Srastanje – kratka priča Uroša Višnjevca

Predstavljamo vam drugu u nizu kratkih priča autora Uroša Višnjevca objavljene u okviru Oblakoderovog književnog konkursa

15. February 2021

O rastakanju nepoznatog

Ptica je odletela u nepoznatom pravcu. Ne znam kuda, ne znam ništa o onome što nije preda mnom. Ne vidim nepoznato, ne poznajem budućnost, realnost je tek ono između dva treptaja, i tesna je.

Ne znam kako dospevam u svoje snove, niti umem da ih objasnim. Ta žena koju uporno sanjam, stalno mi govori isto – tu si. Ne vidim je jasno, ne bih mogao da je opišem, niti da vam kažem kako zvuči njen glas, jer ga nikada nisam čuo. Njene reči, kao utehu, osećam na koži.

Često se tako probudim i izađem u noć. Ima mnogo noći kada se plašim mraka, ali to nije uvek tako. Zimske noći imaju svoje ljubičasto nebo i paučinasti dah. Nebitno je da li je vazduh providan ili miriše na sneg, da li je vetar zauvek prestao ili čujem korake – Sunce će uskoro pocepati svet na pola. Tlo pod mojim iznošenim cipelama je izgužvano kao posteljina koju sam ostavio iza sebe. Neko je noćas prisutan, nežno mi tapka dlanove i dodiruje duž vrata. Ne osećam te prste, osećam pomisao na njih. Odvodi moje srce u plićak i zastajem na tren slušajući kako damara i ođekuje u mojim ušima, kako se pritisak nabija u predeo potiljka, a potom popušta i dobovanje posustaje. Ovoga puta bilo je malo lakše nego inače.

Kad sam bio mali, uvek sam noću ostavljao lampu upaljenu. Jeftina lampa je jela sijalice i često bi mi prebacivali zbog toga, ali nisu mogli da me odvrate od mog svetionika. Prošle su godine, a onda sam počeo da dočekujem jutro budan. Nije u tome bilo naročite namere, niti impresionističkog uživanja u svitanju, nisam radio ništa svrsishodno – to se, eto, dešavalo. U tom čekanju i bdenju, potpuno bih utrnuo, umorio se i glasovi koje sam na mahove čuo, a čuo bih koješta, postepeno bi se gasili i bili sve dalji. Sve misli sam izvlačio iz sebe i one bi umirale na suvom. Tek potpuno prazan, legao bih i zaspao, neretko ni ne skidajući odeću sa sebe.

Glasovi su vremenom postali sve ređi, neki su se preselili u snove. Mrak kao mrak me plaši sve manje, lampu više nemam. Ono što je noćas išlo za mnom, takođe je sve ređe, ali je pođednako nepoznato. Bojao sam se da je postalo jedno od onih stvari koje uvek nosimo sa sobom, ali čovek nije nedeljiv, pokazaće se. Ništa nam ne pripada potpuno, čak se i vreme rastače dok se noć kruni, a svetlost se gomila na njenim obroncima. Sunce se, poput tek upaljene sveće, prvo polako pali, na momenat bukne, a potom živi dok se ponovo ne ugasi.

Uroš Višnjevac rođen je u Beogradu u februaru 1995. godine. Student je četvrte godine srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu. Književnošću se bavi godinama, čita oduvek, kratku prozu piše relativno kratko vreme. Osim knjiga, koje je jedno vreme i prodavao, opsesije su mu gledanje serija i filmova, a pre svega toga, njegova osoba.

Ova priča objavljena je u okviru Oblakoderovog književnog konkursa.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Koordinantni sistem konfuzije: Džepovi

Koordinantni sistem konfuzije: Džepovi

Bliži se čas odlaganja debelih kaputa i (omiljenih mi) bundi sa lažnim krznom u orman i ponovni susret sa tankim mantilima, kožnom i teksas jaknom u čijim džepovima uvek pronađem neko iznenađenje.