ljudi koji odlaze van države i opisuju šta se njima dešava u toj državi. Ja mislim da je sve to samo odraz našeg stanja i naše neke kolektivne svjesti. Kao u devedesetim, svi su bili opsednuti ratom i radili takve teme, a ja sam užasno sretna da se takvi filmovi sve manje snimaju. Postoje i dalje bitne teme, ali mislim da smo malo preopteretili našu kinematografiju sa tom tematikom. Ali eto, očito ćemo sada raditi filmove o odlasku u drugu zemlju, snalaženju i izgubljenosti generacije. Ipak, sa druge strane, filmovi su refleksija nas, onoga što mi osjećamo i proživljavamo i zanimljivo je koliko smo zapravo mi, na Balkanu, jako bliski po tematikama. Muče nas iste stvari, bavimo se sa sličnim temama i jako je zanimljivo bilo vidjet na Bašta festu kako se neke slične kinematografije bave sličnim temama. Pišemo o onome što znamo.

Snimanje filma U šumi”, izvor: novilist.hr

Kakva je pozicija žena rediteljki, pogotovo mladih devojaka?

Ja iskreno mislim da je to užasno bitna tema, jako sam puno razmišljala o tome. Mislim da treba raditi na tome da žene na glavnim pozicijama ne budu nešto neobično, nego da budu ravnopravne. Nije da na svim pozicijama treba da budu žene glavne, al se treba normalizirat to da žene smeju bit na glavnim pozicijama. Samo je stvar toga kada se shvaćaju žene. Kada muškarac kaže da nešto ne može, on je odlučan, zna šta radi, a kada žena kaže da ne može, ona je histerična, luda. Treba počet obrazovat svih da je u redu i kada muškarac i kada žena kažu ne i da je muškarac redatelj, a žena redateljica. Ja mislim da je jako bitno obrazovat mlade djevojčice da mogu uradit sve što žele, kao i male dečake. Po mom mišljenju je totalno u redu da dečko pleše balet, a cura da igra nogomet. Mislim da se, nažalost, žene još uvek moraju laktat i sa svakim filmom ispočetka dokazivat da one znaju šta rade, ali mislim da će doć vrijeme kad će sve to biti okej. I mislim da treba za mlađe generacije da se uče da mogu biti hrabre i da je u redu da cura otiđe na prijemni za redateljicu. To je i problem imenovanja u ovoj industriji, ti si redatelj, montažer, snimatelj, što se vidi i na odjavnim špicama. Što ranije trebamo naučiti cure da su to poslovi koji su okej da se njima bave i da cure mogu. I čini mi se da sada kreće val redateljica, kojih je malo, ali da, kada ih ima, čak su i bolje od muških redatelja.

Isečci iz filma „U šumi”

Fotografije: Marija Todorović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!