Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Skrinšot: Pravo na zdravu životnu sredinu

Šta se desi kada se spoje korporacije i država, a zdrava pamet se baci kroz prozor?
Piše: Marina Zec

2. December 2021

Srbija je zemlja neverovatnih prirodnih lepota i potencijala – ako je verovati omiljenim narativima promotivnih spotova, recimo, Turističke organizacije Srbije i drugih sličnih institucija i organizacija. Plodno zemljište, ravnice, bogate šume, izvori i reke, kao i poljoprivreda i život običnog srpskog seljaka – sve su to „na papiru” (čitaj: u marketinške svrhe korišćeni) izvori našeg nacionalnog ponosa. Ali, kada izađemo iz okvira promo spota, kakav je odnos Srbije prema svojim prirodnim bogatstvima? I kakav je odnos Srbije prema svom „običnom” seljaku, građaninu, stanovniku?

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji, kao i u ostatku sveta, ekološke teme konačno su došle na dnevni red – internet je doneo brojne mogućnosti za istraživanje pozadina različitih organizacija koje dolaze kako bi „poboljšale ekonomske uslove i mogućnosti zapošljavanja”. Osim toga, doneo je i mogućnost izraza, s ozbirom da je stepen potrebe za razgovorom o ekološkim temama disproporcionalan zastupljenosti ovih tema u mejnstrim medijima. Internet je tako postao i prostor okupljanja istomišljenika i nastanaka inicijativa. Međutim, uprkos svoj snazi koju pruža, internet ima i svoj domet – jer problemi se dešavaju u realnom svetu, pa tako i odgovor na njih mora biti u realnom prostoru, a ne samo u virtuelnom. I tu nastaje problem.

Građani su, shvatajući ovaj problem, u poslednje vreme počeli da jasno artikulišu svoje frustracije i neslaganja i u javnom prostoru. Protesti na ulicama ponovo su postali aktuelno sredstvo političke borbe – jer drugi vid borbe praktično i ne postoji. I da ne bude nikakve dileme – ovo nije politički tekst, niti ima takve ambicije. Ovo je tekst o zdravom razumu i nezdravim odlukama.

Srbija je u poslednje vreme rešila da donese niz odluka koje imaju loše posledice po životnu sredinu – Linglong i Rio Tinto samo su trenutno najzvučnija imena na ovom planu. Pre toga, glavna tema bile su mini hidroelektrane, tu je i problem pijaće vode u Zrenjaninu, prodaja jalovine umesto uglja, ignorisanje problema zagađenosti vazduha u svim gradovima Srbije… Sve su to gorući problemi, problemi države i problemi svih njenih građana. Samo što građani imaju stomak da se njima pozabave, a država očigledno baš i ne.

„Dilovi” sa temom ruka ruku mije država i velikih korporacija osnova su uspešnih biznis modela 20. veka koji su upravo odgovorni za ekološku katastrofu koju živimo danas. Možda višedecenijski uspešni, danas su, kao i brojni modeli ponašanja 20. veka (a i ranije) – providni, prozreni i, najvažnije, prevaziđeni – samo što oni koji se njima bave možda još uvek toga nisu svesni. Ali, krajnje je veme da postanu.

Ekološke pobune, protesti i šetnje, u prethodnih deset godina počeli su da bukte na svetskom nivou. U nedostatku drugih vidova komunikacije, potreba običnog građanina i građanki da odbrane svoje pravo na život u zdravoj životnoj sredini, što je ekvivalent pravu na život, postaje upravo onaj pogon koji iz zimskog sna budi i najapatičnijeg glasača (svaku osobu koja ne želi da prilazi politici na kilometar) i poziva ga na javno izražavanje nezadovoljstva. Osim toga, granica se ne povlači kod uništavanja i zagađivanja – stepen ugrožavanja građana više nije sveden „samo” na ugrožavanje zdrave životne sredine – sada je na red došlo i ugrožavanje ljudske autonomije i prava na žiovtni prostor. Onaj ponosni srpski seljak iz promotivnih spotova zaboravlja se u trenutku kada njegova imovina može da stane na put blaženim snovima nove megakorporacije koja je došla da razori ovo malo prirode što je ostalo funkcionalno. I to je skroz normalno (?).

I kako onda jedan običan građanin da se oseća? Kome da se obrati? U situaciji u kojoj oni koji, prema nekim postulatima nastanka države, treba da brinu o njemu, čine mu najveće medveđe usluge? U situaciji kada u bilo kom trenutku može da izgubi dom zbog interesa šačice ljudi koji će dobiti trenutni, čak ne ni dugoročni profit? U situaciji u kojoj građani moraju da pozivaju državu da se okrene očuvanju svojih resursa, iako brojne studije ukazuju na to da bi, recimo, ulaganje u poljoprivredu dugoročno donelo mnogo veći profit nego dolazak jednog Rio Tinta (kad je već profit očigledno jedini argument koji može da privuče ikakvu pažnju)?

Nedavno je objavljen film Minsitarstva prostora sa naslovom Beograd 2041. Film postavlja pitanje kakav Beograd može biti za 21 godinu, a pitanje koje je trenutno ključno jeste kakva će Srbija biti 2041? Stecište međunarodnih korporacija koje „trguju zdravljem” za profit ugušeno u magli sopstvenih ambicija? Groblje novogradnji u kojima više niko ne živi jer nije bilo prosotra za zajedništvo i dogovor? Ili država koja se ponosi svojim pašnjacima, vazduhom, rekama, građanima i prirodnim lepotama? To je pitanje koje treba da postavimo. Jer, kao i za svako ekološko pitanje – ako ga ne shvatimo ozbiljno, vrlo brzo biće vrlo kasno. A šta onda? Onda ćemo postati država najpoznatija po broju ekoloških migranata, umesto da budemo bilo šta – bukvalno bilo šta, osim toga.

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!