Pet značajnih regionalnih spisateljica

Predstavljamo dela regionalnih autorki koje, svesno ili ne, podstiču na razmišljanje o rodnim podelama u književnosti
Autor/ka Anđela Đukić

20. November 2020

Nije neobično ukoliko u novembru 2020. godine govorimo o feminizmu i književnosti. Ostavlja se utisak da ovakav sudar ideje i umetnosti nije novina. Godine iza nas obeležile su autorke koje u svojim delima osvetljavaju feminističke ideje. Nekada sa jasnim ciljem, a nekada spontano i nenametljivo. Mnogi bi prevrnuli očima na još jedan tekst o traženju feminističkih ideja u književnosti. Na kraju, zašto žene ne bi samo pisale, o bilo čemu?

Pre oko dve godine Mario Vargas Ljosa napisao je kako je feminizam postao najodlučniji neprijatelj književnosti.


„Najodlučniji neprijatelj književnosti, koji nastoji da je izleči od
mačizma, višestrukih predrasuda i nemorala, sada je feminizam.
Dakako, ne mislim na sve feministkinje, već samo na one najokorelije,
iza kojih stoje čitavi sektori koji, paralisani strahom da će ih smatrati
reakcionarima, ekstremistima i falokratama, otvoreno podržavaju tu
antiknjiževnu i antikulturalnu ofanzivu.”

U svom tekstu Ljosa objašnjava ekstremne primere prevlasti feminizma u književnosti, aludirajući na to kako političke ideje mogu da progutaju umetnički sloj teksta. Da ne bismo ostali u tonu uopštavanja, treba da naglasimo kako je individualan slučaj ukoliko je umetnički tekst neuspeo zbog potrebe autora da po svaku cenu dokaže teoriju. Međutim, negativno odnošenje prema feminizmu, upštavanje ovog pojma, podela autorki na osnovu snage feminističkih ideja koje ispoljavaju u delu, deluju kao poziv na stalno pravdanje autorke pred javnim mnjenjem.

Ukoliko izuzmemo podelu žena na feministkinje i nefeministkinje, okorele i neokorele, u rečima i delima mnogih žena možemo da naslutimo feminističke ideje. O njemu se govori i kada se slikaju porodični odnosi u patrijarhalnoj zajednici, nasilje u porodici, težak položaj samohrane majke i nezaposlene žene. Pisanje iz ugla žene zahteva iskustvo koje ona preživljava, a neminovno je da će to iskustvo podrazumevati sudare sa sistemom koji joj je vekovima nametao određene uloge. Eto odgovora na pitanje – zašto žene ne bi samo pisale? To je valjda ono što rade, samo pišu.

S obzirom na to da onaj koji stvara podražava ono što vidi i oseti, zašto bismo isticali žensko ili feminističko kao nešto što je neprirodno, propagandno ili antiumetnički? Da li je to zaista tako?

Kako je u našoj sredini (mislim pre svega na zemlje koje nas okružuju) razgovor o feminizmu još uvek tabu, a istovremeno i velika tema (čini se da je postala velika tema sa zakašnjenjem) važno je povremeno napraviti presek. Naime, sve boljom saradnjom koju uspostavljaju pojedine izdavačke kuće, regionalne spisateljice postaju čitanije. Važno da zastanemo i ponovo razmislimo o tome šta nam one poručuju.

Svojom pojavom na književnom festivalu Krokodil 2019. godine, Rumena Bužarovska zadobila je pažnju publike u Srbiji. Posebno značajan bio je njen roman „Nikuda ne idem”. Međutim, pomenutom romanu prethodi zbirka pripovedaka Moj muž, prvi put objavljena 2014. godine. U njoj autorka oživljava jedanaest priča iz ugla jedanaest različitih žena. Kako je i sama istakla, priče kroji spajajući različite celine koje je nekada čula: „Priče jesu iskrene svakako, jer se radi o istinitim osećajima. No nisu faktički realne, nego su prepoznatljiva dešavanja svima nama.”

U pričama su oživljene teme koje su i danas aktuelne u našem društvu (na Balkanu, ili još uže – u zemljama koje su nekad činile Jugoslaviju). Žene koje susrećemo u zbirci pričaju o svojim muževima, roditeljima, kolegama i deci. Ona piše o proslavi jednog Osmog marta u kafani i banalnom raspletu događaja koji poništava uzvišenost datuma koji se slavi. Slika likove oca, muža i sina, a naspram njih ćerku, suprugu i majku. Spaja priče o seksualnosti, strahovima i patrijarhatu i tako bez ulepšavanja slika prizore u jednom društvu. Odnos između muža i žene zanimljivo je oživljen u priči „Moj muž pesnik” u kojoj se junakinja zaljubljuje u sliku kakvu je pesnik iz naslova projektovao o sebi, a brak ogoljava pred njom „muža pesnika” pred kojim se neće osećati nikada dovoljno pametnom. Slika u koju se zaljubila godinama bledi, a pred njom su samo stihovi pesnika koje uopšte ne voli. Posebno je važno obratiti pažnju na priču „Lile”, ukoliko želimo da osvetlimo odnos majke i ćerke, uslovljen uticajima okoline i majčinog porekla. Junakinja, u strahovima od kontrole i sopstvene prošlosti, ne povezuje svoju ćerku sa majkom. Priča slika jednu avanturu posete baki u selu i kobne nakon nje. Tema prevazilazi okvire jedne kulturne tradicije. Otvara se pitanje o tome šta se desi kada individua pokušava da nametne sebi novi sistem življenja, onaj kome ne pripada. U snažnoj potrebi za kontrolom, pred nama je otkriven veliki strah jedne žene – ona se plaši da će postati nalik na svoju majku.

Magdalena Blažević, spisateljica iz Mostara, u svojoj zbirci pripovedaka Svetkovina, poput Rumene Bužarovske, daje glas ženama. U jednom intervjuu ona ističe kako se nije dvoumila oko tema koje će osvetliti.

„Prvenstveno biram ženska iskustva jer su mi poznata i bliska, tako da su u središtu priča junakinje koje se bore s krutim pravilima seoske sredine, u nesretnim su brakovima, odbačene zbog preljuba, izvanbračne trudnoće, žude za drugačijim životom, za ljubavlju i ispunjenjem seksualnih i drugih fantazija. Izvana one su dobre majke i supruge, izvršavaju svoje obveze, ali kad zatvore oči započinje njihov tajni život. One na taj način opstaju.” (izvor: Nezavisne novine) 

Zanimljivo je kako svojim stilski urednim i jasnim pisanjem odstupa od određenje „žensko pisanje”, koja su nekad bila neizostavni epiteti uz ocene rada spisateljica. Suvišno je isticati kako i ona piše iz ženske perspektive. U kritikama možemo pronaći kako njeno pisanje nema feminističku ideju u osnovi jer je intelektalno i uzvišeno. Jasno je da spisateljica ne pribegava širenju feminističkih ideja radi poistovećivanja sa određenim feminističkim talasima. Ona stvara, a dok stvara svet po uzoru na onaj u kome je živela otvara i brojna pitanja u položaju žena u maloj bosanskoj sredini.

Surovost koju sa sobom nose pojedine priče iz njene zbirke prisutna je zahvaljujući istinitosti pojedinih događaja. Naime, priča „Kapa” nastala je u sećanje na trinaestogodišnjakinju ubijenu 1993. godine. Spisateljica ju je zabeležila u svoj dnevnik kada je bila devojčica. Godinama kasnije, ta priča dobija svoju konačnu formu.

Junakinje „Svetkovine” ne ponašaju se u skladu sa društvenim normama. Društvo ih karakteriše kao posrnule. One su čedomorke, preljubnice, neretko su surove prema drugim ženama i žive bez namere da obuzdaju svoje želje. Ovakve junakinje rođene su u granicama tabua. Seksualnost i telesnost jedne žene predstavljala se kao nešto što je neophodno sakriti. U takvom okruženju rođene su junakinje priča „Mlin” i „Nini, sine”.

Tonka iz priče „Mlin” mentalno je zaostala te nije svesna nove uloge u kojoj se našla. U njoj je pristutna samo misao o tome kako da ućutka bučnu bebu i kako da umiri postporođajne bolove. Kosana, šesnaestogodišnja junakinja iz priče „Nini, sine” porađa se na autobuskoj stanici i razmišlja o tome kako bi bacanjem novorođenčeta u reku mogla da nastavi svoj život, neobeležena večnim teretom samohrane majke. Ipak, bez podrške oca deteta, ona se prepušta toj ulozi.

Posebno zanimjiva tema u okviru feminizma jeste žensko telo. Magdalena Blažević, između ostalog, slika telo majke. Izazovno je predstaviti snagu i teret tela u književnom delu. Kroz istoriju žensko telo bilo predmet ispitivanja i inspiracije, Senka Marić doprinosi velikoj temi u svom romanu Kinstsugi tijela. Međutim, ona o ženskom telu govori intimno, smelo , jednostavno i depatetizovano, otvara se pitanje – šta se dešava sa telom žene koja boluje od raka dojke. Piše o bolu koji traje dugo i koji ostavlja za sobom ožiljke, kao uspomene. Ona smešta telo žene na operacioni sto, pred primanje anestezije. Pred nama je junakinja na hemioterapiji, u kadi slane vode, pred ogledalom u kome vidi svoje grudi kako se odvajaju od nje. Otvaraju se brojna pitanja o ženstvenosti. Dok stoji pred ogledalom i posmatra svoje, nekada čvrste, a sada izranjavane grudi, pita se kada se gubi seksualno i zanosno u ženskom telu. Ona prelazi put d saznanja da ima rak do novog prihvatanja sopstva. Na kraju uviđa da je telo pokret.

Sara i Le(j)la, junakinje oživljene u romanu Uhvati zeca, Lane Bastašić, predstavljaju dve strane koje pokušavaju da pronađu identitet u sredini koja im to onemogućava. Poslednje decenije 20. veka na Balkanu bile su obojene pomeranjima geografskih, humanih i društvenih granica. U okviru tih promena oslikani su likovi dve žene, koje biraju dva suprotna pravca sazrevanja. Nije retkost ukoliko naiđete na poređenje Lane Bastašić i Elene Ferante. Zanimljivo je kako se u našoj recepciji ističe tema ženskog prijateljstva i tumačenje takve teme kao feminističke. Svakako, čini se da svaka žena, ma o čemu pisala, pisaće o feminizmu. Odnos između Sare i Le(j)le jeste slika „ženskog prijateljstva”, ukoliko je nužno da budemo striktni oko određivanja pola. Ipak, ovo je priča o prijateljstvu i potrazi za sopstvom. Ispisan rukom žene koja percipira svet, ovaj roman ne moramo nazivati „ženskim”. Prijateljstvo između pomenutih junakinja prikazano kroz napet  i nimalo romantizovan odnos dve jedinke spojene u detinjstvu i jednoj patrijarhalnoj sredini obojenom temama nacinalizma, patriotizma i naglašenom potrebom za pripadanjem.

Ana Miloš, mlada spisateljica iz Beograda, u svojoj zbirci pripovedaka Kraj raspusta” slika likove žena koje odbijaju uloge koje im društvo nameće. U priči „Zabran” opisana je mlada majka koja pokušava da uspostavi odnos sa svojom ćerkom, nezavisno od pritiska koji joj pravi društvo, a pre svega majka koja pokušava da kontroliše njeno majčinstvo. Uloga majke problematizovana je i u priči „Mir”. Otvara se pitanje – kako majka treba da tuguje?

U želji da prevaziđe nenadoknadiv gubitak deteta, ona nastoji da pronađe svoj mir u seksualnim zadovoljstvima, kupovini i banalnim temama koje će je svakodnevno udaljavati od pomisli na gubitak. Priča „Srećna banana” na širem planu problematizuje temu „dobre žene”. Kako bi opravdala sedam godina braka i učinila da ta cifra i kvalitativno podrži vreme provedeno sa jednim muškarcem, junakinja odlučuje da uplati kurs na kome će poboljšati svoje veštine, a akcenat stavlja na veštinu oralnog zadovoljavanja. Reakcije muža nakon razotkrivanja i njena potreba da slaže slikovito predstavljaju odnos između muškarca i žene u sredini obojenoj patrijarhalnim postulatima o moralnoj ženi.

Kada govorimo o feminističkim idejama koje se naziru u romanima pomenutih spisateljica, ne govorimo o romanima koji propagiraju političke ideje niti uspostavljaju dogmu.

Pomenute spisateljice (mada ovaj niz imena možemo beskrajno da širimo) nisu okorele, kako je Ljosa označio izvesne autorke govoreći o feminizmu u književnosti, a pre svega nisu uništile umetnost. Naprotiv, one prave utabanu stazu za buduće generacije spisateljica, koje neće pisati ženske priče, pesme i romane, već – priče, pesme i romane.  

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi