Sara Radojković: Želele smo da napravimo nešto lepo od strahova i mračnih misli

Neposredni povod za razgovor sa mladom spisateljicom Sarom Radojković jeste nedavno objavljivanje njene nove zbirke poezije Vežbanka za strah u izdanju Kontrasta. Sa Sarom sam se prvi put i srela na promociji ove knjige u galeriji Polet pre nešto više od mesec dana. Za Oblakoder magazin smo ovoga puta razgovarale o filmu, pozorištu, novinarstvu i kritici. Naravno, i o Vežbanci za strah. Sara je našim čitaocima ponudila i muzičku, književnu i serijsku preporuku.

Ti si spisateljica, dramaturškinja, novinarka. Koje od ovih zvanja ti je najdraže? I da li je uopšte moguće da jedno izdvojiš?

Verujem da sva ova zanimanjima dele isti cilj i „osnovni alat“ reči kako bi neko osećanje, misao, poruka, ideja, priča zaživele te došle do primaoca poruke, čitalaca na neki od mnogo potencijalnih načina. Ali onda na scenu stupa kombinatorika – kojoj poruci sa kojim ciljem odgovara koje „odelo“.

Priču o kršenju prava radnika u tekstilnoj industriji kroz vreme najbolje je ispričati u Čačku u pozorišnom „Triptihu o radnicima“ gde udružujem snage sa kolegama, moje najintimnije osećanje bola i ljubavi želim da obučem u pesmu koju baš oni kojima je napisana mogu čitati u intimi, a neko nesvakidašnje iskustvo ili susret sa osobom koja inspiriše, kao što to radi naučnica i feministkinja Marina Blagojević Hjuson, naravno da želim da utkam u što lepši slikovit intervju da što više ljudi vidi koliko je ona sjajna.

Tako da kao što vidiš – ne mogu da izdvojim ni jedan od mnogih vidova pisane forme/rodova, a sve ih podjednako volim i mrzim u zavisnosti od toga kako mi ide.

Sećaš li se kada si napisala prvu pesmu? Koja je to pesma? Jel se sećaš tog trenutka? Opiši nam ga.

Bilo mi je dosadno. Sedela sam sama u dvorištu zgrade, proleće je, ptice cvrkuću, niko me ne dira, bubice zuje, leptiri onako trapavo neravnomerno uzleću i sleću. (To je bio momenat dok su deca još puštana napolje slobodno kao kerovi koji se uvek mogu dozvati sa prozora uzvikom – ručak, a postojali su i šumarci i livade, na mestima gde su sad kućerdače neke.)

I meni nešto dođe da napišem kratku pesmicu koja ide otprilike nešto – lepi lepko, pa opis nežnih i divnih krila, pa sleće na cveti i oni se poljube najlepše, ali lepko kad odleti neće se vraćati, umreće tog savršenog dana. Tako nešto.

Komšinica je videla da piskaram i zamolila me je da pročitam. Sećam se da je rekla da je baš lepa pesma, mada je začuđenost nekako pedagoški sakrila u neku rečenicu u stilu – a vidim interesuju te malo i te neke dublje stvari, možda nesvakidašnje za tvoje godine. 

Pre nekoliko godina si objavila svoju prvu zbirku poezije Hoochie coochie vinjak i bluz, a nedavno je u izdanju Kontrasta objavljena i druga, interakivna - Vežbanka za strah u saradnji sa ilustratorkom Sonjom Bajić. Zašto interaktivna zbirka poezije? Zašto knjiga ima baš taj naziv, Vežbanka za strah? Kako nam ova zborika pomaže da se suočimo sa strahovima?

Možda zbog manjka samopouzdanja i vere u sebe, možda zbog straha da moje pesme nisu dovoljne, možda zbog toga što oduvek volim da eksperimentišem. Možda zbog toga što najviše volim da preko rada stičem prijatelje ili zato što verujem da su reč i slika neodvojive samo je nekad slika reč, nekad reč slika a nekad se mogu nadopunjavati... Bilo kako bilo, osetila sam da mi je potrebna Sonja Bajić.

Ova knjiga je interaktivna jer su sve knjige interaktivne, kad čitamo u interakciji smo sa napisanim, zar ne? Ali ovde je to samo malo specifičnije zato što mislim da se drugačije čita poezija i proza. I mislim da poezija ostavlja u čoveku neki ukus, ako je dobra. Kao da je u čoveku okinula neki ton i taj ton traje. I zašto to ne bi bio poziv da čitalac nastavi da „svira“, zapeva za tonom, doda svoju misao, crtež, kao što je Sonja nastavljala moje pesme svojim „solažama“. A meni je trebalo da ih nastavi, jer nisam htela da gomilu nesvarenog kamenja iz želuca bacim na papir, da grubo pređem preko dirki čitalačkog instrumenta, i samo odem.

Poželela sam da zajedno sa Sonjom i osobom koja drži knjigu u ruci napravim jedan mali prećutni trio - da od strahova i mračnih misli pravimo nešto lepo, nešto što nam znači.

Kako lično doživljavaš temu straha?

Doživljavam temu straha kao važnu. Mislim da je strah jako veliki pokretač, ali nas vodi u potpuno pogrešnim pravcima, tera nas u samoobmanjivanje, opterećuje i zarobljava nas. Ako mu dozvolimo može zagospodariti nama u potpunosti, a da toga nismo ni svesni.  

Aktivna si na pesničkoj sceni. U Beogradu se često organizuju razne pesničke večeri. Kako ti vidiš njihovu svrhu? Koliko je taj krug ljudi zatvoren i šta može da pruži novim pesničkim glasovima?

Mislim da taj krug nije zatvoren uopšte, moja omiljena manifestacija tog tipa Argh poetske večeri stalno zovu nove ljude da prijavljuju svoje radove i da ih čitaju. Okupljanja su svake poslednje srede u mesecu i služe baš zbog toga da se ljudi sličnih senzibiliteta pronađu.

Kako će se ti ljudi povezati i koliko će inspirisani biti da dalje promovišu to što rade ili poput Nebograda promenu primenjenu stranu svoje muzike, zavisi samo od njih.

Kada sam ukucala tvoje ime na Guglu pojavili su se mnogi tvoji tekstovi na nekoliko portala, najviše sa Vice-a. Koje te teme, kada je reč o novinarstvu, najviše zanimaju?

One o kojima znam da bih i sama volela da čitam. 

Koji ti je do sada bio najveći novinarski izazov?

Najveći izazov mi je bio taj što sam se uopšte okušala u novinarstvu budući da sa žurnalistikom nisam imala nikakvih dodirnih tačaka pre. To se verovatno ne bi ni desilo da VICE nije mediji kome je od formalnog obrazovanja mnogo važnije šta i na koji način umeš da kažeš. 

Kao dramaturškinja radila si i u pozorištu i na filmu. U kom procesu rada si više uživala - odnosno, da li ti više leži film ili pozorište?

Pisac, odnosno spisateljica, je uvek usamljena iako su dramske umetnosti, kako film tako i pozorište, kolektivna stvar. Pa ipak, koliko god druženje i dalja kreacija bila zajednička i proisticala iz međusobne interakcije i komunikacije uvek postoji taj trenutak kada ste sami sa sobom u praznoj sobi ispred belog papira.

Ima uživanja i u tome, ali mislim da se kao spisateljica/dramaturškinja uvek osećate kao trinaesto prase. U odnosu na film, pozorišni procesi više tolerišu vaše prisustvo. Snimanje filma je egzekucija niza unapred isplaniranih akcija, a predstava se rađa kako tokom procesa tako iznova sa svakim izvođenjem. Zato je biti na pozorišnim probama posebno lepo iskustvo. 

Kako reaguješ na kritiku?

Sazrela sam i rekla bih da danas imam jedan mnogo zdraviji odnos spram kritike nego kada sam tek počinjala i kada sam svaku kritiku shvatala kao sto posto ispravnu. Tada sam bila prestroga prema sebi, nisam uzimala svoje godine u obzir, trudila sam se da stvari shvatim sportski, ali nekad nisam umela da razdvojim korisnu i kvalitetnu kritiku od neznanja ili ograničenosti kritičarske percepcije. 

Šta je zajedničko u pisanju poezije, novinarskog teksta i scenarija?

Javna izloženost. 

Smešno pitanje - gde sebe vidiš za deset godina?

Znam sa kim se vidim, ali ne znam i gde. Zaista ne znam, još jedna stvar koju bi strah da iskoristi protiv mene. Ali činjenica da oko sebe vidim jednog čoveka i nekoliko prijatelja koji mu ipak ne daju da priđe.

Predloži čitaocima Oblakodera jedan film, jednu knjigu, jednu predstavu. Možda i nešto od muzike.

Umesto filma preporučila bih serije „Love“ i „Smilf“ i „Grace and Frankie“ izuzetno duhovite a nimalo plitke serije. Od knjiga – sve što ikad izađe iz pera Ana Marije Grbić i „Uhvati zeca“ Lane Bastašić koja me je oduvala sa sobom. Muzika – novi album Stray Dogg-a „Look at the moon“ je perfektan i baš onako moja šoljica čaja. 

Fotografije: Dejana Batalović

Sara Arsenovic

Leave a reply