fbpx

Selma Selman – umetnost koja pomera iz ležišta

O angažovanoj umetnosti, stogodišnjem planu za iskorenjivanje diskriminacije i autofeminizmu razgovarali smo sa mladom umetnicom Selmom Selman

2. July 2020

Do nedavno u Galeriji Doma omladine Beograda, posetioci su imali priliku da pogledaju izložbu No Space mlade umetnice Selme Selman. Ova izložba po mnogo čemu je posebna, ali bi je možda najbolje opisale reči kustoskinje Ivane Ivković da ona „problematizuje vrlo delikatnu i uvek aktuelnu temu prostora: ličnog, kolektivnog, fizičkog, mentalnog, emotivnog, političkog, ženskog, iracionalnog, kreativnog, stvarnog, unutrašnjeg, prostora empatije, prostora preispitivanja i preživljavanja.”

Selma Selman je umetnica i aktivistkinja romskog porekla, rođena u Bihaću (Bosna i Hercegovina). Diplomirala je 2014. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Banjaluci, odsek slikarstvo. Magistrirala je 2018. godine na Univerzitetu Sirakuza u Njujorku, iz oblasti transmedija, vizuelne umetnosti i performansa. Učestvovala je na mnogobrojnim međunarodnim skupovima i dobitnica je više nagrada.

Njeno stvaralaštvo je angažovano i političko s ciljem da podstakne promene, budi društvo iz dremeža i osvesti probleme marginalizovanih i diskriminisanih grupa. U njenim radovima zastupljenije su teme rodne ravnopravnosti i položaja žena, kao i položaj romske zajednice u društvu i šta im je sve isto nametnulo.

Sa Selmom smo ovog puta razgovarali o njenom odrastanju, solidarnosti, projektima, stogodišnjem planu za iskorenjivanje diskriminacije, autofeminizmu, a na kraju smo se dotakli i njenih književnih preporuka.

Screenshot videa No Space

Rođena si u Bihaću 1991. godine u romskoj porodici. Sve čime se baviš proizilazi iz tvog ličnog iskustva i diskriminacije koju si trpela. Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? U kojoj meri su stereotipi bili deo tvoje svakodnevice?

Mislim da je svima nama osnovna škola preokretnica, ali i opterećenje. Osnovno obrazovanje treba da bude užitak svakom djetetu, ali zbog te naučene diskriminacije na Balkanu, meni lično škola nije bila užitak. Nije važno sada govoriti o tim detaljima diskrimnacije, već je najvažnije naglasiti da je dalje prisutna, ali da se smanjuje – sada je mnogo manje nego što je bilo, jer sam sada privilegovana i već sam prošla kroz sve to što je bilo i imam iskustvo koje mogu da prenesem na sve svoje generacije. To i radim putem projekta Marš u školu, gde stipendiram romske djevojčice da završe osnovnu školu i da primarno budu hrabre i samostalne žene, a identitet i nacionalnost su sekundarne stvari.

Pomenula si privilegije, koliko ti se čini da se razlikuje diskriminacija koju si trpela nekada i sada usled toga što si, kako bi se u našem društvu moglo nazvati, ,,uspešna žena’’, pa predpostavljam da te iz tog razloga ljudi sada ne posmatraju isključivo kroz prizmu tvoje nacionalnosti. Koliko je društvo licemerno po tom pitanju?

Jako je teško izboriti se sa etiketama. Napravila sam svoju ideologiju koja je bazirana na nedidaktičkom procesu – ne smatram svet crnim i bijelim, što znači da sebe ne smatram samo romskom, američkom ili evropskom umetnicom. Posebno što ne smatram da bi umetnost trebala da ima ikakvu nacionalnost. Naše društvo na Balkanu, iako msilim da nije samo krivo zbog toga, stavlja svaku ženu i muškarca u kategoriju. To je tako, zato što smo naučeni da vršimo diskriminaciju nad nemoćnim ljudima. Što se tiče romske populacije, oduvek smo bili sekundarna klasa i trebaće malo više godina da se to promijeni, da ljudi prihvate činjenicu da smo stvarno svi ljudi i da diskriminacija, stereotipi i predrasude nemaju više smisla.

Foto: Tibor Varga

Umetnost si počela da koristiš kao alat u borbi protiv diskriminacije i stereotipa. Kako je sve to počelo i koliki je, po tvom mišljenju, njen efekat u borbi protiv društvenih problema?

Uvek kažem da mi umetnost služi kao sredstvo. To se sve desilo još kada sam 2013. godine bila na radionici Tanje Brugero, umijetnice sa Kube, koja je super umjetnica, ona koristi ljude kao materijal i uspe da napravi nešto što stvarno može da pomogne ljudima. Tu sam napravila preokret gdje sam shvatila da umetnost na neki način mora biti funkcionalna, da navodi ljude na razmišljanje, da nema samo stejtment o ljepoti. Ne želim da moja umijetnost služi samo za uživanje, nego mi je bitno da nešto sa njom uradim.

Moji prvobitni radovi su se bavili temom romskog identiteta, ne samo mene kao romkinje, već mene kao žene – kako da se kao žena izborim u ovom patrijarhalnom svetu. Onda tu koristim video, performans i svoje tijelo, koje je kao takvo političko. Ono može na indirketan ili direktan način da promeni mišljenja ili stavove kod ljudi. Naravno da je jako teško razbiti stereotipe ili predrasude, ali može se znanjem i edukacijom. Umjetnost je tu jako bitna, ona je kultura. Šta mi da radimo bez kulture? Ne možemo živeti život samo sa političkim stavovima ili uživati u materijalizmu. Umjetnost nam služi da se oslobađamo prepreka, saznamo nešto novo o sebi prvo, a onda  o svijetu. Ona je za mene sredstvo koje će nam svima pomoći da imamo bolju budućnost od ove sada. Evo i u situaciji sa pandemijom, ona je tu bila neophodna i mislim da su danas to ljudi i shvatili.

Kad smo se već dotakle angažovane umetnosti, česta je dilema u društvu razdvajanje autora od dela. Kako ti gledaš na to? Smatraš li da je svako delo celina za sebe, bez obzira na onoga ko ga je stvorio?

Mislim da je moguće razdvojiti ih. Prvo kada uđem u galeriju ili muzej, vidim radove, koji me na primer oduševe,  pa tek čitam o autoru. Tako sam trenutno oduševljena Radmilom Petrović, nisam znala ko je ona, prvo sam pročitala jednu od njenih pesama, koja je divna i tek sam onda shvatila da je u pitanju jedna dijevojčica, koja fenomenalno piše.

Foto: Milutin Marković

Kada govorimo o položaju žena, bitan je i kontekst i društvo o kom govorimo, pa su tako Romkinje dvostruko diskriminisane: i po svojoj nacionalnosti, ali i po tome što su žene. U kojoj meri se razlikuju borbe, koje vode žene širom sveta za bolji i ravnopravan položaj u društvu? Kako ti vidiš borbu žena iz tvoje zajednice?

Danas se sve to malo promijenilo. Sada žene bar imaju malo više prava, pre 300 godina je bilo nemoguće da žena obuče suknju. Sve žene, ne samo romkinje se bore protiv patrijarhata, koji nas ubija i ne dozvoljava nam da dokažemo ravnoprave. Ne da mi želimo da budemo kao muškarci, već da smo jednako pametne, čak možda i pametnije, jer ukoliko pogledamo ko vodi svijet – sve su muškarci. Žene su uvek previše ,,emotivne’’, a muškarci su ti kojima se vjeruje.

Što se tiče žena romkinja, ima ih jako puno progresivnih i uspješnih ne samo u Bosni, nego na čitavom Balkanu. Imamo na primer Hedinu Tahirović Sijerčić, divnu spisateljica, koja je napisala riječnik na romskom, zatim Mihailu Dragan, koja ima svoj teatar u Rumuniji, pa Senadu Sali, koja je divna advokatica i bori se za romska pitanja. Što se tiče Bosne, nema nas puno, ali nas ima. Mlađa generacija žena sad radi na tom. One su svijesne toga da one same moraju birati svoju budućnost i da je školovanje i edukacija najbitnija. Ima progresa, ali opet se to sve polako odvija.

Svakako da su neki od problema, sa kojima se žene u romskoj zajednici susreću, prerani i ugovoreni brakovi. Mnogi to posmatraju kao ,,romsku tradiciju’’. Ti si radila istraživanje na tu temu i na poreklo tog ,,običaja’’. Pa, odakle sve to potiče?

Mislim da je jako bitno naglasiti da rani dječiji brakovi nisu romska tradicija, to ima dublje korijene odakle je došlo i zašto se najviše dešava na Balkanu, što se tiče Roma. Dječiji brakovi postoje i dan danas u Americi, jednoj od najrazvijenijih zemalja, a da ne pričam o Kini i Indiji, gdje su djevojčice prisiljene da se udaju. Istraživala sam šta se u stvari desilo sa tim ranim brakovima i zašto je to prisutno danas u romskim porodicima, ali ne svuda i ne u svakoj porodici. Isto je tako važno naglasiti da država i ekonomija imaju veliku ulogu u tome. Država bi trebala da se brine o tome.

Moje istraživanje koje sam radila, govori o tome da su za vreme Osmanskog carstva, Turci koji su okupirali Bosnu i teritoriju Balkana, silovali nevine mlade romkinje. Romi da bi ih zaštitili su ih mlade udavali za svoje sinove, pa su tako nastavili to kao ,,tradiciju’’, iako to ona nije, već je odbrambeni mehanizam, koji ni na jedan ni na drugi način nije na strani žene. On pokušava da zaštiti žene, a u stvari ih ne zaštićuje. To se do dan danas vuklo, gdje je Evropa onda nametnula to Romima kao tradiciju, pogotovo zbog ekonomskih uslova, jer Romi nikad nisu bili prihavećeni kao nacija i ljudi koji bi mogli da imaju svoj politički stav. Prvi put kada su dobili zastavu, himnu i prihvaćeni kao nacija je 1970. godine za vreme prvog kongresa u Londonu.  Ono što je takođe zanimljivo je da u romskom jeziku ne postoji kategorija ,,cigan’’, već nam je to nametnulo društvo.

Već si pričala o odnosu sa svojom majkom i koliko te ona inspiriše. Koliko te generalno u tvom ličnom razvoju, ali i stvaralaštvu inspirišu druge žene?

Žene su postale jako kritične prema sebi i prema drugim ženama i ne vole druge žene, a ja stvarno mislim da mi treba da se solidarišemo i međusobno poštujemo, jer smo mi podrška jedna drugoj. Imam divne prijateljice, kolegice i rodice, koje su stalno uz mene i ja sam uz njih. To mi je jako bitno – da imam podršku žena i imam je, pogotovo za projekat Marš u školu. Nemam ni jednog „role” modela, to sam baš pre negde shvatila, nego sam stvarno verovala i pratila sebe i napravila sve to što sam htela, a uz pomoć tih žena, koje su me uvjek podržale. To je Dragica Biukoivić, moja nastavnica od 7. razreda, koja me je uvijek obožavala, zatim moja majka, naravno, kao i druge umijetnice i autorke koje su postavile temelj mog znanja o umjetnosti: Adrian Piper, Frida Kalo, Joko Ono, Marina Abramović, Sanja Ivekovic, Vlasta Delimar, Džudit Batler, Simon De Bovoar i mnoge druge– od njih svašta nešto možeš da naučiš.

Selmin performans „Viva vida” o fizičkoj i psihičkoj zloupotrebi tela, ne nužno ženskog

Pomenula si nedostatak solidarnosti među ženama, usled prevage patrijarhalni obrazaca vaspitanja. Kako ti vidiš ovaj problem i u kom smeru treba ići kako bi se on premostio?

Mislim da je bitno dati ženama veću podršku, da nas muškarci puste da radimo ono šta želimo.  Žene su samouvjerenije i jako puno toga znaju i mogu – bitna je podrška, ali pre svega i poštovanje. Barem da prihvatimo  da su žene isto tako dobre i da ne budemo robinje patrijarhalnog društva, da se ne oblačimo i ne sređujemo samo zato što muškarci žele da izgledamo lijepo. To je ono što sam primjetila da se u Beogradu i Srbiji naročito dešava. Pojava turbo folka je preokrenula društvo, koje je uticalo na čitav Balkan i kako su djeca rasla, pogotovo naša generacija. Rasteš uz Jelenu Karleušu, Cecu i vidiš kako one izgledaju i moraš tako da izgledaš da bi se svidela društvu. Ono što ljudi ne razumiju da je čitav taj turbo folk biznis i da normalan život nema veze s tim. I onda te mlade žene, prezentitraju sebe kao objekat koji mora da privuče pažnju, što je pogrešno. Svaka žena je lijepa prvo za sebe, pa onda za svakog drugog. Ja nemam ništa protiv da na primer neka žena ima estetsku intervenciju ili nešto slično, ali sve dok to radi isključivo za sebe.

Dešava se da se žene, bio one koje su politički aktivne bilo one koje nisu, deklarišu kao antifeministkinje, što se desilo i u Srbiji na poslednjim izborima. Feminizam je i iznedrio pravo glasa i mogućnost da žene budu deo političke trke, ipak i dalje imamo primere i u političkoj areni i van nje da su žene same protiv onoga što se zalaže za njihovu korist.

Da, one nisu krive za to, to im je nametnuto. Prvi valovi feminizma i emacipacija su bili problematični, samo bijele žene su mogle da budu feministkinje. Današnji feminizam ima jako puno problematike, sam po sebi. Prije godinu dana sam došla sa novom temtikom i pravcem koji se zove autofeminizam, gde osim teorije uključujemo i praksu. Dakle, ti podučavaš na koji način žena sama sebe da odbrani od tog patrijarhalnog sveta, ne samo self-defanse, gde se braniš od muškaraca što navodi da će žena biti napadnuta, već da svaka žena zna da se odbrani od bilo kakve situacije. Moj rad koji se bavi autofeminizmom je ,,Don’t be like me’’, gde sam fotografisala sebe i svoju mamu, kako smo slično obučene. Moja majka je meni čitav život govorila ,, don’t be like me’’ i to je za mene autofeminizam, jer ona u stvari mene savjetuje da ne budem kao ona. To je, po meni, jako moćno, da ti ne želiš da tvoje dijete bude kao ti, već da bude deo otpora i ja radim sve što mogu samo da ne budem kao ona. Recimo, ovaj projekat Marš u školu, gdje ja guram djevojčice da se školuju da imaju svoje ja i stav. To je sve autofeminizam.

Selma Selman, rad: Don’t be like me (2016)

Da se dotaknemo i tvog projekta Marš u školu, po kom se devojčicama romske nacionalnosti u Bihaću daje stipendija u osnovnoj školi. 15% koliko je ukupno romske dece išlo u osnovnu školu i završavalo osnovnu školu u poslednjih 20 godina, sada je dostiglo nivo od 90%. Kako je sve počelo i kako je tekla realizacija ovog projekta?

Prvi put kada sam došla s tim nazivom Marš u školu je bilo 2014. godine, kada sam dobila i stipendiju da studiram u Budimpešti. Tada sam znala da napuštam Bosnu i želela sam da nešto uradim, da ostavim neki trag iza sebe i da me ta djeca ne zaborave, jer sam im oduvek bila „role” model. Onda sam došla na ideju da napravim dva banera Marš u školu –  jedan kući, jedan u gradu –  pa kad god bi djeca išla kući ili ka gradu pisalo bi Marš u školu – bili bi uhvaćeni u tom prostoru gdje nemaš druge opcije nego da ideš u školu. Ne radi se o tome da oni nisu išli u školu, sva djeca idu redovno, ali postoji taj ekonomski problem, jer kada dođu do 5petog, šestog razreda moraju da rade da bi odhranili porodicu. Ono što je ovaj projekat radi je da im pomogne da završe školu.

2017. godine, kada sam još bila u Americi, radila sam sa ženskom nevladinom organizacijom BIHeart, koje su mi pomogle da napravimo donatorsko veče, gdje bih prodavala svoje radove i crteže i tako bismo skupljale novac za djecu. Uspele smo da sakupimo 10 000 dolara i imale smo samo 5 djevojčica, dakle 5 stipendija, a 35 dece je dobivalo ručak u školi. Kasnije, od 2018/19, sam krenula sama da radim na ovom projektu, jer su one radile samo na godišnjem nivou sa individualcima. U tome mi danas pomaže Dragica Biuković, moja najbolja sedamdesetogodišnja drugarica i najvrednija žena, iz humanitarne nevladine organizacije Alfa.

Kako je zajednica reagovala?

Imam jako veliki rispekt svoje zajednice. Ja sam njima Tito kada dođem, pa me svi dočekuju i djeca me naročito vole i poštuju, tako da imam baš veliku podršku. Pre par dana sam započela i gradnju svog studija Selma Selman, koji će biti, mali  galerijski prostor za izlaganje, ali isto tako i mala multimedijalna biblioteka za djecu, gdje mogu doći čitati ili posuditi lap top kad im treba.

Selma i galerija u izgradnji, foto: Muhamed Selman

Je li gledaju i tvoje performanse i radove? Kakve su im tu reakcije?

Naravno da da, to su moji najverniji obožavatelji. Na jutjubu imam 500 000 pregleda samo zato što svako od njih pogleda to 200 puta. Obožavaju ove radove kada razvaljujem veš mašine i vole rad „You Have No Idea”.

2016. godine si održala performans You Have No Idea, kojim poručuješ da nikada ne znamo sa kojim problemima se neko drugi nosi. S obzirom da se iz godine u godinu sve više pažnje posvećuje ljudskim pravima, koliko jačanje liberalne demokratiej i kapitalizma zaista doprinosi širenju empatije? Da li smo svedoci kontradiktornosti, političke korektnosti, stvarnih promena ili svega po malo?

Dješavaju se promjene, ali veoma minimalno. Mi živiomo demokratiju, ali je pitanje u kakvoj, verovatno nekoj korumpiranoj. Namera tog performansa je da bude razumljiv. Jako je jednostavan, ali u toj svojoj jednostavnosti navodi ljude na razmišljanje. Svako može da se pronađe – veoma je univerzalan, ali ličan i iskren. Ko god da ga vidi, oseća šta treba da radi i svi su u fazonu: „yes, I can do it!” nakon tog rada. Kad sam mogla ja, mogu i svi, što da ne. Promjene se dešavaju na minimalnoj skali. Ne možemo sve odjednom, treba promislit. Ja radim na jednom radu koji se zove „Superpositional Museum”, gdje koristim umjetničku inteligenciju da napravim stogodišnji plan za uništavanje rasizma i diskriminacije, ne samo kod Roma, nego kod svih ljudi, koji se susreću sa tim problemom. Taj rad je sad u progresu i korišćenje umjetničke inteligencije nam pomaže da vidimo gdje mi tu grešimo kao ljudi, šta nam to taj kvantum, kompjuter može reći.

,,Kod Selme je uvek svakodnevni život na sceni, ona se svesno izlaže i zalaže a njena borba, kao i konstantna preispitivanja ličnih uverenja, pomeraju iz ležišta” – ovo su reči Ivane Ivković, kustoskinje tvoje izložbe No space, koja je nedavno završena u Domu omladine Beograda. Da li je davanje ličnog i izlaganje predstavljaju oslobođenje i pražnjenje ili su pak neizbežan iscrpljujući korak u tvojoj borbi?

Mislim da je kombinacija oba – jeste to moje oslobođenje, ali isto tako je i borba za sve ovo što ja radim. Kad prikazujem svoj privatni život, koristim svoje tijelo, individualnost i lično ja – to znači da je moj rad politički. Politička umjetnost je danas jako bitna, jer ona ima mišljenje, nema samo jedan stejtment, jedno delovanje, već univerzalnost i proizvod. Svakim svojim radom sa svojom porodicom, mamom, proizvedem još nešto dodatno za nekog drugog.

U pripremi je tvoj studio, kao i projekat stogodišnjeg plana protiv diskriminacije, da li postoji još nešto što možemo da očekujemo u skorijoj budućnosti?

Eto, spremam studio, biblioteku, pripremam još performansa, pišem pjesme, čitam. Baš sam sad dobila divne knjige za rođendan od jedne drugarice.

Preporuči nam onda za kraj nešto za čitanje.

Mona Eltahavi, ,,The Seven Necessary Sins for Women and Girls’’, o tome kako Saudijskoj Arabiji treba seksualna revolucija, a ja mislim da i čitavom Balkanu treba druga seksualna revolucija. Takođe, ,,Bury Me Standing: The Gipsies and their Journey’’ od Izabel Foneske. Imam dobro mišljenje o toj knjizi, ali je isto tako problematična, jer je autorka otišla u Albaniju i htela da napiše knjigu kako Romi tamo žive. Opet se dotičemo toga ko ima pravo da piše o romskim stvarima i da li su to oni koji su privilegovani.

Naslovna fotografija. Irfan Brković

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *