STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Savremeni život starih beogradskih kafana

Kako danas izgleda život starih beogradskih kafana i koji su izazovi sa kojima se svakodnevno suočavaju?

4. August 2022

Kafana je mesto okupljanja koje u našem društvu nosi izuzetan istorijski značaj. Iako danas u Beogradu postoji veliki broj ugostiteljskih objekata koji u svom imenu nose termin kafana, tek pokoja kafana na koju naiđete predstavlja one, takozvane prave, stare kafane – ugostiteljske objekte koji su nekada predstavljali sedište društvenog i kulturnog života Srba, a koje se i danas trude da neguju istu tradiciju i kodekse ponašanja koji su važili i u trenutku njihovog nastanka. Takvih kafana je sve manje u gradu – možemo ih nabrojati na prste obe ruke. Nažalost, one često nestaju i propadaju zbog neisplativosti, finansijskih problema, ili lokacije gde se nalaze – pojedine kafane srušene su jer su se nalazile na lokacijama koje su bile predviđene za razvoj novih građevinskih projekata (parking mesta, poslovnih ili tržnih centara itd). Ipak, postoje one koje uspešno odolevaju svim poteškoćama koje nameće savremeni trenutak – a Oblakoder je rešio da ih poseti i da razgovara sa ljudima koji ove prostore vode, ali i koji se bave istorijatom kafana u Srbiji.  

Počeci kafanskog života u Beogradu

Kafane zapravo nisu autentična srpska tvorevina, već su nastale na našem podneblju sa dolaskom Turaka, a do ekspanzije kafanskog života došlo je tek u 19. veku. Prva kafana u Beogradu otvorena je na Dorćolu godinu dana nakon što su u Beograd došli Turci, 1522. godine i ona se dosta razlikovala od kafana na koje smo danas navikli. „To je bilo jedno mračno i neugledno mesto u kojem je mogla da se popije kafa i da se popuši čibuk”, objašnjava Sanja Đaković, ekonomistkinja koja godinama po Beogradu vodi tematske turističke ture u kojima posetioce upoznaje sa istorijom grada.

„U doba kada su se kafane razvijale, pojavile su se i mehane. Kafane su tada predstavljale gradske objekte u kojima se za vreme Turaka nije služio alkohol, dok su mehane bile prostori u kojima su ljudi mogli da popiju nešto alkoholno, ili čak nešto da pojedu. Mehane su uglavnom bile vezane za seoske prostore ili su predstavljale mesto odmora, usputna prenoćišta – kao neku vrstu hotela”, govori Sanja.

Početkom 19. veka, tačnije 1821. godine pojavljuju se prve uredbe kojima se uspostavljaju pravila ponašanja i rada u kafanama. Tim uredbama je bilo određeno koliko bi trebalo da kafana bude udaljena od crkve ili škole, kakva su pravila ponašanja i radno vreme kafana, a procenjen je i uticaj koji kafana može imati na društvo. U ovim odredbama, bilo je, između ostalog, kako navodi Sanja, određeno i koliko žena može da radi u kafani i kako bi trebalo da izgledaju žene koje pevaju u kafani. Prema najranijim uredbama, žena koja je zabavljala publiku u kafani morala je da bude u haljini do članaka i potpuno pokrivena. S ozbirom na to da mnoge pevačice nisu poštovale pravila oblačenja, postoje i zabeleške o pevačicama koje su bile neprimereno obučene jer su nosile haljine „više kolena”. Pevačice, takođe, nisu smele da „zađu među goste“ ili da primaju bakšiš.

O početku razvoja kafanske kulture pisali su i putopisci tog vremena, a mnogi od njih su isticali jedno pravilo iz 19. veka, koje je glasilo da je na svakih pedeset stanovnika Beograda morala da postoji jedna kafana. „U nekim putpisima”, kaže Sanja, „zabeleženo je da je svaka druga kuća u Beogradu bila kafana, a svaki drugi lokal saraf. U tom trenutku, imati kafanu bio je zaista unosan posao koji nije mogao da propadne, te su mnogi čak izdavali prostore koji su pretvarani u kafane”, dodaje Sanja, i podvlači da su kafane tada zaista u velikoj meri uticale na razvoj društvenog i kulturnog života.

„U šali govorimo kako su kafane ustanove kulture kod Srba. Ipak, u tome ima i zbilje. U kafanama su igrane prve pozorišne predstave, prva operska arija zapevana je u hotelu Kod Jelena, koja se nalazia dve ulice iznad Znaka pitanja. Prve pozorišne predstave održane su u Đumrukani, na pristaništu, međutim, sa otvaranjem hotela Jelen, premeštaju se tamo. Svaka delatnost je imala svoju omiljenu kafanu. Tačno ste znali gde ćete naći advokate, novinare, glumce, zanatlije. Mnoge značajne institucije osnovane su u kafanama. Klub književnika osnovan je u KolarcuCrveni krst Srbije otvoren je u Beogradskoj kasini, danas se na tom mestu nalazi zadužbina Nikole Spasića. Govorilo se kako je upravo u Beogradskoj kasini ugovoreno najviše brakova”, ističe Sanja.

Ona objašnjava i da je kafanski život ipak počeo najintenzivnije da se razvija zahvaljujući izgradnji pruge između Beograda i Niša, što je kao posledicu imalo da sve više stranaca počne da posećuje oba grada. Takođe, na razvoj kafanskog života uticali su i srpski studenti koji su učili u inostranstvu, zbog kojih su počeli da se menjaju običaji, kao i izbor pića, a i da se sedi duže u kafanama.

Ženama, ipak, ovi prostori bili su prilično uskraćeni – u kafanu bi žena dolazila isključivo u prisustvu muža, na primer – da pogleda pozorišnu predstavu, ali nikako sama. Sa vremenom, i načini ponašanja i vidovi zabave u kafanama su se menjali, a pitanje je – kako ovi prostori danas izgledaju i koliki je njihov uticaj?

Znak pitanja (?)

Preko puta Saborne crkve, u ulici Kralja Petra u Beogradu, nalazi se kafana ? (Znak pitanja). O istoriji ove kafane saznajemo iz starih spisa i novina, a veruje se da je knez Miloš Obrenović inicirao njeno otvaranje.

„Kažu da je 1823. knez Miloš Obrenović naredio da se u blizini njegovog dvora izgradi jedna zgrada. Postoje različiti podaci – prema jednima, zgradu pravi Naum Ičko. On je bio vlasnik kuće do kafane, pa se često mislilo da je on vlasnik i kasnije izgrađene zgrade. Knez Miloš tu kuću je poklonio Hećimu Tomi, poreklom iz Makedonije, koji je lečio srpske ustanike tokom Prvog i Drugog ustanka, a veruje se da je baš njemu poklonjena zgrada jer je izlečio kneza Miloša od rana koje je zadobio kao knez Užičke nahije”, prepričava Sanja Đaković.

Na spratu sagrađene kuće nalazi se stambeni prostor u kome je Hećim Toma nekada živeo sa svojom porodicom, a donji prostor zgrade se izdavao – u tom prostoru se uvek nalazila neka kafana.

„U početku, to je bila Tomina kafana. Često su se menjali zakupci, prema tome su se menjali i nazivi”, govori Sanja.

Istorija današnjeg naziva počinje kada je ovu kuću kupio Ivan Pavlović, trgovac crkvenim stvarima. On je 1892. ponovo promenio ime kafane i dao joj naziv Kafana preko puta Saborne crkve, čime je privukao veliku pažnju i negativne kritike. Sveštenicima, a posebno proti i starešinama Saborne crkve, nije dopadalo da naziv crkve bude deo naziva kafane jer se to smatralo porugom. Od policije je zahtevano da se sruši natpis kafane, ali je Ivan Pavlović saznao za to i sam srušio natpis, a na njegovo mesto stavio novi – znakpitanja, tačnije – ?.

Prema Sanjinim rečima, upravo se u ovoj kafani 1834. godine pojavljuje prvi sto za bilijar, a u ? su neretko vreme provodili i Knez Miloš Obrenović i Vuk Karadžić.

„Zanimljivo je kako su se u ovoj kafani mogle čitati novine u to vreme, što jeste bilo neobično u periodu kada su se novine štampale u značajno manjem tiražu. Dakle, kafana je bila mesto okupljanja, druženja, ali i informisanja”, ističe Sanja.

Kafana ? i danas neguje ambijent prošlosti i tradiciju – u njoj, kao u nekadašnjim kafanama, možete da sednete za niske drvene stolice i poručite kuvanu rakiju i domaća gotova jela. U zimskom periodu u kafani se loži peć, a za Badnje veče na podu se nalazi slama. Tokom Uskrsa, na stolovima kafane možete zateći obojena Uskršnja jaja. Zbog svoje autentičnosti, kafana ? i danas je veoma popularno mesto, a zgrada u kojoj se nalazi, pedesetih godina prošlog veka stavljena je pod zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Tri šešira

Kada govorimo o kafanama u Beogradu, jednu od prvih asocijacija na njih svakako predstavlja i čuvena boemska četvrt Skadarlija, koja važi za centar kafanskog života grada. Njen izgled se menjao tokom godina, mnogi lokali u njoj su nastajali i nestajali, a kafane su menjale oblik, prilagođavajući se novim trendovima, ali i gostima, među kojima su veoma često i turisti. Prema pojedinim predanjima, na ovom mestu se nekada nalazila romska četvrt Sićin mala. Ovu priču prati legenda da su Romi, kada su proterani iz Skadarlije, prokleli ovaj kvart rečima: „Da nijedna ljubav ne bude srećna u Skadarliji”. Zanimljivo je da je Skadarlija dobila sadašnje ime 1872. godine, a da je 1900. u Skadarliji i njenoj okolini bilo 14 kafana.

Prva kafana osnovana u Skadarliji je nadaleko poznata kafana Tri Šešira, koja je sa radom počela 1864. godine. U to vreme srušena je kafana Dardaneli kod Narodnog pozorišta, a iste godine otvara se današnja kafana Tri šešira, koja dobija ime po prodavnici šešira koja se tu nekad nalazila, ispričala nam je PR menadžerka kafane Milica Petković.

Mnoge slavne ličnosti su prošle kroz Tri šešira. Među njima su Branislav Nušić, Žanka Stokić, Aleksa Šantić, Đura Jakšić, Borisav Stanković, Janko Veselinović, Radoje Domanović, a novi deo kafane svečano je otvorio Tito. Zanimljivo je istaći da je i list Politika osnovan u kafani Tri šešira, a Milica Petković ističe kako redakcija u kafani redovno slavi godišnjicu osnivanja. Poznato je da je Đura Jakšić ovu kafanu često nazivao „vinsko vrelo“,a prema knjizi „Kod tri še­ši­ra” no­vi­na­ra Mi­ro­sla­va Stefa­no­vića upravo u ovoj kafani je ču­ve­na skadarlijska „ga­ta­ra”, glu­mi­ca Lju­bi­ca Ja­ni­ći­je­vić, pr­o­re­kla Mar­ga­ret Ta­čer da će bi­ti veli­ki dr­žavnik.

Tri šešira je zaista uspeva da održi status kultne kafane, pa ukoliko prolazite Skadarlijom, možete primetiti da su stolovi u ovoj kafani uglavnom popunjeni. Milica Petković ističe kako je, u vreme kada je ona bila đak, poseta kafanama u Skadarliji bila odvojena samo za posebne prilike, a da je danas drugačije. Kao jednu od značajnih razlika ističe uvođenje muzike – svakodnevno.

„Sad je više muzike u kafani. Mi danas imamo tamburaše svaki dan. Pre Prvog svetskog rata ovde je pevala Sofka Nikolić. Svake godine je za Novu godinu dolazila u Tri šešira, a govori se da su je plaćali dukatima i zlatom”, kaže Milica.

Zanimljivo je da kafana Tri šešira ima i svoju povelju, u kojoj je zapisano obećanje – ovde nećete vreme gubiti, naći ćete prijatelje.

Madera

Deo današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, od Takovske do Beogradske ulice, nekada je bio poznat kao Fišegdžijska čaršija jer je taj prostor, prema naredbi kneza Miloša, bio određen za prodaju baruta i fišeka. Na mestu gde se danas nalazi restoran Madera, nekada je bila kafana Smederevo. U dvorištu iza nje, nalazila se stanica za promenu konja, pa su se u kafani najčešće okupljali konjušari. Tridesetih godina podignuta je zgrada, čiji je prizemni deo pretvoren u kafanu 1937. godine, a deo iza postao je poznata bašta Madere. Restoran je, prema jednoj priči, dobio ime Madera jer je na dan otvaranja kafane jedan od gostiju doneo vino sa portugalskog ostrva Madeira.

Uz naziv restorana Madera, često se vezuju i značajna imena iz našeg društvenog života. U ovom restoranu okupljali su se gradski boemi, čuveni umetnici i novinari, koje su popularno nazivali „maderašima”. Među maderašima je bilo dosta imena iz oblasti sporta, kao što su Zdravko Mrvić (nekadašnji predsednik Partizana), Dan Tana (nekadašnji predsednik Crvene Zvezde) i nekadašnji reprezentativci Jugoslavije Perica Radenković (u fudbalu), Radovan Bata Radović (u košarci) i Ivko Plećević (u tenisu).

„Nekada su Maderu posećivali političari, kasnije će se pojavljivati ljudi iz sporta zahvaljujući Aci Obradoviću, nekadašnjem menadžeru Crvene Zvezde. Ona kasnije postaje zvezdaška kafana, kao mlađi smo tu sretali Šekularca, Miljanića, Džajića… Na kraju, počinju da je posećuju glumci iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ljuba Tadić je bio čuveni gost, a zatim i Slavoljub Đukić”, navodi Nebojša Dapčević, današnji menadžer Madere.

Nebojša se priseća i svog prvog susreta sa ovom kafanom i, uopšte, kafanskim životom grada. 

„Mi smo kao mladi izlazili u klasične kafane, Lovac, Grmeč, Šumatovac, Pod lipom, Sunce… Dok smo još išli u gimnaziju, često smo išli u Šansu, tada se zvala Poslednja šansa i radila je ceo dan. U Maderu već nismo išli jer je bila ozbiljna kafana i nisu nas puštali. Eventualno uveče, pred kraj, pustili bi nas za prvi sto u toj maloj bašti. Mala bašta je bila poput mesta za kandidate koji će kasnije dolaziti u veliku baštu. Madera se smatrala centrom društvenog života, a mi smo dolazili da gledamo Bebu Lončar, Šekularca, Ljubu Tadića… Glumci su oduvek bili česti gosti u Maderi. Zaista, oni su svojstveni boemi. Sećam se da mi je kasnije Ljuba Tadić govorio kako su njegovi najbolji prijatelji konobari”, govori Nebojša.

Ipak, ponašanja i navike ljudi se menjaju, te je danas poseban izazov za one koji vode mesta koja imaju tradiciju kako da tu tradiciju očuvaju, a da se istovremeno prilagode novim zahtevima gostiju.

„Stari gosti se smenjuju, a dolaze novi. Nekada je kafana bila jeftina, ponuda je bila jednostavna – dnevna jela i ponešto sa roštilja, vina i, generalno, alkohol iz lokalne ponude. Sada je drugačija ponuda, pa mnogi ne mogu toliko često da priušte sebi kafanu ili restoran. Naravno, uz to postoji i mnoštvo drugih mesta koja nude zabavu i druženje mladim ljudima”, dodaje on.

Nebojša se osvrće i na činjenicu da mnoge kafane, iako su deo kulture i folklora, ni na koji način nisu zaštićene, i često su ugrožene zbog savremenih okolnosti i nadmoći profita.

„Bilo je protesta kada su se rušile neke čuvene kafane – Sunce, Smederevo, Grmeč i mnoge druge. Međutim, kako sve funkcioniše na ekonomskim principima, neke kafane ne mogu da opstanu jer ne zarađuju dovoljno, a na tom mestu će neko da otvori prostor i moći će više da zarađuje i plaća zakup. Ako želite da zadržite neko istorijski značajno mesto, potrebno je mnogo više zalaganja i pomoći ljudima koji stoje iza toga, da prevaziđu finansijske probleme”, zaključuje menadžer Madere.

Orašac

U Bulevaru kralja Aleksandra nalazi se i čuvena kafana Orašac. Ideja o nastanku kafane rađa se još 1878. godine, kada su tri brata, zanatlije poreklom iz Makedonije, počeli da okupljaju ljude u svojoj kući radi druženja, kartanja i pića, nakon završetka napornog radnog dana. Njih trojica 1902. godine otvaraju bife, a 1922. godine jedan od njih otvorio je mehanu Orašac.

Menadžer kafane Miloje Trajković, ističe kako se u Orašcu trude da neguju otvorenu i prijateljsku atmosferu i da prihvatanje svih gostiju predstavlja politiku kafane. Objašnjava kako tome doprinosi i ambijent, u kojem gost treba da se oseća prirodno. Skupoceni izgled prostora može delovati odbojno mnogim našim ljudima, što je u suprotnosti sa idejom kojom se oni vode. Konobari, kao i on sam, nastoje da upoznaju goste, što im ne predstavlja problem, s obzirom na to da, pored novih gostiju, kafanu redovno obilaze stalne mušterije koje je nemoguće zaboraviti.

Miloje ističe kako je Orašac zanimljiv zbog gostiju koji su ga redovno posećivali, a najčešće su to bili glumci iz Ateljea 212, od Ljube Tadića do Vlastimira Đuze Stojiljkovića. Kafana je bila poznata po ćevapima i špriceru od rozea u kojem su glumci uživali. I danas se tu neretko pojavljuju mladi naraštaji iz pozorišta Vuk.

„Već poznati gosti često pokreću priče o tome kako smo nekad provodili vreme u kafanama, kako biti boem ne znači biti pijanac. Zanimljivo je da i danas postoje mladi ljudi koji se trude da se uklope i prihvate kafanu. Orašac funkcioniše kao velika porodica. Svakome je dozvoljeno da uđe u nju. Ne postoje podele”, ističe Miloje.

Prema njegovom mišljenju, društvo igra značajnu ulogu u očuvanju kafane kao institucije. Iako ponekad deluje da se Beograd pretvara u neki drugi grad, i dalje postoje mesta koja čuvaju tradiciju, a kako Miloje navodi – „kafana je nama u genima”.

„Imam utisak kako su ljudi često nervozni i neljubazni. Kafana može i treba da bude mesto koje će pruži toplinu koja nam nedostaje. Verujem da će nam u budućnosti nedostajati jela koja su spremale majke i bake, smenjuju se generacije, a sećanje na hranu iz prošlosti može da vrati zlatno vreme kafane. Na kraju, ja mislim da je nama kafana u genima i pre bismo dali novac na kafanu, nego što bismo platili račun za struju”, zaključuje Miloje.

Uprkos glasinama da će upravo Orašac biti žrtva građevinskog poduhvata, te da će zbog jednog projekta zgrada kafane biti srušena, Orašac i dalje ponosno stoji i svakodnevno raširenih ruku dočekuje svoje goste, kako stalne, tako i one nove.

Mornar

Nekadašnji „bermudski trougao” kafana u centru grada činili su Grmeč, Pod lipom i Mornar. Mornar, koji postoji od 1951. godine, oduvek je bio mesto u kojem su se okupljali novinari iz obližnjih redakcija Politike, Novosti, Borbe i RTS-a. Nekada se u kafanama dogovaralo mnogo toga, počinjali su se poslovi, a u Mornaru je, priča se, osnovan beogradski bend Električni orgazam. Bratislav Otašević, menažer Mornara, ističe da članovi benda i danas posećuju restoran.

Kako priča o svakoj kafani počinje od priče o nastanku njenog imena, tako i poreklo imena kafane Mornar ima svoju priču. Naime, u ovoj kafani se jednom prilikom zapio jedan mornar, koji je navratio dok su pristizali brodovi u Beograd i time uticao na naziv kafane.

Menadžer kafane Mornar kaže da je ova kafana uvek bila za druženje, te razgovor i graja ljudi zamenjuju muziku. Kako on kaže – sve se zasniva na komunikaciji i doživljaju. A važan deo tog doživljaja predstavlja – hrana.

„Mornar je karakterističan i dosledan po starim domaćim kuvanim jelima. U poslednje vreme se dešava da se mlađi ljudi vraćaju toj hrani. Duga tradicija je nešto što ne može da se obriše i to vraća ljude natrag u kafanu, posebno kada se umorimo od internacionalne kuhinje. Mornar je zimska kafana u kojoj možete očekivati sarmu, škembiće, dimljena rebra u kupusu”, objašnjava Bratislav Otašević.

U razgovoru sa Bratislavom otkrivamo da kafana ipak ima svoje oscilacije u radu, na koje često utiču društvene prilike. Kako navodi, nemoguće je da izuzmemo uticaj pandemije na rad kafane, jer je to nešto što je sada neodvojiv deo njene istorije. Ipak, savremene okolnosti nametnule su drugačije vrste ponašanja, koje mnogo više ugrožavaju „duh kafanskog života“.

„Kulturni uticaj kafane je nekada bio razvijeniji, a i kult kafane je opstajao. Danas je promenjena struktura gostiju i njihove navike. Tehnološke inovacije su uticale na drugačiju komunikaciju – četvoro ljudi sedi za stolom i gleda u telefon. Ranije smo pričali, gledali se, ručali bez ometanja informacijama iz telefona”, kaže Bratislav.

On dodaje i kako neretko primećuje da ljudi dolaze u kafanu sami, u toku pauze za posao:

„Sve je manje druženja, a sve više samovanja. Brzo se završava obedovanje i ide se dalje.”

Ipak, čim temperatura u gradu padne ispod 20 stepeni, ili, ne daj bože, padne i kiša, u kafani Mornar teško ćete naći prazan sto, a ukoliko otvorite vrata, zaplahnuće vas graja, smeh i duvanski dim. Možda jedini iz nekadašnjeg „bermudskog trougla”, Mornar je i dalje ostao omiljeno mesto novinara koji rade u okolnim redakcijama.

Lovac

U blizini Slavije u ulici Alekse Nenadovića 19, nalazi se takođe kultna kafana Lovac, koja postoji od 1963. godine. Na mestu današnje bašte nekada je bila mala kafana, a kasnije je pored nje izgrađen prostor gde se nalazio Lovački dom, a koji danas zauzima kafana Lovac. Na spratu iznad kafane se nalaze Lovački savez Srbije i Lovačko udruženje Beograd.

Kafana je otvorena, kako kaže njen menadžer Goran Jovanović, u vreme Tita, prema nekadašnjim standardima, koji se ne razlikuju značajno od današnjih. Lovac je bio autentičan i u trenutku kada je otvoren – zidovi Lovca ukrašeni su starim, ali i novim crtežima i fotografijama. U poslednjih deset godina restoran raspisuje konkurse za karikature sa tematikom lova i ribolova.  

U jelovniku kafane zastupljena je nacionalna kuhinja i divljač, uz nezaobilazni roštij. Međutim, u poslednje vreme, značajnu konkurenciju ovakvoj usluzi predstavljaju restorani internacionalne kuhinje.

„Izazove za nas predstavlja to što nismo negovali neke navike dovoljno. Čini mi se da ćemo pre da prihvatimo nešto iz kuhinje koju ne poznajemo. To je prirodno. U restoranu nacionalne kuhinje možemo da ocenimo jelo jer smo probali od mame, bake, tetke i imamo sa čime da poredimo. Potpuno je drugačije kada odstupimo od navike. Često prihvatamo nova jela, iako ih nismo probali u autentičnom okruženju, a koja možda imaju nedovoljno autentičan ukus”, objašnjava Goran.

On smatra da se urušavanje kafane kao kulturnog dobra javlja onda kada društvo zanemari njen značaj i ističe kako se danas u ugostiteljstvu pojavljuju ljudi koji nisu stručni u toj oblasti, koji su stekli kapital i unovčili ga u ovaj posao jer bi mogao da bude unosan.

„Čini mi se da nismo dovoljno informisani i zainteresovani i da ne negujemo kulturna dobra svoje zemlje. Na mestima gde je nešto sa istorijom, niču novi prostori. Vremenom ćemo zaboraviti ono što nekada bilo tu, što je sasvim prirodno”, zaključuje Goran.

On dodaje da se danas tradicija kafane ipak nastavlja, ali je izmenjena. Ljudi se okupljaju na proslavama, poslovnim sastancima, dolazi se tokom pauza za posao. Ipak, uočljivo je koliko danas svi žurimo i manje vremena posvećujemo sedenju i druženju bez razmišljanja i obaveza. Ipak – Goran smatra da na kraju dana, iako svi volimo promene, navika je čudo, pa ćemo se uvek vraćati nekim tradicionalnim gotovim jelima. A možda uz njih – i starim kafanskim načinima ponašanja, tačnije – uživanja.

Staro burence

Poslednja kafana koju smo posetili vodi nas preko mosta, u Zemun. U pitanju je kafana Staro burence, nastala davne 1866. godine, a koja današnje izdanje neguje od 1991. godine.

Od svog otvaranja sredinom 19. veka, Burence je bilo mesto u kojem su se okupljali ratni dobrovoljci, s obzirom na to da je tu bila regrutna baza za učesnike u srpsko-turskim, a kasnije i u balkanskim ratovima.

Mendžer kafane, Miloš Kovijanić, objašnjava nam kako je kafana prvo bila vinski podrum kuće u kojoj je gazda živeo i gde je dolazio sa svojim društvom da vežba i svira, jer je i sam bio tamburaš. Pošto je društvo često dolazilo da ih sluša, u jednom trenutku rešili su da otvore kafanu, te da u njoj sviraju za svoje prijatelje, ali i za ostale goste. Za naziv kafane zaslužan je njen autentičan oblik – bureta.

Drugi deo nekadašnje kafane, koji se nalazio u Sremskoj ulici, srušen je 1941. godine. Danas kafanu neretko posećuju stranci, što nije čudno s obzirom na atmosferu kojoj doprinose starogradska muzika, hrana, ali i lokacija.

„Glavna obeležja naše kafane su tamburaši, koji svakog vikenda sviraju do kasno u noć i „muzika na uvce”. Pored provoda vikendom i proslava rođendana, punoletstava, momačkih i devojačkih večeri, najpoznatiji smo po proslavama rođenja dece, kojih je u našoj kafani do sad bilo više od 400. To nas čini kafanom sa najviše proslava ovim lepim povodom u Beogradu. O tome svedoče delovi majica ponosnih očeva sa imenima dece koje se nalaze po čitavom svodu i zidovima naše kafane”, ističe Miloš Kovijanić, menadžer Burenceta.

Miloš kaže da se specifičnost kafane ogleda i u činjenici da u njoj nema ni signala, ni interneta – pa su gosti „primorani” da se druže i provode kao u stara dobra vremena.

Kad smo kod dobrih starih vremena, sa menadžerom Starog burenceta smo razgovarali i o izazovu održavanja duha sporijeg, boemskog života u savremenom trenutku, koji je obeležen konstantnom komunikacijom i žurbom.  

„Kafanski život ranije je bio mnogo raznovrsniji nego danas, jer je bilo mnogo više pravih kafana, sa starogradskom muzikom i tamburašima. Poslednjih godina, kafane su se komercijalizovale i pretvorene su u klubove i moderne kafane, sa živom ozvučenom muzikom i ograničenim repertoarom pesama, gde uglavnom izlazi omladina, koja nije toliko upućena u kvalitetnu narodnu muziku. Sada je u Beogradu ostao samo mali broj pravih kafana u Skadarliji i na Gardošu”, zaključuje Miloš.

Ipak, i broj tih kafana koje se trude da neguju „stari duh” i da odoljevaju trendovima savremenog trenutka se smanjuje.

„Pre desetak godina je bila ekspanzija kafana i bilo nas je oko 15-20, a sad je ostalo svega nas pet ili šest na Gardošu. Nadamo se da će se to vreme ponovo vratiti i da će omladina više ceniti kvalitet nego kvantitet izlaska i noćnog provoda. Velika mana današnjeg provoda je što su ljudi opterećeni telefonima, slikanjem, snimanjem i društvenim mrežama, i ne uživaju kako bi trebalo – sa društvom, muzikom i pesmom”, dodaje on.

Ipak, Staro burence, kao prva otvorena kafana na Gardošu, trudi se da svoj koncept ne menja i da bude ista, kao što je od prvog dana, pa tako i danas.

U Beogradu postoje još neke kafane koje se trude da održe nekadašnju autentičnost – pre par godina ponovo je otvoren Grmeč, a tu su i Stara Hercegovina, Polet, Kalenić, Šaran. Neke od njih nisu uspele da prežive pritisak profita i ambicije nemilosrdnih građevinskih poduhvata, kao što je, recimo, Bife hotela Bristol, kafana koja se nalazila u prizemlju poznatog hotela. Druge se trude da najveštije moguće žongliraju između tradicionalnog i modernog, pa tako, na primer, hranu iz Stare Hercegovine možete poručiti i preko aplikacije Glovo.

Tokom razgovora sa sagovornicima uočili smo kako mnogi navode da je za jednu kafanu najvažnija – njena duša. Iako zvuči apstrakno, mišljenje se svodi na to da je duša ipak u ovom slučaju opipljiva jer je čine ljudi. Zaista, kultura kafanskog života uslovljena je prisustvom ljudi i njihovim načinom življenja, a pitanje je koliko su savremeni i kafanski život kompatibilni. Takođe, čak i kad postoji volja ljudi, mnoge kafane nisu uspele da opstanu, usled ekonomskih poteškoća i nedovoljnog zalaganja države – uprkos brojnim naporima građana.

„Čini se da je kraj osamdesetih i početak devedesetih preokrenuo i društveni život kafana. Menja se doživljaj pojma „boem”, a stare kafane se ruše i niču nove zgrade na tom mestu. Pojave brendova, većeg izbora proizvoda, razvoj društva i uticaji sa svih strana, smenjuju dotadašnji život kafane. Utisak o tome kako je izgledala kafana iz 19. veka mogli bismo malo bliže da osetimo u nekoj birtiji, kojih danas ima malo. Retko ko više satima sedi u kafani i razgovara”, zaključuje Sanja Đaković.

Ipak, koju god beogradsku kafanu da odaberete da posetite – malo je verovatno da će njeni stolovi biti prazni. Naprotiv, verovatno ćete se prepustiti ambijentu koji je zajednički svima njima, a koji čine karirani stolnjaci, stolovi i stolice od tamnog drveta, muzika (osim u Mornaru), smeh, graja, domaća hrana, alkoholna pića i pune piksle, i osetiti makar minimum tog boemskog uživanja, za koje se nadamo da će još dugo, dugo, živeti, makar u tim nekim kafanskim oazama u Beogradu.

Autorke teksta: Anđela Đukić i Marina Zec

Fotografije Starog Burenceta: Privatna arhiva
Fotografije Lovca i Madere: Anđela Đukić
Sve ostale fotografije u tekstu: Marija Todorović

Preporučeni tekstovi

Kako postati ostrvo?

Kako postati ostrvo?

Upoznajte ekofeminističku i društveno-umetničku organizaciju DTAFA i oblasti kojima se bavi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *