Serija Vrli novi svet: Promašena adaptacija Hakslijevog romana

Zbog čega vredi i ne vredi gledati novu seriju Vrli novi svet koja je dostupna na Netfliksu?
Piše: Marina Zec

19. March 2021

Nedavno je Netfliksova kolekcija postala bogatija za video adaptaciju još jednog klasika svetske književnosti – Hakslijevog romana Vrli novi svet. Iako je serija objavljena još u julu na novoj striming platformi Pikok (Peacock), Vrli novi svet nije privukao preteranu pažnju javnosti, a snimanje druge sezone je otkazano pre nego što je serija dobila priliku da dođe do šire publike.

Serija Vrli novi svet suštinski nema mnogo veze sa pričom romana, već je ovlaš bazirana na motivima knjige, ali posle već druge epizode počinje da se udaljava od originalne priče i odlazi u potpuno drugom smeru. Tvorci serije su možda želeli da od nje stvore savršenu reprezentaciju suštine društva koje Haksli opisuje u svom romanu – serija je estetski savršena, odlikuje je dobra gluma, ali je u svojoj suštini – šuplja. Ipak, takav pogled na namerno stvaranje površne serije radi dokazivanja poente je možda ipak malo verovatan i više pripada nekom Insepšn scenariju nego stvarnim motivima tvoraca.

Vrli novi svet je priča o društvu budućnosti u kome su svi članovi umreženi i „dišu kao jedno“. Vrli novi svet zapravo čini Svetska država u kojoj je društvo podeljeno na Aristotelovske kaste – od „najglupljih“ manuelnih radnika koji se zovu Epsiloni, do onih koji upravljaju društvom, koji se zovu Alfe. U takvom društvu deca nastaju u laboratorijama, privatno ne postoji, a ponašanje svih uslovljeno je robovanju zadovoljstvima (seks, opijati, zabava). U takvom društvu svi su srećni, ali i „sedirani“ – svi članovi svakodnevno uzimaju somu, opijat koji ih celodnevno održava u ravnoteži  i blagostanju. Nasuprot takvom svetu, na drugom kontinentu postoje „primitivni“ ljudi, neumreženi u takozvano društveno telo, koji žive po principima mešavine kultura nekadašnjih ljudi. Zaplet priče, kako u knjizi, tako i seriji nastaje u trenutku kada dva člana „razvijenog“ društva odlaze na put u rezervat i upoznaju „primitivca“ koji je potomak dva člana njihovog „razvijenog“ društva (što je za „razvijeno“ društvo skandal epskih razmera) i vraćaju ga sa sobom u London.

Serija se nakon toga u potpunosti odvaja od knjige i dobija oblik tipične sci-fi serije. Iako Hakslijeva priča preispituje uspostavljanje „sterilnog“ društva ka kome ljudsko društvo teži, koje služi apstraktnom konceptu (tehnološkog) jedinstva više nego prirodi ljudskog bića i koje je, jednostavno rečeno „ispranog mozga“, serija (patetično) pokušava da humanizuje članove tog društva i ukaže na univerzalnost osnovnih ljudskih vrednosti i potreba kao što su ljubav, pripadnost, prihvatanje, smisao i sloboda. U Hakslijevom društvu tako nešto nije ni moguće, jer sve te vrednosti pojela je je jedna, ultimativna, a to je – stabilnost.

Ono što predstavlja najveću prednost serije jeste odlična gluma, kao i izrazito inteligentni dijalozi kroz koje se postavljaju brojna pitanja o društvu u kome živimo danas – društvu koje je takođe uslovljeno zabavom i svakodnevnim „sediranjem“ različitim sadržajima. U tom kontekstu serija Vrli novi svet otvoreno poziva na aktivno razmišljanje o savremenom društvu, ali upravo u tom podilaženju savremenom gledaocu/gledateljki kriju se najveći problemi serije.

Hakslijeva priča je u seriji nepodnošljivo obeležena motivima sa kojima savremeni čovek može da se poistoveti, a najveći problem predstavlja „prevođenje“ Hakslijevog umreženog sveta u svet kontrolisan nadmoćnom AI tehnologijom koja upravlja apsolutno svime što se dešava i svakim ko u njemu živi. Serija na taj način postavlja etičko pitanje – šta će se dogoditi ukoliko se dozvoli nekontrolisan razvoj AI tehnologije i šta kada taj sistem prevaziđe naše kapacitete i znanja, te dođemo u sitaciju da više ne možemo da ga obuzdamo? Ovo pitanje, iako inteligentno, u seriji je postavljeno blokbasterski, pa se finale završava opštim pičvajzom jer je master plan (naravno) takvog sistema da uništi ljude. Opšti haos nastaje podizanjem revolucije najnižih članova društva koji uviđaju da je sistem društva u kome žive zasnovan na nepravdi i njihovom tlačenju. Ipak, ta revolucija u seriji je obesmišljena jer predstavlja deo pomenutog master plana AI tehnologije da uništi ljude. Za adaptaciju Hakslijeve priče ovaj dodatak predstavlja bespotrebno preterivanje u korišćenju sci-fi tendencija savremenog sveta, jer i bez njega, priča je potpuna, pa čak i smislenija.

Drugi problem podilaženja publici ogleda se u uvođenju nečega bez čega ijedan američki film izgleda da ne može da postoji, a to je ljubavna priča, tačnije Šekspirovska priča o zabranjenoj ljubavi. Iako i u knjizi postoji privlačnost između „primitivca“ Džona i jedna od najpoželjnijih članica Svetske države, Lenjine, u seriji njihov odnos predstavlja maltene centralnu tačku radnje. Tačnije, priča predstavlja ljubavni trougao, jer je Bernard, ambiciozni pripadnik Alfa plus kategorije, zaljubljen u Lenjinu, pa cela drama dobija još veće razmere.

Ono što ipak predstavlja najveću manu serije jeste potreba autora da u nju inkorporiraju ili, narodski rečeno, nabudže seriju elementima iz velikog broja dela popularne (posebno distopijske) kulture: „primitivci“ iz serije žive u uslovima koji izgledaju kao imitacija serije Zapadni svet (Westworld) što nema veze sa knjigom, naglašen je momenat umreženosti i simulacije kroz koju se upravlja ljudima (Matriksu, ti li si?), tu je i epska kopija scene iz Zvezdanih ratova u kojoj Luk ubija Dart Vejdera i, naravno, „misteriozna kutija“ koja sadrži nešto pred čim svi preblede, ali nikad ne saznamo šta je u njoj (sitnica koja neodoljivo liči na jedan od osnovnih motiva Pulp fiction-a).

Serija Vrli novi svet predstavlja neuspeli pokušaj da se postave ključna pitanja koja se tiču savremenog društva i njegove budućnosti. Nasuprot ovoj ambicioznoj želji, sadržaj serije obeležen je velikim brojem logičkih šupljina, što pokazuje da je ponekad bolje „ne izmišljati“ nego držati se originalne priče koja predstavlja logički i filozofski zaokruženu celinu. Ipak, za ljubitelje distopijskog žanra ova serija može poslužiti kao jedna popodnevna razbibriga i putovanje u svet mašte, ali je važno istaći da ova serija (uprkos pretencioznom pokušaju) nema mnogo veću dubinu od prošlogodišnjih Netfliksovih favorita kao što je, na primer, serija Emily in Paris.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Јоhn Wick – put u podsvest

Јоhn Wick – put u podsvest

Šta je to što je omugućilo John Wick-u da se u eri filmova stripskih heroja probije sa konceptom za koji smo, možda, već mislili da je prevaziđen?