fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne - ko je zapravo kriv?
Piše: Marina Zec

12. January 2023

U prvim danima nove godine svi veći mediji preneli su vest – devojka u Nišu, u noći 30. decembra, silovana je u kafiću. Prema tadašnjim navodima medija, devojku od 28 godina u ženskom veceu napastvovala su četiri muškarca, nakon čega je ona završila u hitnoj pomoći, a potom i u policiji, kojoj je prijavila napad. Ne znam kako vi reagujete kada pročitate ovakve naslove i tekstove, ali ja svaki put kada naletim na priču o ovakvoj vrsti nasilja, reagujem vrlo burno, tačnije obuzme me neverovatna jeza, zgražavanje, muka. Ukoliko mi samo naleti pomisao o tome kako je mogla da izgleda ta situacija, stresem se i nasilno se teram da mislim o bilo čemu drugom – samo ne o tome. Do te mere su mi ovakve situacije uznemirujuće, jezive i možda najviše – nezamislive. A opet, neretko novinske naslovnice (pogotovo tabloidne) obiluju vestima o ovakvim zlodelima. Pa čak i u danima koji bi trebalo za sve da budu dani za sreću i uživanje – kao što su, na primer, dani uoči nove godine.

Svaki put, takođe, kada se desi ovakva situacija, moj um upadne u totalno stanje borbe između različitih polova (misli, ne rodne ravnopravnosti – o tome ćemo kasnije). U toku dana krećem se od „kako je moguće da se ovakve stvari dešavaju, da postoje ljudi koji su toliko nečovečni da tako nešto rade?” do „naravno da postoje, Marina, naravno kada ljudi koji su na pozicijama moći (što su u dominantoj meri muškarci – eto nam ga feminizam, ali šta da vam radim kada je tako) ne smatraju da je nasilan seks sa ženom zapravo nešto loše i većina njih to olako doživljava, te logično, ni sistem kojim upravljaju ovakav zločin adekvatno ne kažnjava, već se on, u očima tih oholih, groznih ljudi, predstavlja kao nešto mnogo manje svirepo od, na primer, ubistva.” Iskreno, mislim da su i silovanje i ubistvo u istoj ravni po stepenu užasa i kažnjivosti. I tako, u roju različitih misli koje se sudaraju i odbijaju, neretko se vratim na pitanje – kako je moguće da iko tako nešto može drugoj osobi da uradi? I da sistem nema nikakav adekvatan odgovor za rešavanje ovog problema? I nikada, nikada ne naiđem na jasan odgovor ni na jedno od ta dva pitanja – jer je tema, priznaćete, apsolutno sumanuta, a čin nečovečan i neshvatljiv.

U danima koji su usledili nakon objave medija da je devojka prijavila policiji da se dogodilo silovanje, javnost, uznemirena situacijom, nije dobila nikakve dalje zvanične informacije. Poptuno podržavam da javnost ne bi trebalo da bude tu da donosi presude, što je pozicija koju joj mediji često nameću, ali sa druge strane, neinformisanje o ovakvom događaju dovodi do opšteg stanja panike i osećaja nebezbednosti među ženama jer se postavlja pitanje – da li moja država radi nešto u ovakvim situacijama, ili samo ignoriše njihovo postojanje? Da li sam ja u njoj bezbedna i da li se moja država podjednako brine o bezbednosti svih žena u njoj i doprinosi da se one osećaju sigurno?

Nakon odsustva daljih informacija o slučaju od strane lokalne policije i tužilaštva, pokrenuta je čak i peticija kojom je zahtevano od konkretnih institucija da pruže odgovor na pitanje da li je postupak za istraživanje ovog slučaja pokrenut. Vrlo brzo, javili su se i MUP i tužilaštvo, sa informacijama da se na slučaju radi, a već sutradan usledila je informacija da je u pitanju bila lažna prijava i da je devojka trebalo da bude podvrgnuta poligrafu, ali se pred ispitivanje povukla, uz obrazloženje da je njena prijava lažna. I cela priča o slučaju je, kao rukom odnesena, obrisana. U milisekundi zaboravljena.

Jedinu rekaciju na takav odgovor policije pružio je Autonomni ženski centar (koji ima višegodišnje iskustvo rada sa žrtvama nasilja) koji je nakon objavljivanja vesti o „lažnoj prijavi”, objavio apel – apel za hitnim reagovanjem i preispitivanjem postupanja rada PU Niš u slučaju prijavljenog događaja silovanja u Nišu.

U samom tekstu apela naznačeno je zbog čega je potrebno preispitati rad policije koja je radila na pomenutom slučaju. U svom tekstu AŽC podsetio je na situaciju koja se desila pri istraživanju drugog slučaja silovanja:

Nedavno je u drugom slučaju prijave silovanja žena bila ispitivana od strane policijskih službenika koji nisu nadležni da postupaju u slučajevima silovanja, o tome kakav je otpor pružala, pa su joj podsmešljivo govorili da se ‘nije dovoljno branila’.”

ASŽ dalje u apelu insistira da Zaštitnik građana preispita sledeće: koliko puta i na koji način je devojka koja je prijavila silovanje davala iskaze policijskim službenicima, i kojim konkretno (da li samo inspektorima za krvne i seksualne delikte ili i drugima koji nemaju nadležnost za postupanje u ovim slučajevima); koliko dugo (vremenski) je devojka koja je prijavila silovanje boravila u prostorijama PU Niš, pre nego što je istoj predočeno da će biti podvrgnuta poligrafskom ispitivanju; da li su policijski službenici obavestili dežurnog zamenika Višeg javnog tužilaštva u Nišu o nameri da devojku za koju je prijavljeno da je silovana podvrgnu poligrafskom ispitivanju.

Možda najvažnije što je ASŽ napisao u svom apelu jeste sledeće:

„Iz iskustva Autonomnog ženskog centra u radu sa ženama koje su preživele seksualno zlostavljanje, deluje da se policija u Srbiji, kada su u pitanju slučajevi prijave seksualnog nasilja, samo bavi time da dokaže da se radi o „lažnim prijavama“, i preuzima ulogu i tužilaštva i suda u donošenju odluke o tome da li se radi o osnovanoj sumnji da je učinjeno krivično delo ili ne.”

I još:

„Posebno je sporan način na koji se osobe koje prijavljuju seksualno nasilje, nakon ko zna kolikog broja prethodno datih izjava, podvrgavaju poligrafskom ispitivanju. Neke žene koje su to doživele saopštile su Autonomnom ženskom centru da su govorile da su ‘sve izmislile’ samo da bi sebe spasile dalje torture koju su doživele u policiji.”

I kako sada da, nakon razmišljanja o razvoju spleta okolnosti u kontekstu ove priče, budemo sigurni u procenu i verodostojnost objave policije da je u pitanju lažna prijava? Policije za koju se nije znalo da li radi na slučaju nakon što su objavljene informacije o istom i koja se tek oglasila nakon pokretanja peticije (što možda može da bude pitanje štićenja poverljivih informacija)? Ali policije koja je spremna da potencijalnu žrtvu nasilja podvrgne poligrafu? I koja se, kada se odaziva, odaziva vrlo defanzivno, ne ukazujući da je istraga sprovedena tako da se potencijalna žrtva oseća bezbedno, već upravo suprotno – kao krivac? Zdrav razum u ovakvoj situaciji ukazuje na užasnu okolnost – da je u sistemu u kome živimo, vrednosno i praktično, silovanje zločin na koji se, u najvećoj meri reaguje ignorisanjem, prećutkivanjem, i prebacivanjem krivice – na žrtvu. Kao da zločin sam po sebi nije takav da tera jezu u kosti, podjednako zastrašujuća je okolnost u kojoj se žrtve u Srbiji mogu naći – a to je sistem koji ih ne prepoznaje, ignoriše i, na sve to, povređuje i ponižava. Povređuje njihovo dostojanstvo, javno ih proziva, uteruje im strah i jasno poručuje – ovde niste bezbedne. Ovde, ovde vas niko ne štiti.

A kakva se poruka šalje nasilnicima?

Da živimo u sistemu koji ne posmatra ovo kao čin koji zaslužuje rigoroznu kaznu. Da žena „treba da bude” pokorena, ili u najmanjoj meri da „može biti”, jer joj, normalno, niko neće verovati, čak i da prijavi zločin. Da je sistem tu da hrani mišljenje da žena može i treba da bude ponizna, i da joj nije mesto u borbi protiv takvog društvenog položaja.

A ženama?

Da se plaše. I da jedino što mogu da urade jeste da rade na samoodbrani i da budu solidarne. Takva je situacija bila u Beogradu u trenutku kada je višestruki silovatelj pušten na slobodu (pa je nakon skandaloznog intervjua u Informeru ponovo zatvoren – cela situacija je za rubriku Bez komentara). Tada su devojke u celom Beogradu razmenjivale poruke i prijavljivale na Tviteru i Instagramu kretanja osuđenog silovatelja, u nadi da tako zaštite jedna drugu i ukažu na potencijalnu opasnost. Na tu opštu paniku država nije reagovala – reagovala je na javnu, besramnu ispovest poremećenog čoveka novca žednom tabloidu – i cela priča još jednom je otkrila sav trulež našeg pravnog sistema i njegovog odnosa prema bezbednosti žena u Srbiji.

I šta nam ostaje nakon cele ove priče, čiji epilog verovatno nikada nećemo dobiti? Osim osećaja beznadežnosti i pomisli da se stvari nikada neće promeniti, ukoliko policija ne želi da radi svoj posao iz predubeđenja da „žene lažu”, što dovodi do toga da počinioci ne budu ni optuživani, a kamoli osuđeni? Ili još gore, osećaja beznadežnosti jer u svetu, pa i kod nas, je sve dominantnija struja mišljenja da muškarac mora biti jak, a žena porodična, u kući, pa tako fanovi Endru Tejta ne veruju u zlodela za koja je optužen, iako je trenutno u pritvoru zbog njih? Oni, toliko okoreli u mišljenju da su njegovi stavovi ispravni, će pre verovati u bilo šta drugo, nego u činjenicu da je u pitanju nasilnik koji je povezan sa slučajevima silovanja i trgovine belim robljem. Pre će verovati da su zle žene protiv njega, nego da je on išta skrivio. A iz njegovih javnih ekspozea, ne bi ni iznenadilo da je radio išta od onoga za šta je optužen. Ali, nije on važan. Važna su mišljenja ljudi, običnih ljudi, naših prijatelja, porodica, poznanika. I činjenica da je alarmantno kada – u bilo kom slučaju i situaciji, brane nasilje, u ovom slučaju – silovanje. I da je silovanje, u društvu i u medijima, samo jedan spektakl” sveden na bombastične naslove i crnu hroniku”, a ne zapravo zločin o kome, kada bi sa minimumom ozbiljnosti razmislili makar pet minuta, ne bi imali dilemu da je u pitanju ono što jeste – neoprostiv, apsolutno kažnjiv – zločin.

Zato, ako je početak godine period za pokretanje novih navika, neka ovo bude jedna od njih – umesto da stalno tražimo krivca u žrtvi, hajde da se, kada je u pitanju nasilje, okrenemo ka pravom licu krivca – sistemu koji nasilje podržava, koji ga hrani, koji ga ignoriše i prema zločincima koji se nasilju okreću. Da postavljamo pitanje – da li su institucije adekvatno postupile i da li su učinile da se potencijalna žrtva oseća bezbedno? A ne da ćutimo, dok se ništa ne menja, a oni koji su odgovorni ostaju nekažnjeni. Pa da se posle pitamo – kako smo do ovoga došli? Pa, kako – ćutanjem, ignorisanjem, nepreispitivanjem. Obraćanjem pažnje samo na svoja posla”. Neslušanjem onoga što nam ljudi u okolini govore i neobraćanjem pažnje na to kako misle. Nepreispitivanjem toga u kakvom društvu živimo i kakve ljude ono od nas stvara. A sve to radimo pod okriljem sistema, koji nas kontinuirano onesposobljava da budemo solidarni i okrenuti jedni drugima. Koji nikakako ne reaguje adekvatno i nikako ne odlučuje da zaštiti svoje građane i građanke. Koji ne brine za njih. E, pa, za mene, dok se ne dokaže suprotno – on je najveći krivac.

Statistički podaci:

U Srbiji je maksimalna zatvorska kazna za zločin silovanja 12 godina (raspon je od 5 do 12 godina), a prema najavljenim izmenama Krivičnog zakonika, zakonski raspon za propisane kazne bi trebalo da bude od 5 do 20 godina u budućnosti, kao i da bude uveden minimum od 10 godina, uz mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora ukoliko je delo učinjeno prema maloletnoj osobi. Prema izveštavanju Radija Slobodna Evropa, u Srbiji su tokom 2019. godine za silovanje podignute 73 krivične prijave. U 69 slučajeva su poznati počinioci, a u četiri je bila reč o nepoznatim počiniocima. Odbačeno je 15 krivičnih prijava, istraga je obustavljena u šest slučajeva, a u 48 slučajeva je podignuta optužnica. Od dvadeset i pet osoba, koliko ih je osuđeno za silovanje u 2019, u 11 slučajeva zatvorska kazna je bila između pet i deset godina. Šta je pet ili deset godina, adekvatna kazna za zločin te vrste? Ono što je još gore jeste činjenica da Srbija nije najgora kada su u pitanju ove kazne, te da je u celoj Evropi prosek zatvorskih kazni za ovaj zločin između 3 i 15 godina (pri čemu je 15 maksimum). U Sjedinjenim Američkim Državama zavisi od situacije – krivac može biti osuđen na kaznu od svega nekoliko godina, ali i na, zamislite, čak i doživotnu kaznu, u zavisnosti od težine slučaja. Takođe, nažalost, nikakve druge statističke podatke o godišnjem broju pravih i lažnih prijava silovanja u Srbiji nismo mogli da pronađemo.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *