Skatarzično veče u Cetinjskoj

Trenutno je 15:48min, okej. Zatvoriću oči na 2min i skuvaću kafu... Četiri sata kasnije jedva otvaram oči i ne znam gde bijem. Skačem iz kreveta, puštam album Miki Pirsa i tražim čistu majicu. Nalazim se sa svojim čovekom i pičimo ka Elektropioniru. Pivce za usput i urlikanje od smeha, ništa novo. Stižemo do Cetinjske uz pozdrave dragih nam ljudi i shvatamo da je Skadrilla počela da svira. Ulazim na refren pesme Kasnim. Slučajnost? Ne bih rekla. Deluje praznjikavo, komenatrišemo i nastavljamo napred. Ispred bine je pusto i taman dovoljno za đuskanje. Mila mi Skadrilla ne izgleda opušteno i nimalo živahno kako ume, što automatski implicira na to da nešto ne valja... No, na stranu svega usputnog i lošeg, njihova energija koju je nemoguće primiriti ispunjava Elektropionir uz pesmu Mita. Mislili ste da su u Buntu pokidali? Ako ih niste čuli večeras - volim vas, ali nemate pojma. Heart of gold definitivno priziva ostatak ljudi da priđe bini, ali i dalje mlako za ska publiku. Iii napokon, Džingl tri puta izveden sve brže i brže, koji prati špica Otpisanih. Tihi i Prle - odobrili. Milivoje Mića Marković - odobrio. Publika - odobrila. Skadrilla - pokidala! Znojavi i željni vazduha izašli smo ispred. Dočekalo nas je brda ljudi, već dovoljno zagrejani da đuskaju uz povratničke Propellerose. Ska i rege tonovi su skoro neprimetno zamenili kiseonik dok su svi lagano đuskali. Beskompromisno tvrdim da je sinoćna svirka u Elektropioniru bila najintimnija i najprijatnija svirka na kojoj sam bila u Cetinjskoj ulici. Talas ljubavi nas je sve zapljusnuo i svi smo rešili da dočekamo Jutro zajedno. Delovalo je kao da višegodišnja pauza Lost Propellerosa nije ni postojala. Uigrani i tačni, uneli su malo života u već ustaljeno i standardno beogradsko veče petkom. Svirku su zaokružili maestralnim pesmama Nazad na drvo i Kako da kažem, bez kojih ih ne bismo pustili nazad za Novi Sad, u to sam sigurna. I pre samog kraja nam je bilo jasno da želimo još, pa su cika i vriska preuzela svoje. Imali smo priliku baš za kraj da čujemo pesmu o samoći, koju je Vlaški napisao pre 20 godina. Ne pamtim bolju atmosferu i više veselije publike u Elektropioniru no kao sinoć, i verujem da će retko šta nadmašiti ovu skatastičnu svirku. Zaključak večeri: ska biva i ostaje sinonim za sreću.

Pouka: đuskati dok ne prokrvare stopala, jer Živeti se mora.

Autorka teksta: Teodora Dora Janković

Leave a reply