fbpx

Sport u Jugoslaviji: Ideologija, moć i emancipacija

Predavanje pod nazivom „Sport u Jugoslaviji“, prvo u okviru ovogodišnjeg ciklusa tribinskog programa Centra za jugoslovenske studije ( Cejus), odžano je u ponedeljak u Domu omladine Beograda. O jugoslovenskom sportu, njegovim simbolima , sprezi sa politikom i moći, govorio je antropolog Ivan Đorđević, dok je moderatorka razgovora bila Ana Panić.

Reč je o trećem  tribinskom ciklusu  Centra za jugoslovenske studije i beogradskog Doma omladine, koji obuhvata osam predavanja, a koji je ovu godinu posvetio svakodnevnom životu i popularnoj kulturi u Jugoslaviji. Značaj ove krovne teme viđen je u sve većoj prisutnosti jugonostlagije u javnom diskursu, različitoj interpretaciji nasleđa bivše Jugoslavije, kao i u trivijalizaciji i komercijalizaciji jugoslovenske svakodnevice.  Kako je naglašeno na samom početku, cilj projekta jeste upravo „stvaranje balansa u predstavljanju svakodnevnog života u Jugoslaviji, izvlačenje onog što su bile univerzalne vrednosti  iz prošlosti za stvaranje neke bolje budućnosti“.

Veći deo predavanja bio je baziran na monografiji „ Antropolog među navijačima“ dr Ivana Đorđevća, antropologa i naučnog saradnika Etnografskog institura SANU, a koja se bavi ulogom sporta u konstrukciji nacionalnih identiteta u bivšoj  Jugoslaviji.  Đorđević je na samom početku istakao tezu da je socijalističko nasleđe, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, opstalo do danas, i da su određeni problemi sa kojim se suočavamo u aktuelnom trenutku u čvrstoj vezi sa periodom nastanka i razvoja SFRJ.

U cilju davanja jedne zaokružene celine razvoja sporta, počevši od 1945. godine, Đorđević je najpre naglasio njegov značaj i ulogu u posleratnom, socijalističkom kontekstu.
„Sport je posmatran kao sredstvo kojim se vrši određena vrsta vaspitavanja omladine, imao je značaj u pogledu kohezije i onoga što bismo mogli da povežemo sa izrekom - u zdravom telu, zdrav duh. Osnovna ideja jugoslovenskog sporta sastojala se u tome da njegove glavne odlike budu amaterizam i masovnost.“

Ipak, Đođević je napomenuo da su takvi socijalistički ideali ostali na nivou teorijskog, te da su se u kasnijim fazama razvoja kao ključna obeležja  jugoslovenskog sporta (naročito fudbala) izdvojili profesionalizam, upliv kapitala i „menadžerluk“.
„Upravo u idealima amaterizma i masovnosti viđen jedan od prvih problema i paradoksa socijalističkog sporta. Naime, sport kao „kapitalistički produkt“  ima za cilj kompetitivnost i postizanje rezultata, pa je profesionalizacija postala nužna i u kontekstu socijalizma.“

Baveći se ključnim odnosima moći, politike i sporta, Đorđević je označio nacionalizam kao primarno nasleđe koje je sport ostavio na prostoru bivše Jugoslavije. Zbivanja na fudbalskim terenima tokom osamdesetih godina prošlog veka bila su neka vrsta simboličkog upliva nove retorike u javni prostor i naznaka onoga što će uslediti na političkom planu već početkom naredne decenije.
„ Nešto što je postalo neupitno jeste takozvana  „ideologija stadiona“. Stadioni su bili važni jer se na njima moglo čuti i videti ono što se zapravo dešavalo u samoj Jugoslaviji. Bilo kakva vrsta alternative ne postoji i nacionalizam se koristi kao jedna obična maska za delovanje potpuno drugih pravaca. “

Na tom tragu, poseban akcenat u toku predavanja stavljen je i na ulogu najvijačkih grupa koje su, od prvobitnog položaja jedne mariginalne potkulture, dobile status relevantnog političkog činioca.
„Instrumentalizacija navijačke potkulture nastala je iz krizne situacije. U našem slučaju, najvijačke grupe poseduju tu vrstu legitimiteta i važe za bitne „političke agente“ upravo zbog nasleđa iz osamdesetih godina, kada su i počele da se povezuju sa huliganskim ponašanjem. U Srbiji danas, na žalost, ne postoji navijačka grupa koja ima progresivna uverenja. Insisitiranje na poimanju sporta, najpre fudbala, kao sredstva propagande jeste nešto sa čim je teško izboriti se. Nacionalizam je ostao neodvojiv deo sprege politike i sporta kod nas.“

Priča o nasleđu koje nam je ostavio jugoslovenski sport zaokružena je konstatacijom da se određene stvari, koje su izazavale krizu, nisu promenile. Ističući napuštanje amaterizma, Đorđević je naglasio da još jedan od savremenih problema, koji se tiče sporta u postsocijalističkim društvima, jeste i problem stvaranja „sportskih poluproizvoda“, odnosno odlaska i transfera  mladih sportista u inostrane klubove.

Na kraju predavanja, publika je iskazala interesovanje za pitanje emancipatorske uloge sporta i jugoslovenskog nasleđa u savremenoj Srbiji. U tom smislu, zaključeno je  da sport, uprkos svemu izrečenom, u svojoj biti ipak nosi mogućnost susreta, promene i stvaranja drugačijih i boljih ideja.

Naredna tribina Centra za jugoslovenske studije zakazana je za početak apirila, gde će o svakodnevnom životu u Jugoslaviji govoriti profesor Filozofskog fakulteta u Puli Igor Duda.

Autorka teksta: Aleksandra Popović

 

Ostavi komentar