fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Spoj oblaka, peska i betona- izložba Ivana Šuletića u galeriji Rima

Naša Milica Grbić posetila je samostalnu izložbu Ivana Šuletića u galeriji Rima, odakle nam prenosi utiske sa otvaranja

4. June 2020

U sredu, 3. juna od 19h,  je u galeriji Rima otvorena samostalna izložba umetnika Ivana Šuletića. Ovaj umetnik je poznat po svojim radovima iz serija Cityscape, na kojima su u modularnoj igri predstavljeni segmenti betonskih građevina, karakterističnih za masovno naseljene gradove. Segmente arhitekture koje prenosi na platno, Ivan nalazi na internetu, preko Gugl mapa, i na taj način posmatraču vizuelnim putem postavlja pitanja dostupnosti, pristupačnosti, protoka vremena, informacija…

On stvara instalacije, učestvuje u produkciji video radova i docent je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Na jučerašnjoj izložbi su predstavljeni novi radovi, i primetne su promene u kontekstu slika, kao i iznenađenja u vidu novih tehnika u izradi radova.

U prizemlju galerije su postavljene uljane slike, na kojima se smenjuju betonski vrtlozi, plaže, voda i oblaci, dok su u podzemnom nivou galerije crteži i objekat napravljen tehnikom 3d štampe.

Crtež Ivana Šuletića

3d objekat je sačinjen od 4 modula, preuzeta sa slike umetnika i precrtana u kompjuterskom programu kako bi ih 3d štampač registrovao.

Trodimenzionalni objekat- slika prevedena u skulpturu

Objedinjujući element Ivanovog rada je širok pojam arhitekture, urbane i intimne. Ukoliko na društvenim mrežama ukucamo #architecture bićemo zatrpani samozadovoljno – ulepšanim crtežima i zavodljivim prikazima kojima se, u većini slučajeva, nameće estetika autora ili određeni trend. Lepota i zavodljivost popularne arhitekture je i u njenoj besmislenosti, neoliberalnom karakteru i potrebi za kontrolom emocija posmatrača.

Ukoliko se sa virtuelnog sveta vratimo realnosti, moguće je stvoriti povezanost fenomena kontrole sa betonskim projektima u kojima mnogi od nas žive i gde je tačno određeno gde treba jesti, sedeti, spavati okupljati se… Stvarnost našeg okruženja svedoči da problem nije samo na društvenim mrežama, već u našim (i globalnim) ustanovama i obrazovnim institucijama.

Ukoliko živite u krajevima poput Banjice i Novog Beograda, svedoci ste da sistemi prethodno određenih programskih aspekata ne funkcionišu, izazivajući pritom rušilačke tendencije stanovnika. Iz milimetarski proračunatih stanova zakoračujemo u prostrane i mirišljave šoping centre, pri čemu se naša percepcija o udobnosti, utilitarnosti i manipulaciji gubi. Stav o arhitkturi kao disciplini za sebe, autonomnoj grani umetnosti, je destuktivan i posledice takvog stava su primetne u organizaciji naših intimnih, ali i urbanih okruženja.

Autonomna arhitektura pinteresta-arhitektura za sebe, radi sebe.

Postoji veliki broj primera gde su se utopijski projekti, poput onih koje Šuletić slika, prevremeno rušili. Celo naselje Pruitt-Igoe u Americi je srušeno, iako je bilo predstavljeno kao spasonosno rešenje i savršeni mehanizam za život siromašnih stanovnika. Jedan, još poznatiji primer, koji ljubitelji italijanske mafijaške serije Gomorrah sigurno znaju, su beličaste građevine Le Vele. Le Velu čine betonske, monumentalne zgrade napravljene tako da prenesu duh Napuljskog predgrađa iz urbanog konteksta u arhitekturu. Kako je moguće (i zašto se to radi?) preneti duh nečega što je evoluiralo stotinama godina u strukturu masivnih zidova?

Kadar iz serije Gomorrah- ambijent Le Vele građevina

Le Vele, između ostalog, oblikovno asociraju na jedra brodova koji plutaju po svetlucavom italijanskom moru, izazivajući razmišljanje o sve više zastupljenoj prednosti koncepta i forme nad čovekom koji arhitekturu treba da iskusi i koristi u stanju mutualizma. Tek nedavno su Le Vele zgrade srušene, ali duh i princip po kojima su građene živi i dalje simbolički baš kao i jedan od glavnih likova serije Gomorrah koji se zove I’immortale (Besmrtni).

Ceo princip prenošenja nečega u nešto drugo postepeno je počeo da odiše opresivnom artificijelnošću. Formiranje objekata čija će struktura, program ili oblik izazivati kreativnost u korisniku, istovremeno zapostavljajući finansijsku i mentalnu stabilnost tog istog korisnika, je primer izopštenosti arhitekture od čoveka, i arhitekture za časopise a ne za ljude. Zaha Hadid je svojevremeno izjavila da nju ne zanima stanje radnika koji učestvuju u izgradnji njenih objekata, i da je to posao političara zemlje u kojoj projekat nastaje. Izopštenost autora od ljudi među kojima živi je jedan od pokretača savremenog, urbanog, i sve više privatizovanog okruženja.

Detalj slike Cityscape 12, ulje na platnu 200x180cm

Slika Cityscape 12 odiše nemirom koji izaziva gotovo nasilna pedantnost i savršeni kompozicioni red. Treperenje slike podseća na sistem vrednih mrava u mravinjaku, od kojih svaki ima zaduženje koje mora da ispuni, ne zbog straha od kazne već zato što je tako programiran. „Čvrsta struktura ljušture insekta mu ne dozvoljava fleksibilnost koju poseduju ljudi.” (Norbert Viener)

Problemi nastaju kada ljude smestimo u striktno ograničene prostore koji ne dozvoljavaju fleksibilnost, ili u prostore sa lažnom fleksibilnošću, gde se korisnicima pruža varka kontrole, nastala u mislima megalomanskog projektanta.

Vizuelna asocijacija kontrole misaono se povezuje sa kontrolom planski građenih naselja u kom je, verovatno, Ivan i pronašao model koji će naslikati.

Šuletić ne pokušava da prostore koje slika neiskreno predstavi, i da na taj način zavara posmatrača, već na platno prenosi prostore  koje ni on nije lično video. Služeći se Gugl mapama Ivan stvara duplu obmanu kojom ne pošteđuje ni posmatrača ali ni sebe.

Mnoštvo pravaca razmišljanja koje Ivanove slike izazivaju sam pokušala da „proverim” kod umetnika lično. Sačekala sam da potpiše kataloge posetilaca, i postavila mu par pitanja.

Umetnik potpisuje katalog

Da li su gledaoci tvojih slika u poziciji kontra-osmatrača? Kada nešto posmatram sa visine, sa nekog oblakodera, osmatram, dok sam sada u situaciji da posmatram visoku osmatračnicu, i izučavam je do sitica? Koliko je uopšte ekskluzivan pristup ulozi osmatrača određenog, pretežno javnog, predela?

Ivan: Ovo su isečci sa fotografija iz vazduha i to nisu mesta na koja može da se ode. Ali, već dugo je virtuelni prostor deo naše stvarnosti – ne može tako lako da se odvoji i kaže da je to nešto sasvim drugo. To je tačka sa koje gledaš na ekran kompjutera ili telefona… Ja taj vid posmatranja ne tumačim kao ekskluzivnu priliku, zato što je svima dostupna. Gugl mape i kamere jesu neki vid osmatračnice pošto se gledaju gradovi, ili drugi ambijenti ali je ceo proces postao izuzetno uobičajen. Virtuelni pogled smo svi usvojili kao najnormalniji ali je pre kompjutera zaista bio ekskluzivan. U starinskom smislu je ekskluzivan, ali u savremenom je sasvim uobičajen. Ima veze i sa arhitektonskim pogledom vezanim za urbano planiranje.

Pomenuo si urbanističko planiranje, planiranje na većoj razmeri…Primećujem obeležja modernizma u arhitekturi koju slikaš, potrebu za kontrolom i masovnom organizacijom, utopijom. Šta misliš o toj temi?

Ivan: Sistem koji je pravio takvu arhitekturu se nije održao i to je uticalo na neuspeh određenih projekata. Blokovi na Novom Beogradu su zidani u sistemu koji je imao  itekako velike performanse i mogućnosti, ali kako je vreme prolazilo sistem se urušio, usled čega se promenila i struktura ljudi. Jugoslovenska srednja klasa je zamenjena novim ljudima koji nemaju svest o zajendici koja je postojala ranije. Firme koje su gradile takve projekte su propale i nisu održavale objekte. Sada nemaš firme koje se bave javnim investicijama (održavanje stambenih zgrada), a sa druge strane, sami stanari se ne bave time.

#CFRP NEBO 2020, ulje na platnu, 120x160cm (segment)

Priroda je prisutna u tvojim radovima na ovoj izložbi. Ispičaj mi nešto o procesu uvođenja prirode u urbane (Cityscape) strukture.

Ivan: Uvođenje prirode u slike sam započeo slikom Waterfront, koja je bila izložena u Kulturnom Centru Beograda. To je bio prvi spoj arhitekture i vode, da bi se stvorio taj grad na vodi. Krenuo sam da eksperimentišem sa drugim uzorcima kako bih stvarao neke ambijente koji su složeniji. Vodio sam se idejom da je u današnje vreme sve moguće- ukoliko hoćeš plažu, nema problema, napravićemo ti plažu. Po tom principu danas sve funkcioniše.

#CFRP Komb. Br.1, 2020. Ulje na platnu, poliptih

Kustoskinja galerije Rima, mlada istoričarka umetnosti Marija Stanković je jučerašnju izložbu opisala kao „umetnikovu problematizaciju odnosa percipiranja i razumevanja sprege materijalne i virtuelne realnosti.” Marija je pomenula i dominantnu Šuletićevu seriju Cityscape, naziv koji asocira na grad, kako bi ukazala pažnju na „druge elemente prirodne stvarnosti u vidu oblaka i palmi koji su zastupljeni u njegovom radu sada.”

„Prostori su ispražnjeni od ikonografije prošlosti, tip arhitekture koji može biti lociran bilo gde na svetu, ali se na njemu ne mogu locirati i identifikovati ideje, tragovi i posledice pripadnosti određenoj kulturi.’’

Izložbu Ivana Šuletića možete da pogledate do 26. juna.

Autorka teksta i fotografija: Milica Grbić

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *