SloveNanija

Našla sam se sa klasom i profesorom 26. septembra na parkingu Sava Centra. Većinu njih nisam bila videla celo leto, ali sam imala utisak da se nikad nismo ni rastajali, valjda zato što generalno mnogo vremena provodimo zajedno. Ali ovaj susret je bio posebniji od ostalih – prvi put smo išli na gostovanje sa našom autorskom predstavom „Život moj“ u inostranstvo. Išli smo u Sloveniju, u Rogašku Slatinu kod Nanija Poljanca. Samo je Nikola Pavlović sa naše klase već bio kod njega na gostovanju i ceo put je bio jako tajnovit. Nije ništa želeo da nam kaže da nam ne bi kvario iznenađenje, ali čak i da jeste i dalje bismo ostali bez reči.

Čim smo ušli Sloveniju počeli smo da se divimo kako je sve uredno i čisto. To nam je bilo i malo poražavajuće, s tim da  je čistoća i briga o okolini nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali mi, nažalost, nismo potekli iz takvih sredina. Svakako je bilo osvežavajuće doći u zemlju gde je to normalno, gde ni nama nije padalo na pamet da bacimo pikavac na ulicu.

Nani nas je dočekao u svojoj kući, koju je nazvao Kunsthaus, zato što je ona istovremeno i njegov dom i mali muzej najrazličitijih stvari. Od autograma, fotografija, sperme (ne prave) i kose poznatih ljudi, do prastarih igračaka, pegli, fenova. Čak su i kupatila u Kunsthausu prostori za artefakte.

Dobrodošlica je bila topla praćena likerom od aronije, džeparcem za glumce (kom se nismo nadali) i programima za narednih par dana. Svaki trenutak nam je bio organizovan tako da smo za to kratko vreme stigli da vidimo i doživimo mnogo. To prvo veče smo otišli na večeru u Pomonu, preslatku gostionicu gde je sve napravljeno od drveta u etno stilu. Posle celog dana putovanja smo se najeli kao carevi i to nam je već bio jak nagoveštaj da će nam biti teško kad bude došao trenutak da se ide kući.

Sledeće jutro nas je već oko 8 časova probudilo Nanijevo: „Alooo! Doručaaak! Ajmo omladino!“ U prizemlju u kuhinji nas je čekao omlet, sok, čaj, domaći hleb, kojeg je naš profesor Aleksandar Đinđić svečano bio presekao prethodno veče. Brzo smo doručkovali i spremili se za izlet.

Prvo smo išli na Jelenov greben gde smo pili kafu dok su se srne slobodno šetkale oko nas, potom u manastir Olimje gde je najstarija apoteka u Evropi i odmah pored „čokoladnica“. Kod manastira smo sreli Nanijevu prijateljicu Mateu koja nas je u crkvi hipnotisala svojim pevanjem „Ave Maria“ Toliko stvari smo stigli da vidimo, čujemo, okusimo, omirišemo, kupimo, a tek je bilo podne kad smo se vraćali za Rogašku na berbu grožđa i degustaciju vina, gde je, naravno, počela glavna zabava.

Kod restorana „Sonce“ nas je dočekao Ivan Mijošek sa spremnim merdevinama i makazama, pomoću kojih smo brali grožđe sa loze na ulazu u restoran, i predivnim pričama o najstarijoj lozi i još divnijim vinom. Veoma se brzo otvarala flaša za flašom, tako da smo ubrzo svi bili pripiti. U dva popodne. Veselo.

Posle berbe smo ušli u vinski podrum na marendu i još vina. Tada je sve postalo suviše emotivno. U znak zahvalnosti smo zapevali, što je Nanija rasplakalo, pa i Ivana, a zatim sve nas. Nikola je proglašen za viteza vina i imao je čast da mačem otvori bocu penine (penušavo vino), pošto bez njega ništa od našeg dolaska u Sloveniju ne bi bilo. Jednu bocu smo dobili i na poklon, koju ćemo čuvati za diplomsku predstavu. Posle nam je Nani rekao da nikad nije video Ivana toliko spontanog i otvorenog, pa nam je bilo još slađe.

Pesme i zdravice su se nizale, a mi smo nastavili da pijemo i plačemo čak i kad smo se vratili u Kunsthaus. Ne umem da opišem zašto. Valjda nam je toliko lepote postalo bolno, pa nas je preplavilo sve i svašta čega uopšte nismo bili ni svesni.

Uveče smo otišli u klet Kregar na još jednu marendu i još jednu degustaciju, gde smo probali pet različitih vrsta vina. Još pevanja i još suza. Potom afterparti u Kunsthausu i još vina i još pevanja i još suza dok nismo popadali. Moram priznati da smo se pokazali kao kapaciteti, maratonski smo gurali ceo dan. Jeste da smo se neko vreme kajali sledećeg dana, ali avaj. „Alooo! Doručaaaaak!“ nas je probudilo malo teže nego prethodno jutro, ali šetnja, mineralna voda, i poseta Aninom dvoru nas je oporavila.

U Aninom dvoru se nalazi Nanijev Ljudski muzej, objekat od tri prostorije različitih sadržaja. U prvoj su Nanije buduća urna, njegove stare cipele, stare ambalaže Donat vode i kokte, originalne fotografije čuvene hrvatske portretiskinje Tonke Kulčar-Vajda, koja je živela, radila i umrla u Rogaškoj Slatini. Druga, najlepša i Naniju najvažnija, puna je portreta, ordenja, mačeva, odeće, i najrazličitijih sitnica, od tabakera do manžetni, koje su pripadale dinastiji Karađorđević, a najviše kralju Aleksandru. Verujem da je Nanijeva ljubav i fascinacija njime toliko jaka i posvećena zato što je kralj Aleksandar bio ujedinitelj i Nani bi, pretpostavljam, voleo da Jugoslavija i dalje postoji. Treća prostorija je cela oblepljena fotografijama sa originalnim autogramima što od sportista i umetnika, tako i političara i naučnika.

Poslednji i najpresudniji koraci u lečenju mamurluka pred predstavu bili su ručak i odlazak u spa u hotelu Slovenija. Malo đakuzi, malo sauna, malo bazen i bili smo kao novi. Tako osveženi smo otišli u kulturni centar i imali tehničku probu. Bezbrižnost i relaksiranost su bili lepi dok su trajali, ali onda je došla trema na red. Mislim da je bila i jača nego inače zbog velikog osećaja odgovornosti i zahvalnosti prema Naniju i svim ljudima koju su nas tako predivno primili. Nabili smo sebi pritisak jer smo morali nekako da se odužimo, još smo brinuli da li će nas svi dobro razumeti. Ali, kad smo izašli na scenu i publika se utišala, sve se odvijalo svojim prirodnim, najboljim tokom. A kad se predstava završila ispratio nas je veliki aplauz. Meni lično nikad nije bilo bolje, nikad bolje nisam igrala i jako mi je drago što je to bilo ovom prilikom.

Nakon predstave smo opet imali afterparti u Kunsthausu, ali ovaj put sa više ljudi koji su nas gledali i hvalili. To nam je bilo poslednje veče, pa smo se opet zapili i pevali. Koliko se sećam ovaj put nije bilo plakanja, ali vrlo verovatno da grešim.

Sledećeg dana smo krenuli za Beograd. Tokom puta smo mahom ćutali. Svako je pokušavao u svojoj glavi da rezimira šta smo sve doživeli i da smišlja kako će svima to da prepriča. Suho prepričavanje je manje-više sve što smo mogli da damo ljudima kad smo se vratili kućama, jer ono što smo osetili za ovih par dana nije lako opisati rečima. Nikome nije jasno kako su se sve ovozemaljske emocije preplitale u nama, ali najjača je bila zahvalnost – zahvalnost što se bavimo ovim poslom i što imamo priliku da upoznamo ljude kao što je Nani, koji prosto živi za to da drugima bude lepo.

Autor teksta: Jelena Tjapkin