Seaspiracy : Čovek ribi grize rep

Dokumentarni film o moru problema
Piše: Jovan Kostić

2. June 2021

Ako bi nešto u životu trebalo pažljivo prebirati kao prosečni penzioner hleb u prodavnici, onda su to dokumentarni filmovi. Cilj je izbeći sve one nekvalitetne, nekredibilne i manipulativne, ali nije loše ponekad preskočiti i neke dobre, zarad kolikog – tolikog opstanka čovekovog duševnog mira. Iz tog razloga više ne gledam dokumentarce o ekonomiji i hrani, ma koliko svi oko mene tvrdili da su odlični. Jer kada se završe, sve što mi ostane je želja da zapalim novčanik, večno ugasim frižider i odem da živim u šumi ili pećini. Ipak, neke teme su toliko važne za opstanak sveta u kome živimo, da jednostavno nemamo više kad da žmurimo. Sat otkucava, a mi smo već dugo na ivici prekasnog.

Da ste me upoznali u maju neke od prethodnih godina (ne znam ja koja je koja), verovatno biste mislili da sam potpuno poludeo. U životu sam od mora video sve što i prosečan Srbin, odnosno većinu Crne Gore, ponešto od Grčke i zamalo Bugarsku. Ipak, to me nije sprečilo da na dve nedelje postanem samozvani spasitelj kitova! Nije me sputavalo ni to što sam kitove u životu sreo isto puta koliko i vanzemaljce. Razlog svemu ovome je bilo, naravno, preterano gledanje morsko – spasiteljskih dokumentaraca u previše kratkom vremenskom periodu. I dok su se klijenti pitali kada će im stići oglasna rešenja, moje misli su bile negde na otvorenom okeanu. Najluđe u celoj priči je što sam jedan od onih retkih ljudi koji baš nešto i ne vole vodu.

Foto: Priznajem da je to ovako-nekako izgledalo u mojoj glavi

Zaboravio sam na ovu svoju nesuđenu karijeru i ne bih je se verovatno još dugo ni setio da me Netflix nije zapljusnuo najvećim banerom na svetu, na kome je pisalo – Seaspiracy. Mi zaboravljamo stvari, ali kompanije koje prikupljaju podatke – nikada. U moru (mada sve više liči na potočić) bezličnog sadržaja ove platforme, odlučio sam da prihvatim njihovu preporuku i ponovo povredim sebe podsećanjem na koje sve užasne načine, čovečanstvo povređuje sirote morske životinje.

Film opasan po život!

Seaspiracy je dokumentarni film koji postavlja pitanje odnosa između čoveka i morskog sveta. Nažalost, u vremenu u kojem živimo, na svako postavljeno ekološko pitanje, dobijamo katastrofalan odgovor koji nas podseća u koliko neverovatnoj meri konstantno flertujemo sa samouništenjem. Uvek je to ista priča gde je negativac čovek, koji vođen nemarom i pohlepom, uništava svet oko sebe. Najtužnije od svega je što ne uči baš ništa iz svojih grešaka, već zaslepljen novcem, postaje sve bahatiji u nametanju svoje destruktivne prirode.

Reditelj ovog filma je mladi morski entuzijasta, po imenu Ali Tabrizi, koji istinski voli more i sve što se u njemu nalazi. Radnja prati njegov put od čoveka koji čisti morsku obalu u svom komšiluku, preko potrebe da učini nešto više, do toga da postaje pravi istraživački novinar koji putuje po svetu, intervjuiše relevantne ljude i odmotava klupko velike morske zavere.

Tokom trajanja ovog dokumentarca, imamo priliku da vidimo različite (ali jednako katastrofalne) ribolovačke prakse koje istrebljuju sve pred sobom – lovljenje zaštićenih vrsti, ubijanje nedužnih životinja koje čak nemaju ni komercijalnu vrednost i pretvaranje bogatog morskog dna u pustinju ispunjenu đubretom. Na taj način se uništava čitav ekosistem bez kojeg ovaj svet jednostavno ne može da funkcioniše. Sa druge strane, dobijamo jasan uvid koliko sumnjivo funkcionišu organizacije stvorene sa ciljem da preduprede morske probleme. U čitavoj priči, najpošteniji ispadaju oni koji su shvatili da zakona na otvorenom moru, jednostavno nema – pa su zakon uzeli u svoje ruke. To je Sea Shepherd, nešto nalik piratskoj organizaciji odmetnika koja se predstavlja kao čuvar mora dok potapa velike brodove koji se bave ilegalnim ribolovom.

Foto: Sea Shepherd brod zanimljivog dizajna

Iza ovog filma stoji duboka plemenita namera reditelja koji će učiniti sve u njegovoj moći da pomogne cilju u koji veruje, a to ide čak i do ekstrema rizikovanja sopstvenog života zarad dobijanja relevantnih informacija. Trebalo bi zaista i to imati u vidu kada govorimo o kvalitetu i uspešnosti njegovog debitanstkog ostvarenja. Međutim, ono što se mora pomenuti je da pored veoma korisnih, edukativnih i zanimljivih informacija, ovaj film ima i nekoliko velikih „ali“ (pored toga što se tako zove reditelj).

Plime i oseke ovog filma:

Istraživanje u ovom filmu započinje posetom japanskom gradu Taiji, koji je idealna destinacija za košmarno putovanje. Tamo čovek jednostavno ne može da bude usamljen, jer su mu policija i jakuze uvek za petama. Ko ipak uspe nekako da im se iskrade, može iz skrivenog žbunja, u ranim jutarnjim časovima da posmatra glavnu atrakciju ovog mesta – ilegalno serijsko ubijanje delfina. Ako vam ova priča zvuči poznato, to je zato što ste već mogli da je vidite u dokumentarnom filmu The Cove, čiji kreator je jedan od gostujućih ljudi u ovom filmu (pa više govorimo o omažu, nego o nečemu drugom).

Klupko užasa počinje polako da se odmotava i dok Ali otvara različite teme, počinju da mu se zatvaraju vrata različitih „humanitarnih“ organizacija. Kockice kreću da se uklapaju kao u nekom detektivskom trileru, čime film negde i opravdava svoj naziv – Seaspiracy (mada bi možda bilo bolje Conspirasea, ali šta da se radi). Reditelj se ubrzo pretvara u istraživačkog novinara koji prati tragove i različite misteriozne puteve. Utisak je da je i on iznenađen, koliko i mi, šta se sve tu dešava i veoma je posvećen tome da nam prikaže baš sve što je u neku ruku relevantno. To je, sa jedne strane, dobro jer dobijamo kompletnu sliku svih problema koji se na moru dešavaju. Međutim, u tome se ogleda i njegovo neiskustvo jer film polako postaje bombardovanje različitim informacijama. Sve rečeno je zaista bitno, ali bi verovatno bilo bolje da je na pojedinim temama zastao, fokusirao svoju priču i rešio da nešto drugo izostavi, kako ne bi previše opteretio pažnju gledalaca i da bi se dublje posvetio odabranim segmentima. Umesto toga, Ali nam na tanjiru daje sve, ali je utisak da je dosta toga ostalo samo površinski pojašnjeno, što ostavlja pitanje kredibiliteta veoma otvoreno.

Za dokumentarne filmove, kredibilitet je sve. Ukoliko gledalac u bilo kom trenutku posumnja u istinitost onoga što mu se prezentuje – automatski sve pada u vodu. Nažalost, provera podataka ovog filma dovodi do saznanja da je Alija u nekoliko trenutaka povukla senzacionalnost velikih naslova, pa nam je pokazao neke ne-baš-proverene informacije. Prvi od takvih podataka nam govori da okean stvara 85% kiseonika kojeg udišemo. Vrlo jednostavna provera kaže da to nije baš tako jasno merljivo, a i da su najoptimističnije procene ipak nešto manje. Drugi veoma diskutabilan momenat je to što je Ali citirao naslov članka iz New York Times-a, koji kaže da će okeani biti prazni do 2048. godine, što je u svetu okeanografa u velikoj meri diskreditovano. Dodatni problem kod provere tačnosti informacija ovog filma je u tome što je Ali dobro nagazio mnoge organizacije (svaka mu čast na tome), pa je sigurno da su se svi oni uhvatili za sve što mogu da mu poruše kredibilitet kao kulu od karata. Tako da nije baš jednostavno shvatiti šta je u kojoj meri istina, bez veoma dubinskog istraživanja.

Loša vest za posne slave:

Nakon što nam je film objasnio sve probleme koje je čovek stvorio kombinacijom gluposti i pohlepe, dolazimo do onog segmenta koji bi trebalo da nas malo razvedri i kaže da ipak nije sve tako sivo. Međutim, Ali nam prikazuje praksu održivog gajenja ribe, koja bi trebalo da predstavlja slamku spasa mora i okeana. Sivilo situacije se direktno ogleda u boji lososa koji je odgajan na taj način i koji nema rozikastu boju, već izgleda bolesno i isprano, a prodavci ribe mogu da izaberu u koju će ga boju obojiti, kao da je u pitanju nameštaj, a ne hrana. Ako je suditi isključivo po onome što smo videli u ovom filmu, ta opcija za budućnost nam u startu otpada.

Na samom kraju, Ali nam otkriva svoje karte i ono ka čemu nas je usmeravao tokom čitavog trajanja filma, a to je apel za sve ljude ovog sveta da prestanu da jedu ribu. Verujem da je to trenutak koji će podeliti publiku na one koji će ga na neki kratak period poslušati i one koji će reći da nije on to baš do kraja promislio (da se najblaže moguće izrazim).

Svako ima pravo da odluči za sebe, a meni je ipak bliža druga opcija. Prestanak jedenja ribe mi baš i ne bi teško pao, jer je jedem onih par dana u godini kada kao mora da se posti i onda kada slučajno dođem na posnu slavu (jer mi to kao slučajno nisu unapred napomenuli). Međutim, ako pogledamo kako funkcioniše svet i koliko ima gladnih ljudi koji žive od ribe, čini se da je privilegija bogatih da uopšte razmišljaju o tome. Tako da mi ova ideja zaista deluje preambiciozno i realno koliko da ću i ja postati spasitelj kitova. Na sve to se negde idealno nadovezuje tvit Kortni Kardašijan koja je napisala da joj se baš prijela riba ove nedelje, ali da će zbog ovog filma odustati od te ideje. Mislim da je to maksimum do koga ta udica može da dobaci – malo trenutnog preispitivanja kod elitnijih slojeva. Ono što nam je film takođe pružio kao ideju budućnosti su nova jela na bazi biljaka, napravljena da simuliraju ukuse ribljih specijaliteta – priznajem da zvuči zanimljivo, ali i preskupo.

Lako je kada pogledamo film i za njega možemo da kažemo da je dobar ili loš. Najteže je kada se nešto završi i zaista postoji mnogo argumeanta za i protiv, da bi se nešto tako jednostavno kategorizovalo. Ovaj film obrađuje mnogo važnu temu, pa se po automatizmu i na njega prebacuje neka doza važnosti. Jednostavno, svako ko je spreman da se posvetim dobrom cilju – čini dobru stvar. Međutim, jasno je da dobra tema, ne čini sama po sebi dobar film. Seaspiracy ima neke izuzetne momente, ali i segmente u kojima je u velikoj meri podbacio. Tako da bi najbolje bilo ovaj film pogledati i prihvatiti kao pozitivno ostvarenje i jednu od početnih tačaka za dublje istraživanje i pronalaženje novih i dodatnih načina da doprinesemo očuvanju vodenog dela planete od koga svima nama životi zavise.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?