STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Skrinšot: Strahovi, sunce i Sevilja

Šta sve može da se desi kada odlučimo da kažemo ne strahu i da životnim prilikama?
Piše: Marina Zec

18. November 2021

Prošlu nedelju provela sam na filmskom festivalu u Sevilji. Na poziv festivala otišla sam na poslovni put, na radionicu kreativnog novinarstva koja je imala za cilj razmenu iskustava novinara i ljudi koji pišu o filmu. Sve se desilo u roku od dve nedelje – poziv na radionicu, kupovina karata, kofera (jer ga nemam), pakovanje, organizovanje obaveza i konačno odlazak.

Kada odete na putovanje iznenada, putovanje koje niste planirali, niste mu se radovali i niste ga zamišljali, to putovanje postaje posebna vrsta avanture. To je zapravo putovanje kome se u pravom smislu reči – prepustite. Pogotovo ukoliko je u pitanju putovanje koje vam je u potpunosti organizovano, koje uključuje određene obaveze i raspored.

Odlazak u Sevilju obeležila su prijatna iznenađenja, pre svega – u Španiji dan traje do 8 sati uveče. Temperatura od 25 stepeni, palme, drveće pomorandže, sunce, mešavina arapske i katoličke arhitekture, predmeti od plute i šarene pločice na zgradama. Vino prelepo, ljudi veseli, doduše niko ne zna engleski, ali taman prilika da se testira to podsvesno znanje španskog iz perioda kada su španske serije doživele svoj vrhunac popularnosti u Srbiji. I bogami – dobar je to metod učenja jezika da vam kažem!

Na festivalu sam najviše gledala filmove iz kategorije koja se na engleskom zove non-fiction, tačnije kategorije filmova koji su bazirani na istinitim događajima ili dokumentarnih filmova. Dva filma su ostavila poseban utisak na mene, Europa, film italijanskog reditelja o životima migranata koji prelaze iz Turske u Bugarsku i o bežanju jednog migranta od bugarske policije, i Un Cielo tan Turbio, film španskog reditelja o životu ljudi koji žive na graničnim prelazima Venecuele, a koji se uglavnom bave švercovanjem nafte. Oba filma, beskrajno iskrena i tmurna, pokazuju priče neprivilegovanih i za društvo nevidljivih ljudi. Filmove iz ostalih kategorija uglavnom nisam gledala, jer su ovogodišnji regionalni filmski festivali u svoje programe uvrstili skoro sve iste filmove (bravo za region!) pa sam vreme u gradu više želela da posvetim upoznavanju Sevilje.

Na festivalu sam upoznala i divne ljude – mlade reditelje i rediteljke iz Španije i Italije. Međutim, njihove priče i sam odlazak na ovakvo jedno mesto uvek ostavlja jedan minimum gorkog ukusa u ustima. Sevilja, relativno mali grad, je grad koji ima i metro i savršeno urađen plan biciklističkih staza u gradu. Voz kojim sam se vozila iz Sevilje do Malage je voz koji se kreće brzinom od 150km/h. Svi ljudi koje sam upoznala studirali su različitim delovima Evrope – jednostavna mobilnost je privilegija svih članova Evropske unije. Iako smo na festivalu bili jednaki, pogodilo bi me saznanje da nama odavde studiranje u inostranstvu ili odlazak na razmenu nije tako laka, činjenica da pića i taksi koštaju isto u Sevilji i Beogradu, a da su plate neuporedive, ili još gore činjenica da je u Beogradu metro nedosanjani san i da trenutno nemamo voz do Novog Sada jer se pruga radi preko 3 godine. Prosto ne mogu da se ne zapitam (reče Keri Bredšo u meni) – da li je moguće da su zapravo tolike razlike između nas i njih i kako smo došli do toga?

Ipak, pošto ovo nije tekst koji ima za svrhu kukanje ili analizu političkih odluka državnog vrha u prethodnih 30 godina koji predstavljaju odgovor na postavljeno pitanje, vratiću se na tok putovanja.

Od trenutka kada sam saznala da putujem, u mojoj glavi upalila se crvena lampica. Svaka osoba na svetu ima neki iraconalni strah – od zmija, ptica, visine, vožnje liftom, paukova itd. Moj strah je – letenje. Iako sam više puta u životu letela avionom, pred svako putovanje osećam neverovatan nemir. Ovog puta, pošto stvarno propustiti putovanje u Sevilju na festival zbog jednog takvog straha je po mom mišljenju izrazito glupa odluka, rešila sam da se uhvatim u koštac sa strahom. Manično sam čitala tekstove o letenju, funkcionisanju aviona, intervjue sa pilotima, klipove koji objašnjavaju šta su turbulencije i kako nastaju, čitala statističke podatke o bezbednosti aviona. U periodu od nedelju dana pročitala sam sve, sve što sam mogla da nađem što će me ubediti da konačno kažem – bez straha sedam u avion. I naravno – ništa nije pomoglo. Na aerodrom sam stigla u 5 ujutru, let je bio zakazan za 7. Sve vreme sam razmišljala jao šta će meni sada ova neprijatnost, što sebi radim nešto što ne želim. Avion je poleteo tačno u 7 po najgorem, tmurnom vremenu. I naravno bilo je turbulencija. Ali ono što je još gore jeste činjenica da sam morala da se pripremim ne na jedan, nego na dva leta da bih stigla do Sevilje. Dva sata od Beograda do Frankfurta, pa još 3 od Frankfurta do Malage. Pa za četiri dana sve to opet, ali u suprotnom smeru.

Kada sam sela u avion, jedina rečenica koja mi je bila logična iz svih tekstova koje sam pročitala i klipova koje sam pogledala jeste rečenica – bezbedna sam. Neprijatno mi jeste, dam ali ovo iskustvo traje ograničen vremenski period i što je najvažnije – proći će. Tako je i bilo. Nije da sam bila oduševljena ni zvukovima ni trzajima ni skretanjima niti pri pomisli da se nalazim u limenoj kutiji koja leti 11 kilometara iznad zemlje, ali bože moj. Kad su već svi bili tu, bila sam i ja. I to na putu za Španiju.

Dva dana nakon moje stresne vožnje avionom, nalazila sam se u bašti palate Real Alcazar u Sevilji (jedna od lokacija gde je snimana serija Game of TrhonesI) i razgovarala sa svojim novostečenim prijateljem Mateom iz Italije. Gledali smo ljude koji se fotkaju i snimaju i ispričao mi je kratku priču, koja glasi ovako:

Bila jednom tri musketara, Aramis, Portos i Atos. Sa njima je bio i mladi D’Artanjan, najsnažniji, ali najgluplji od svih. D’Artanjan je jednog dana otišao u pećinu koja je imala dva izlaza, i kako bi onesposobio protivnike da prolaze kroz nju, njegov zadatak je bio da baci eksploziv kako bi se deo plafona u pećini srušio te kako neprijatelji ne bi mogli da se kreću kroz nju. D’Artanjan, hrabar i izrazito snažan, bio je veoma samouveren po pitanju ovog zadatka. Ušao je u pećinu, bacio eksploziv i krenuo da beži ka jednom od izlaza iz pećine. Međutim, dok je hodao počeo je da razmišlja o tome, kako je moguće da on hoda? Kako je moguće da se kreće? Shvatio je da nikada pre nije razmišljao o tome – kako on u opšte hoda? Počeo je sve više da razmišlja o kretanju nogu i što je više razmišljao to je bio zbunjeniji. U jednom trenutku toliko je bio zgranut činom hodanja, da više nije mogao da se pomeri. Pomisao o tom mehaničkom pokretu paralizovala ga je. Zbunjen, D’Artanjan nije ni primetio da više nema vremena da izađe iz pećine. Bomba koju je bacio eskplodirala, a on je ostao zauvek u pećini, zatrpan kamenjem koje je palo sa plafona.

Ova priča u potpunosti me je iznenadila- bila je to priča o omiljenom sindromu savremenog mladog čoveka – overthinkingu ili na srpskom – preteranom razmišljanju. U svom strahu od aviona osetila sam se kao zbunjeni D’Artanjan,tačnije kao žena na ivici paralizovanja životnih planova zbog straha izazvanog nerazumevanjem. Žena koja je spremna da odbije dobru priliku jer se nečega plaši, što milioni ljudi rade svakodnevno? Iako sam već napravila taj korak, i bila u Sevilji, ošamarila me je činjenica da je ponekad ipak potrebno da, čak i da je neprijatno, dozvolimo sebi da sebi kažemo ne. Prepustimo se i verujemo da će sve biti u redu. Bilo da je u pitanju strah od letanja, vezivanja (emotivnog), samoće, novog početka, neuspeha ili običnog pauka – ako ga pustimo, možda više neće biti tako strašan. Jer, ako se oslobodimo, možda će nam se desiti nešto baš jako lepo. Kao što je na primer prelepa, sunčana Sevilja!

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *