STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Sloboda leži u otpuštanju

Razgovarali smo sa fotografom Nemanjom Kneževićem povodom predstojeće izložbe u Kuli
Piše: Marija Milić

2. June 2022

Nemanja Knežević je fotografijom počeo da se bavi kada su digitalni aparati imali kameru od svega 2 megapiksela. Ubrzo je otkrio čar analogne fotografije, što je i danas njegov omiljeni način da beleži trenutke u stvarnosti. Njegova samostalna izložba u Kuli nastala je kao proizvod putovanja i istraživanja Sarajeva, koje je prvi put posetio 2014. godine. Sve do 2020. odlazio je periodično i, kako to kod njega obično biva, fotkao zanimljive situacije. Govori nam da je veliki izazov bio selektovati sve te fotografije i izdvojiti one koje će se naći na izložbi. Pored fotografija, očekuje vas i publikacija na kojoj je radio zajedno sa Mašom Seničić, koja je takođe, priredila i tekst koji prati same fotografije izložene u Kuli. Pored toga, Nemanja je godinama deo Belgrade Raw kolektiva.

Izložba Nema karta fotografa Nemanje Kneževića biće otvorena 2. juna u art hub-u Kula, u Cetinjskoj 15. Upravo to je bio povod da sa Nemanjom razgovaramo o fotografiji, fanzinima, Sarajevu i analognim stvarima.

Ima li uzbuđenja pred otvaranje izložbe? Kako se sada osećaš?

Nemanja: Kada radiš neku izložbu ili projekat, deluje ti kao da si ti sa time završio, za mene je to kao gotova stvar, iako se još nije desilo otvaranje izložbe. Doživljavam sreću i uzbuđenje, ali to sam negde arhivirao, mnogo puta sam video i tekst i fotke. Nakon svih tih iskustava, izgubiš realan dodir. Pre svega, nisi subjektivan ni kao autor, čak i prvi put kad gledaš svoj rad. Naravno, zadovoljan sam kako je postavljeno i idejama koje smo zajedno sproveli u delo.

Generalno volim da sve držim u zdravim okvirima, nema ni previše uzbuđenja, ni drame, ako, na primer, nešto ne funkcioniše. Oko izložbe ima dosta posla, ali uvek kažem – , biće sve okej, mislimo na sve i Maša Seničić, koja je radila tekst, i ja i svi ostali koji su uključeni. Mane Radmanović, dizajner i art direktor, član kolektiva Belgrade Raw je radio identitet izložbe, plakate. Tako da, kada radiš sa ljudima kojima veruješ, nema drame.

Zašto baš Kula?

Dobio sam poziv od kustosa galerije Dušana Savića. Kula je novi prostor, bila mi je zanimljiva zbog toga. Ne volim konvencionalne prostore, a Kula je na granici alternativnog prostora, ali se trudi i dobija ozbiljan izlagački program. Osećam da su ljudi koji su izlagali pre mene i koji će tek izlagati, deo te generacije, ne nužno po godinama, već po izrazu i estetici. Dosta stvari je proisteklo iz određenih supkultura koje su meni bliske, komforno mi je. Takođe, osećam i veliku pomoć i podršku ljudi koji rade u Kuli.

Pomenuo si saradnju sa pojedinim ljudima, a takođe, si i deo kolektiva Belgrade Raw, koliko je tebi u poslu važno da postoji taj kolektivni duh i razmena? Kako je ostvaruješ i gradiš?

Važno je da imaš saradnike kojima veruješ i koji tebi veruju. Koliko god mi mistifikovali umetnost i umetnike, mislim da je to nekako važno. Volim da sam deo kolektiva. Uvek u životu sam funkcionisao kroz kolektive. Kao, na primer, kroz Belgrade Raw čiji sam deo. Nisam od onih fotografa koji svoj rad, projekte čuvaju i ne dozvoljavaju da iko priđe i manipuliše njima, već baš volim da pozivam druge ljude, kreativce, da tom mom delu dodaju neki novi lejer. Prija mi kada pustim od sebe to nešto svoje, kao što sam, na primer, dao Metaklinici svoj materijal iz Sarajeva i rekao: napravite publikaciju. Oni su vizuelno uradili šta su hteli, ja sam video i odobrio, ali se nisam mešao. Prija mi to otpuštanje, u tome leži neko osobađanje od tih stega, kontrole nad radom. Sloboda leži u otpuštanju. Meni, konkretno, nedostaje više toga na sceni. Naravno, teže je raditi u kolektivu, to nosi svoje izazove, prevazilaženje tih izazova je za mene jednako uzbudljivo, kao i pravljenje fotografija.

Davno si napravio prvu fotografiju u Sarajevu, još 2014. godine, kako se razvijala ta ideja, da li si već nakon par odlazaka tamo imao ideju da od tih fotografija može da nastane izložba?

U Sarajevo sam otišao tek 2014. godine, mogu da kažem tek, jer sam o tom gradu dosta slušao. Blizu nam je jako, međutim, kao da je dalje nego što jeste, što zbog infrastrukture, što zbog devedesetih, rata, okupacije i svega ružnog što se desilo. Kada sam otišao i krenuo da fotografišem, što inače radim gde god da odem, nisam imao ideju da radim projekat. Inače, ne radim projekte na način na koji fotografi danas rade. Nemam pred – ideju o tome, nego pustim da me vreme i prostor vode nekuda. Nakon tog prvog boravka, privlačio me je grad na neki čudan način, ne na taj turistički način. Vraćao sam mu se više puta godišnje. Tada sam shvatio da imam ozbiljan materijal. Ono što je bitno je da fotografije nisu nastajale kao rezultat nekog promišljanja, e sad idem tamo jer mi nedostaje ta fotografija…Vodio sam se time da radim stvari koje bih inače i radio. A one su više rezultat boravka tamo.

Da li tako inače izgleda tvoj proces rada?

To inače i jeste moj proces rada. S obzirom na to da se profesionalno bavim fotografijom, radim dosta stvari koje su uslovljene, brifovane, moram da ih uradim na određen način. Ova vrsta fotografije privatno mi najviše prija. Ne mogu da zamislim da to radim na neki drugi način. Mislim, možda ću se promeniti, ali ne vidim da je to u nekoj skorijoj budućnosti. Teško je kada radiš i za sebe i za klijente, a da bih ostao u ovome, iskreno moram da imam tu slobodu i manevarski prostor da, šta god da se desi, ja prigrlim.

Koliko je ukupno bilo fotografija iz Sarajeva i kako si ti pravio selekciju onih koje će biti izložene?

Bilo je mnogo fotografija, posebno što su se te posete Sarajevu desile tokom svih godišnjih doba. Kad sam gledao ceo materijal, shvatio sam da tu ima svačega, na nivou osećanja. Meni je najteži deo posla selekcija materijala, uzima mi najviše vremena i promišljanja. Često ga radim instinktivno. Ono što je meni bitno je da pustim da ta selekcija traje što je duže moguće. Kroz to ponovno vraćanje se nekako filtriraju fotke koje su mi važne. Videćete izložbu, meni je sam taj izbor fotki važan, ali ne mora da bude važan posetiocu. Ipak, kroz način na koji je izložba postavljena, ljudima će biti jasno šta smo želeli da postignemo. Ne postoji ta konzervativna postavka, više je neki veliki utisak koji te obuzme. Naravno, mnogo fotki je otpalo, zato što nisu išle. Inače, često odbacim fotke koje su mi strava samo zato što ne idu sa ostalim.

Na izložbi će biti predstavljena i publikacija za koju je tekst radila Maša Seničić, kao i tekst koji je postavljen u prostoru i koji prati fotografije. Zašto si želeo da pored fotografija imaš i publikaciju i taj tekstualni deo?

Maša i ja smo sarađivali na tom tekstu još pre nekoliko godina, mi smo se potpuno slučajno upoznali u Sarajevu. Znao sam da nju taj grad intrigira na sličan način kao i mene, pa sam je pitao da li joj je zanimljivo da napiše nešto na tu temu. Da to bude kao dopuna mojim fotka, ali bude autorski tekst, njeno viđenje grada. Nisam joj davao smernice. To je ono poverenje o kojem sam pričao na početku. Imali smo ideju da to budu dve knjižice koje zajedno čine tu publikaciju. To se nije desilo tada, kada smo mi planirali. Samo je sada došao trenutak, stvorile su se razne mogućnosti. Taj njen početni tekst je znatno izmenjen za sadašnju izložbu i dosta je bolji od prvobitnog. Mašin tekst je takođe izložen na izložbi, on je u dijalogu sa tim fotkama i postavljen je u prostoru. Ova publikacija ima dva dela, na engleskom i na srpskom jeziku, fotografije su različite u oba dela, pa je zanimljivo što, na primer, jedan možeš da pokloniš nekome.

Dugo si u fotografiji, kako i kada je sve počelo? Koliko se to tada razlikovalo, s obzirom na to da se tehnologija dosta promenila?

Ono što je zanimljivo je da nemam formalno obrazovanje iz tog domena. Fotografijom sam krenuo da se bavim paralelno sa ostalim stvarima u svojim dvadesetim. Verovatno, da sam imao formalno obrazovanje, ne bih sa tim entuzijazmom i energijom to radio. To je uvek bila sporedna autsajderska stvar, tako sam ja to doživljavao, a i ljudi oko mene. Možda sam zato i gurao to. Radio sam to zato što mi je prijalo. Kasnije sam upoznao druge ljude koji su od fotografije uspeli da naprave nešto, tada sam dobio podstrek. Upoznao sam Boogie-ja kad sam bio u Njujorku na Work and travel-u, zvao nas je kod njega gajbi da blejimo i da fotkamo. Podrška mi je jako značila u tom periodu. Kasnije se desio i kolektiv Belgrade Raw, koji je nastao tako što je Darko Stanimirović preko Flickera predložio da se nađemo i napravimo sajt. To je bio super početak.

Kada je taj hobi postao pravi posao, da li se sećaš svog prvog angažmana?

Sve je to imalo svoje uspone i padove, promenljive periode. Prvi posao sam dobio 2009. godine kao fotoreporter u dnevnim novinama i to slučajno. Drugar mi je preporučio. To je posao koji zahteva aktivnost svaki dan, dinamičan je. Bilo mi je zanimljivo, malo sam se i uplašio. Imao sam sreće da sam upoznao dobre foto urednike i kolege i da sam mogao puno da naučim od njih. Nakon par godina rada kao fotoreporter, ukapirao sam da ne mogu da napredujem. Počeo sam da fotkam volonterski za različite festivale, to me je tada baš zanimalo. Nekoliko godina sam živeo u tom festivalskom i koncertnom svetu, onda me je i to zasitilo. Mada i dalje volim da fotografišem bendove i DJ-eve u nekim mojim aranžmanima.

Pomenuo si Belgrade Raw, kako izgleda rad tog kolektivu čiji si deo dugi niz godina?

Mi smo dosta promenili naše aktivnosti. Sada smo mnogo više usmereni na neke radionice, predavanja. Malo manje forsiramo svoj rad, a više smo usmereni ka artikulaciji tuđeg rada. Belgrade Raw se za tih trinaest godina promenio dosta, meni je to super. Sada je sporije, ali s obzirom na to da nas ima jedanaestoro, stalno se menjaju osobe koje su uključene, neke su u hibernaciji, pa se uključe. Postoji stalno neka energija nekog ko inicira stvari i pokreće.

Kako izgledaju vaše radionice, koliko to tebe inspiriše?

Ja sam stalno bežao od tog akademskog sveta, nije me zanimalo da budem deo toga. Međutim, zanima me na ovom nekom nivou, zabavno mi je. Imali smo radionice u trinaest gradova Srbije, meni je to bilo jako dobro iskustvo. Video sam nešto što sam do tada negirao ili mislio da je dosadno, a onda me je ta radionica samo demantovala. Naše aktivnosti i radionice nisu standardne i sami učesnici se iznenade jer mi ne pričamo o tehničkom aspektu fotografije, mnogo više se bavimo promišljanjem slike odnosima između tih slika, kako to artikulisati sa tekstom ili nekim drugim grafičkim elementima. Često i ljudi koji se prijavljuju nisu nužno fotografi, zanimljivo je to stvaranje zajedno.  

Analogna fotografija se ponovo vratila, kako si se ti upoznao sa analognim fotografijama, šta te je tu privuklo?

Moj prvi fotoaparat je bio digitalni. Tada je digitala osvajala tržište. Nekoliko godina sam fotkao digitalnim aparatom, ali sam kasnije otkrio analognu. Upoznao sam ljude koji to rade, malo sam čitao… Kasnije sam dobio Smena aparat, pošto on nema svetlomer, bilo je najbolje učiti se na njemu. Na početku su fotke bile krš, ali vremenom su postajale upotrebljivije. Onda sam se navukao na to. Postoji nešto u strukturi slike što me jako vuče da koristim filmove.

U sklopu izložbe postoji publikacija, a ti i sam praviš i takozvane fanzine. Šta te tu privlači?

Meni je print generalno, i sve što je materijalno – fizička stvar, uzbuđuje. Ideja Belgrade Raw i moja želja stoje negde na istom mestu, jer želimo da fotografija živi u printu. Kad god imam priliku volim da fotografije budu odštampane. Kada imaš fanzin, knjigu, ti tome možeš da se vraćaš, za razliku od digitalnih formi koje su često prolazne. Zanimljivo mi je to kako print živi kada izađe iz štamparije, gde to ide, ko sve ima priliku da pogleda to. Takve stvari zapravo imaju neku težinu.

Na izložbi ćemo imati prilike da vidimo neke delove Sarajeva koji su tebi bili upečatljivi. Da li postoje neki delovi Beograda koje posebno voliš da fotkaš, koji te inspirišu, intrigiraju?

Dugo sam fotkao Beograd, tu sam nekako i počeo, tako da sam se u nekom trenutku i zasitio. Ranije sam baš često obilazio i fotografisao grad, sada to ne radim u toj meri. Trenutno me više zanimaju neka druga mesta, ali i dan – danas mi se desi da odem u Barajevo, Mirijevo, bez plana i šetam. Super mi je prijala ta pauza. Mislim da Beograd ponovo počinje da me zanima, posebno što se značajno promenio, ta promena je i loša, ali i zanimljiva. Tako da, nemam omiljena mesta za fotografisanje, ne promišljam. Volim da idem po mestima koja nisu centralne gradske zone.

Da li planiraš da u budućnosti organizuješ slične izložbe ili da,možda, ova izložba poseti Sarajevo?

Nemam planove za naredne projekte. Postoji šansa da se izložba desi i u Sarajevu, to mi je nekako pošteno i fer. Takođe, kreativna scena je živa i dinamična, postoje prostori koji mogu da ugoste ovu izložbu. Radimo na tome, ali ne postoji nikakav imperativ, desiće se pre ili kasnije. Osim toga, ne bih selio ovu izložbu. Pobornik sam toga da izložbu formatiraš prema prostoru. Nisam neko ko se trudi da bude aktivan, mnogo mi je bitnije da stvaram, a kad imaš dobar materijal, desiće se nešto.

Izložba je otvorena do 19. juna, kada će biti organizovan open day od 17 do 21 časova. Nemanja će toga dana biti u prostoru Kule, dostupan za sva pitanja, neobavezno ćaskanje i druženje povodom zatvaranja. Pored toga, 11. juna u 19 časova, biće organizovano i vođenje kroz izložbu sa kustosom Dušanom Savićem i autorom Nemanjom Kneževićem. Razgovor o publikaciji biće organizovano 14. juna u 19 časova, a govoriće Nenad Trifunović iz Metaklinike koji je radio na publikaciji, takođe, tada će biti prisutni i Maša Seničić koja je pripremila tekst, kustos Dušan Savić i autor Nemanja Knežević.

Autor fotografija: Nemanja Knežević

Preporučeni tekstovi

Ples kao sredstvo borbe

Ples kao sredstvo borbe

Sa koreografom Janom Martensom o performansu „Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima“

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *