Silvija Nešić: U Srbiji je teško biti Rom, u romskoj zajednici je teško biti žena

Sa Silvijom Nešić, mladom svestranom aktivistkinjom i diplomiranom teoretičarkom muzike razgovarali smo o problemima romske zajednice, položaju žene u romskoj zajednici, ali i o planovima koje ona ima za budućnost
Autor/ka Snežana Pajkić

27. August 2020

Uzrok ranih brakova je siromaštvo, a uzrok siromaštva – rani brak. Iz tog začaranog kruga ne može da se tako lako izađe.“ Ovim rečima Silvija Nešić objašnjava problematiku rane udaje romskih devojčica koja, pored ekonomskih neprilika, sa sobom povlači i gotovo nikakve šanse za nastavak obrazovanja posle završetka osnovne škole.

Silvija Nešić se bavi aktivizmom već 10 godina, sa fokusom na rodnu ravnopravnost i edukaciju. Ona je članica udruženja građana „Ternipe“ iz Pirota, koje je i koordinišuća organizacija Romske ženske mreže Srbije i borkinja protiv ranog stupanja romskih devojčica u brakove. Pored toga, Silvija je studentkinja master studija na Fakultetu umetnosti u Nišu, a na istom fakultetu završila je i osnovne studije na smeru Muzička teorija i pedagogija. Ličnim primerom, Silvija se trudi da podigne svest o važnosti kako formalnog, tako i neformalnog obrazovanja i ukaže na značaj školovanja u postizanju ekonomske nezavisnosti.

Svoj aktivizam započela si u organizaciji „Ternipe“. Kako je došlo do toga?

Silvija Nešić: Ternipe znači mladost, mladi i kada je nastala, ideja ove organizacije bila je promocija prava mladih i poboljšanje njihovog položaja u društvu. Iako je moja mama osnovala udruženje, nije bilo pritiska sa njene strane, već sam se pronašla u tome i sama odlučila da budem članica. Kako su prolazile godine, organizacija se širila, a samim tim i spektar aktivnosti. Ja sam najviše radila na polju integracije mladih Romkinja i motivisala ih na dalje školovanje.

Ipak, moramo da znamo i da imamo u vidu da su egzistencijalne potrebe mnogo značajnije od ostalih, pa je tako siromaštvo i loš ekonomski položaj jedan od faktora zbog kog obrazovanje nije svakome na prvom mestu. Gladan čovek razmišlja jedino o tome šta će da jede, a ako ima decu, onda razmišlja o tome kako njih da nahrani. I nije samo glad prisutna kada govorimo o siromaštvu. Reč je o opštoj nemaštini. Kako će dete otići u školu ako nema šta da obuče? Ako nema šta da obuje? Kako će dete da bude ravnopravno sa drugima ako ono po rođenju nije ravnopravno sa njima u odnosu na ekonomski i socijalni status?

Da li smatraš da na ovom polju postoji dovoljan broj organizacija? Sa kime sve sarađujete?

Romska ženska mreža ima 35 članica koje su sestrinske organizacije. Najčešće sarađujemo sa UNICEF-om, ali tu su i ministarstva, kao i Vlada Republike Srbije. Često su i škole i lokalne samouprave ravnopravni partneri. Ranije smo organizovali i projekte koji obuhvataju i druge gradove, dok sada uglavnom gostujemo kao pojedinci.

A sa kakvim problemima vam se ljudi najčešće obraćaju?

Ljudi nam se javljaju iz najrazličitijih razloga. Najčešće su to majke koje ne mogu da ostvare svoja prava, javljaju nam se i ljudi koji više nemaju prava na novčanu socijalnu pomoć jer su tri meseca na pauzi… Najčešće su to pravne stvari koje ne mogu da reše sami.

Organizovala si brojne radionice na kojima si govorila o važnosti obrazovanja i protiv ranog stupanja u brak. Kako su te radionice koncipirane? Da li devojčice koje ih pohađaju imaju podršku okoline?

Napravila sam priručnik za sprečavanje dečjih brakova koji se koristi na radionicama koje smo organizovali u Pirotu. Radionice su namenjene devojčicama i devojkama uzrasta od 14 do 20 godina, a da bi one dolazile, ključan je rad nevladinih organizacija. Nevladine organizacije su te koje treba da pozivaju, da stalno govore o tome, čak i da budu dosadne. Naše devojčice ne dolaze same na radionice, već mi pronalazimo način da ih motivišemo. Moramo da budemo u stalnom kontaktu sa njima kako bismo izgradile iskren odnos, pun poverenja.

Počinjemo sa temama kao što su timski rad, diskriminacija, rodna ravnopravnost, pa se dalje fokusiramo na planiranje porodice, sprečavanje ranih brakova, govorimo o primerima iz prakse, reproduktivnom zdravlju, pa stižemo sve do obrazovanja i zapošljavanja. To je, dakle, jedan set prilagođenih radionica koje postepeno idu od prepoznavanja sebe kroz radionice identiteta do onoga kako žele da izgledaju za deset godina. Radimo tako da to bude vršnjačka edukacija jer ona ima najviše uticaja. Radionice se sastoje i od gledanja klipova i filmova, ali su i interaktivne, pa smo, na primer, kroz jednu radionicu poklanjali stvari siromašnijima, obilazile grad, gledale različite predstave… Trudimo se da im pokažemo nešto što je drugačije u odnosu na ono na šta su navikle.

Osim organizovanja radionica, u čemu se još ogleda tvoj aktivizam?

Ja sam neko ko čuva romski folklor. Jedna sam od koreografkinja koja radi sa decom svakog leta kada počne raspust. Ove godine to nismo mogli da realizujemo zbog korone, ali nadam se da će se to uskoro promeniti. Ono na čemu trenutno radim je rani razvoj dece, pomoć u učenju, i rad sa njima je nešto gde sebe vidim u budućnosti.

Oblakoder je radio anketu o inkluziji u kojoj su mladi, kada su navodili primere iz okruženja, rekli kako se sećaju da su u osnovnoj školi u odeljenju imali pripadnika ili pripadnicu romske nacionalne manjine. Međutim, niko nije rekao kako ima takav primer na fakultetu. Da li je studiranje luksuz?

Verovatno je tako jer je osnovno obrazovanje obavezno, a nedolazak u školu kažnjiv zakonom. Srednju školu pohađaju već malo integrisaniji Romi. Međutim, danas je situacija zaista dosta bolja u odnosu na period pre deset godina. Takođe je visok procenat studenata Roma koji se bore za svoja prava i položaj u društvu. Dosta se napredovalo u pogledu programa i sistema inkluzije. Fakultet, ipak, jeste luksuz za one koji potiču iz siromašnijih slojeva. Jako teško ćemo naći osobu koja dolazi sa ruba siromaštva i koja studira, mada ima i takvih primera, ali je taj procenat jako mali.

Kako je izgledao tvoj put u obrazovanju? Da li si imala osobu na koju si se ugledala?

Od početka školovanja sam bila štreberka, da tako kažem. Imala sam dosta podrške svoje porodice, pogotovo majke. Imala sam i uzor, koji često pominjem, a koji mi je danas jako dobra drugarica. Počela sam da pohađam radionice Ženskog prostora kada sam bila prvi razred srednje muzičke škole, a koje je ona tada organizovala, dok je paralelno studirala na Ekonomskom fakultetu. Tada sam zamišljala sebe na toj poziciji jer mi se svideo njen način života, tako sam zamišljala sebe u budućnosti. Mogu da kažem da mi se to i ostvarilo.

Smatraš da je siromaštvo i jedan od razloga zbog kojih devojčice ulaze u rane brakove i boriš se protiv toga. Koji još faktori utiču na rano ulaženje u brak?

Definitivno, siromaštvo na prvom mestu dovodi to stupanja u rane brakove. Brojne devojčice su se udale zbog toga što su živele u siromašnim porodicama ili su majke imale po petoro – šestoro dece i one više nisu imale gde, morale su da se udaju. Rani brak predstavlja jedan stereotipni problem koji se naziva tradicijom, sa kojom romska zajednica nije dovoljno upoznata. Rano stupanje u brakove nije bio slučaj samo kod nas, tako da ne možemo da kažemo da je to deo romske tradicije. Stupanje u rani brak nekada je bila normalna stvar i većinskog stanovništva.

Kada već dođe do stupanja u rani brak, borimo se da se sa Romkinjama postupa isto kao i sa onima koje to nisu. Ako se Romkinja sa 14 godina uda, da ne bude da su to „ciganska posla“, već da se na to gleda kao na kršenje dečjih prava. U 2019. godini je osnovana Koalicija za sprečavanje ranih brakova u saradnji sa UNICEF-om, koordinacionim telom za ravnopravnost i mnogim drugim organizacijama i institucijama i sama koalicija ima za cilj direktno delovanje na sprečavanje dečjih brakova, izlaženje iz njih i vraćanje obrazovanju.

U proseku, životni vek Romkinja iznosi 48 godina. Zbog čega misliš da je tako?

I ovde moram da pomenem momenat siromaštva, rane udaje, to da između 16. i 20. godine ima dva – tri abortusa, a do 27. rodi petoro ili šestoro dece, a sa 35 je već baka. To telo ne može fizički da izdrži. Često naše državne insitucije Rome stavljaju u okvire procenata. Ali, kako se ti procenti mere i da li se to radi na dobar način? Kada već govorimo o procentima, meni jako smeta to što postoji procenat romskih studenata koji su upisali fakultet afirmativnom merom, a gde je procenat Roma koji su upisali fakultete i bez toga? Ja sam jedna od tih koja je upisala fakultet bez afirmativne mere, nije mi bila potrebna. Mislim da targetiranjem jedne grupe ne možemo da sagledamo čitav problem, pogovo što imamo Rome koji se na popisima ne izjašnjavaju tako.

Kada govorimo o stigmatizaciji, čini se da je ona zastupljena u manjim mestima. Kakav je tvoj utisak?

Mislim da je to predrasuda jer u Pirotu, na primer, skoro da nema diskriminacije među mladima. Mi se družimo sa većinskim stanovništvom, većinsko stanovništvo se druži sa nama, izlazimo na iste žurke i ja nemam strah da se negde pojavim zato što sam Romkinja. U Nišu je, na primer, drugačija situacija. Mali je broj Roma koji se na takav način druži. Što je veća getoizacija, Romi su sve plašljiviji i iz tog straha stvaraju sebi granice. Imali smo situaciju da je „Srbska čast“ oduzela dečaku konja, što je prouzrokovalo da se Romi u Nišu još više plaše. Ako je taj dečak zlostavljao životinju, postoje drugačiji mehanizmi da se to reši. Ako se vratimo na priču o stigmatizaciji, dodala bih i to da ona zavisi od teritorije. Pirot je multinacionalni grad, a veliku ulogu igra i industrija, jer u Pirotu postoji fabrika u kojoj je zaposlen veliki broj Roma. Samim tim, njihov položaj u društvu je ujednačeniji sa ostatkom stanovništva u Pirotu, za razliku od situacije u Nišu.

Neretko se dešava da govorimo i o dvostrukoj ili trostrukoj diskriminaciji. Koliko je teško izboriti se sa tim?

U Srbiji je teško biti Rom, a u romskoj zajednici je teško biti žena Romkinja. Iako smatram da danas imamo veliki broj Romkinja koje se bore za svoja prava, isto tako je veliki broj njih koje žive u mraku, ćute i ne govore o onome što doživljavaju. Biti Romkinja koja nije obrazovana, nema svoj stav i verbalno je slaba, fizički da i ne pominjem, je jako teško jer pravo glasa je tad na minimumu, ako uopšte i postoji. Postoje i primeri gde otac ne da detetu da ide u školu. Za to ne možemo kriviti većinsko stanovništvo. Jedna od odlika kulturnog identiteta Roma jeste stvaranje porodice i poštovanje porodice, a više od relacije roditelj – dete problematičan je odnos između muža i žene. Postoje razni slučajevi, ali deluje mi da su dečaci poštovaniji od devojčica u većinskoj zajednici.

Igraš i u dve predstave u Nišu, „Cigani lete u nebo“ i „Putujuće pozorište Šopalović“. Koliko ti znače te uloge?

Na inicijativu moje profesorke, dirigentice Ivane Mirović i dekanice fakulteta, uspela sam da budem deo predstave „Cigani lete u nebo“, a na predlog Desimira Stanojevića dobila sam i svoj solo song. Takođe, pevam prateće vokale i drugim glumicama. U toj predstavi ja nemam nijednu jedinu rečenicu, ali uvek mi i glumci i publika prilaze sa komentarima kako sam pokazala ono što je trebalo, na šta im odgovaram da sam samo bila ono što jesam. Romi su uvek sve rešavali pesmom i igrom, ne zato što će to poboljšati nešto, nego će njima biti lakše da prebrode probleme na taj način. Kroz tu predstavu sam pokazala životni ciklus jedne mlade Romkinje.

Što se tiče predstave „Putujuće pozorište Šopalović“, u nju sam upala potpuno slučajno, jer su u pozorištu znali da umem da sviram klavir. U njoj se predstavljam kao građanka Silvija, na šta nisam obratila pažnju, sve dok mi jedan prijatelj, glumac, nije skrenuo pažnju na jačinu te rečenice. Do tada nisam razmišljala o tome, ali onda sam shvatila koliko je ona bitna jer pokazuje jednakost jedne Romkinje u periodu okupacije koja je ravnopravna sa ostalim članovima društva. To je dokaz koliko samo jedna rečenica nekad može da znači.

Koje lične ciljeve želiš da ostvariš, a koje imaš u planu ako govorimo o organizaciji?

Kada je o organizaciji reč, želim da ovde gde sam sada ja, bude još Silvija. Za sada ih ima nekoliko, ali volela bih da ih bude još. Da delujemo sve zajedno i da što više iskorenimo problem ranih brakova. Na ličnom nivou, stalno mi se otvaraju nove stvari. Prvo sam želela da završim osnovne studije bez razmišljanja o tome da nastavim školovanje, pa kad sam ih završila, javila se ideja da upišem master. Sad kad završavam master, imam na umu i doktorske studije, ali volela bih da se ostvarim i u porodičnom životu. Naravno, volela bih da imam i posao kako bih mogla da ostvarim sve te ciljeve.

Autor naslovne fotografije: Aleksandar Ćirić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi