Film Šarlota o Džejn (franc. Jane par Charlotte) je debitantsko rediteljsko ostvarenje glumice i muzičarke Šarlot Gensbur, kćerke Serža Gensbura i Džejn Birkin. Iako nas naslov može navesti na pretpostavku da je u pitanju biografski film u kom se rediteljka osvrće na karijeru svoje slavne majke, ovo ostvarenje nije ni blizu tome. Gensbur ovim ostvarenjem odaje počast dokumentarnoj drami Anjes Varde iz 1988. „Jane B. par Agnès V.“, koja prikazuje Birkin, staru 40 godina, osvrćući se na njen status muze i ikone. Nasuprot tome, Šarlot prikazuje svoju sedamdeset četvorogodišnju majku i ogoljeva njihov odnos, pa se na kraju stiče utisak da je ovaj film i napravila, pre svega, za i zbog sebe.
Šarlota prikazuje Džejn u svakodnevnim situacijama – na turneji, kod kuće, kako priča o svojim psima, pravi ručak sa unukom, ali se i osvrće na sve lepe i ružne stvari koje ih prate. Upoznajemo je kao duhovitu, simpatičnu, ali i dalje izuzetno lepu ženu, sada već maltene bakicu, koja otvoreno govori o greškama koje je pravila kao majka, svojim brakovima, odnosu sa decom, ali i bolnom osećaju gubitka jedne od kćerki.
Film je isključivo posvećen odnosu majke i kćerke i ne daje prostora za pomeranje fokusa sa tog narativa. Sem odlaska u nekadašnji stan Serža Gensbura, koji će postati muzej, priče o samoj posebnosti i ljubavi Serža i Džejn nema mnogo – tek ponegde, usputno, kroz razgovor – gde naslućujemo autentičnost tog odnosa, ali nam rediteljka ne dopušta da odemo na tu stranu.
Kao jedan od upečatljivih motiva prisutnih u filmu je i starenje prikazano kao jedan od najprirodnijih tokova stvarnosti. Krupni kadrovi na Džejnine staračke ruke, bore na licu, svakodnevna kežual odeća i način na koji govori o svojoj percepciji ženstvenosti, nagoveštavaju njeno prihvatanje realnosti sa svim proživljenim lepim i ružnim stvarima.
Kroz film, i majka i kćerka prevazilaze rezervisanost i otvoreno razgovaraju, kao, na primer, u sceni u kojoj Džejn govori o svom problemu sa nesanicom, od koje pati još iz tinejdžerskih dana. Dotiče se zavisnosti od pilula za spavanje i kako ih je čak i tokom trudnoće konzumirala.
Posebno se ističe razgovor u kojem Džejn objašnjava Šarlot kako je, dok je bila tinejdžerka, želela da joj dotakne grudi kako bi više bila svesna tela svog deteta, ali kako se kasnije stidela tog postupka. Iako na prvi pogled može delovati da takav postupak jeste neobičan, u njemu nema ničega zabrinjavajućeg, sem što otvoreno prikazuje preispitivanje i spoznaju telesnosti i ženstvenosti kroz novu prizmu – dok gledaš i upoznaješ svoje dete koje sada odrasta.
U filmu je prikazan jako mali broj arhivskih snimaka porodičnih druženja i dece iz perioda Seržovog i Džejninog braka. Džejn ima tri kćerke iz tri braka. U jednom trenutku na pitanje zašto nije imala još jedno dete sa Seržom, odgovara kako je jako želela, ali je smatrala da to nije fer prema Kejt, koja je dete iz prvog braka i kako bi se tada osetila isključenom. U tom razgovoru se još jednom ogleda sva autentičnost i neobičnost ove žene. Ipak, arhivski snimci ostaju najupečatljiviji u sceni u kojoj Džejn govori o Kejtinoj smrti, koja je 2013. godine izvršila samoubistvo, nakon čega se i Džejn razbolela i, kako kaže, povukla čak i iz života svoje dve preostale kćerke.
Sve ove scene dešavaju se na ekranu i nama pred očima, prikazujući kompleksnost odnosa između majke i kćerke. Ovakvo ogoljavanje nam, opet, može delovati čudno; kako i filmski kritičar Slobodan Vujanović kaže:, mi, „Sloveni” nismo takvi. I ovako nešto nam deluje egzotično, egzibicionistički, a zapravo je duboko ljudski. Možda ćete i gledati bolje snimljene dokumentarne filmove od ovog, ali verujem da je autorkina namera ležala negde malo dalje. I dok gledate zagrljene Šarlotu i Džejn u poslednjem kadru, sve što ćete poželeti je da nazovete svoju mamu i kažete joj da je volite. Možda je to i najlepši i najvredniji efekat ovog filma.
0 Comments