STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Skrinšot: Inostranstvo

O ostajanju, nezadovoljstvu, životnim prilikama i pitanjima bez odgovora
Piše: Marina Zec

21. July 2022

Svaki put kada otputujem u inostranstvo i vratim se nakon toga u Beograd, kući, desi mi se ista stvar – kao da se razbolim. Tačnije, ne razbolim se ja stvarno, tako da, na primer, imam neko konkretno oboljenje, da me boli grlo, da imam temperaturu ili nešto treće, već se, nekako, više osećam loše. Nekako prazno, razočarano i bezvoljno. Taj osećaj je uglavnom najintenzivniji u trenutku kada autobus ulazi u grad, ili kada avion sleti na pistu, pa krenem da koračam hodnicima aerodroma Nikola Tesla (koji je ovog leta posebno razrovaren i šarmantan). U tim trenucima, nekako tihog kretanja kroz grad ili aerodrom, mešaju se uzbuđenje zbog povratka, ali i uvek ista misao – šta ću ja više ovde?

Tako je bilo i sada – nedavno sam putovala u Hrvatsku, poslom, na festival, na zeleno ostrvo Krk koje je poznato po tome što je u Hrvatskoj apsolutni lider po pitanju reciklaže i odvajanja otpada, ali posebno i zbog brige o prirodi, a koje se trenutno aktivno kreće ka ispunjenju cilja da postane prvo zero waste ostrvo u Evropi i prvo energetski nezavisno ostrvo u ovom delu sveta.

Nakon toga, otišla sam u Budimpeštu na dva dana zbog koncerta. Ono što me uvek iznervira je što velikih koncerata skoro pa više ni nema u Beogradu (usled nemogućnosti da dovedemo velike zvezde zbog niske platežne moći ljudi u Srbiji – koja ozbiljno odudara od ostatka sveta), ali, hajde, ima i čari u odlascima na mini-putovanja radi koncerata. Ipak, po dolasku u Budimpeštu, iako mi je sve prijalo, ophrvalo me je grozno osećanje i pomisao – koliko smo mi daleko od razvijenih gradova Evrope. Budimpeštu, koja je od Beograda udaljena nešto manje od 400 kilometara, uvek sam doživljavala slično kao Beograd – kao veliki, razvijen grad koji nudi mnogo toga, ima razvijen noćni i kulturni život i u kome uvek volim da provodim vreme. Ipak, ovog puta, za razliku od prethodnih, „uzdrmala me je” spoznaja da je Budimpešta, sa ogromnim muzejima, koja je u poslednjih nekoliko godina ozbiljno radila na tome da postane pravi internacionalni grad sa ogromnim brojem međunarodnih firmi i unvierziteta, sa funkcionalnim metroom i saobraćajem – zaista grad koji brine o svom razvoju, a Beograd ipak i ne. I da je to nešto što se samo „eto tako desilo” (u detaljnu analizu toga neću ni da ulazim, kako ovaj tekst ne bi imao 250 strana i skliznuo u probleme lokalne i nacionalne politike, planiranja infrastrukture, očuvanja životne sredine i kulturnih dobara), i da predstavlja problem u kojem smo ozbijno „zaglibili”.

Iskreno, nikada nisam bila jedna od onih osoba koja je govorila da će ostati da živi u Srbiji posle studija; štaviše, tek kako je nastao Oblakoder i kako je za mene, prvi put otkako sam počela  da se bavim novinarstvom, ova profesija dobila smisao i prestala da bude večita dilema između dobre plate i dobrog uredništva (čitaj: ne-tabloidnih medija), odlučila sam da postoji nešto što je vredno građenja (opet čitaj: ostajanja). Ipak, razlike u mogućnostima koje su mladima ovde i „negde tamo“ dostupne uvek su me pogađale, svaki put kada bih otputovala negde i kada bih pričala sa prijateljima koji žive u inostranstvu, i terale su me da ponovo sebi postavim pitanje – šta ću ja stvarno više ovde? Naravno, ono bi posle nekog vremena izvetrilo, prošlo, utopilo bi se u svakodnevici i ja bih zaboravila na njega, posmatarajući svet u kome živim kao sasvim normalan – do sledećeg putovanja na bilo koju destinaciju van granica Srbije.

Ovih dana, dok nisam bila u Beogradu, a i kada sam stigla u isti, posebno su me pogađali naslovi i vesti na koje sam nailazila, a koje se odnose na Beograd i Srbiju – „Neolitski lokalitet uništen graševinskim radovima u Beogradu“, „Skupština kupuje prečišćivače vazduha vredne 33,5 miliona dinara“, „Srbija u poslednjih nekoliko dana plaća uvoz struje i po 10 puta većoj ceni u odnosu na zemlje regiona“, „Izvršitelji danas na prepad upali u stan profesorke Dragane Milisavljević i iselili je“, „Sredstva za otvaranje SOS kancelarije dodeljena udruženju čiji je zastupnik osuđivan za nasilje“. Znam da se i u različitim državama i gradovima sveta dešavaju podjednako užasne stvari, ali kada otvorite domaće informativne medije, deluje kao da se ozbiljno kao država takmičimo za prvo mesto u kategoriji kako maksimalno otežati građanima da dostojanstveno žive u svojoj državi. I, stvarno, ali stvarno svakog dana uspevamo da sebe u toj kategoriji nadmašimo.

I sada, nakon ovog kratkog ekspozea, da ne kažem toka misli, postavlja se pitanje – koja je poenta ovog teksta? Da ukaže na to da je u Srbiji loše? Da ukaže na jeziv odnos prema zaštiti životne sredine i gradskim infrastrukturama? Saobraćaju? Zdravstvu? Prosperitetu života mladih? Ili da ukaže na kontinuiranu korupciju i kratkoročne i kratkovide „biznis dilove” koji dovode do svih ovih problema i osiromašenja (u svakom mogućem smislu) glavnog grada? Kod ovakvih kritika uvek postoji i ta bojazan da ne pokupe auru patetičnih „ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo” ili Nikola Kojo odlazi iz Srbije mimova. Pa, ipak, ukoliko postoji problem, ma koliko on bio očigledan – želim to da kažem. Jer, prvo, imam pravo na to, a možda drugo, čak i obavezu. I jer ne dozvoljavam da mi retorika ni onih koji smatraju da je bolje ćutati, već sve znamo, šta je novo ljudi, niti onih samoproklamovanih moralnih i kulturnih gromada koje su otkukale svoje dvadeset hiljada puta, pa ništa nisu uradile, ograniči način na koji ja gledam svoj grad i svoju državu i govorim o njima. Kao mlada osoba, imam pravo da svoje kažem. I da pomislim da, da – mladi u Srbiji zaslužuju više. Kako će toga doći – ne znam, ali želim da živim u ubeđenju da hoće. Jer, u suprotnom, jedina opcija jeste predaja. Jer, kako kaže jedan, užasan (užasan) vic – nema predavanja.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *