Srđan Gagić - Čovek u službi književnosti

Srđan Gagić - Čovek u službi književnosti

"Ne bih govorio o uzorima, nije mi to nikad bilo blisko, a ni sasvim jasno kao koncepcija. Nisam ih imao, čini mi se, ni u drugim segmentima života. Bitnije je uvek oslobađanje od autoriteta, konstrukata, normalizovanih obrazaca i razaznavanje sebe, nego traženje autentičnih uzora. "

Razgovarala sam sa mladim pesnikom Srđanom Gagićem, i kada sam ga pitala kako bi želeo da se predstavi, rekao mi je da ne bi predstavio sebe ni kao mladog, ni kao pesnika. I zaista, kada bolje razmislim, šta uopšte znači biti pesnik danas? Možda grešim, ali čini mi se da postoji neki prećutni društveni konsenzus oko toga šta podrazumeva bavljenje nekom formom umetnosti na duže staze. Ako ste odlučili da se školujete za to i da se profesionalno bavite umetnošću, onda to svakako više nije nešto što radite samo u svoje slobodno vreme i za svoju dušu, ali opet, da bi nešto mogli nazvati svojom zanimanjem podrazumeva se da od toga živite, vaš glavni izvor materijalnih prihoda u životu, i tako, hteli - ne hteli, kroz intervju, dođosmo do toga da bi Srđan sebe predstavio kao književnog radnika.  Srđan je završio osnovne i master studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, iza sebe ima dve nagrađivane zbirke pesama „Deca u izlogu“ i „Prelazno doba“, a nedavno je učestvovao u izradi knjige „Bila jednom jedna zemlja“ .

 

Videla sam da da si učestvovao u projektu „Bila jednom jedna zemlja“.  Da li možeš da nam ispričaš nešto više o tome?

Drago mi je da baš ovim počinjemo razgovor. Reč je o panorami kratkih priča i odlomaka iz romana nastalih u hrvatskoj, srpskoj i bosanskohercegovačkoj književnosti, a koji tretiraju temu ratnih devedesetih. Boris Postnikov, Dinko Kreho i ja radili smo oko godinu i po dana na knjizi, a tekstove su na rumunski preveli Adrian Oproiu i Goran Čolakhodžić. Na samom početku rada svi smo se složili oko glavnog, a to je da je ovakva knjiga potrebna. Od početka jugoslovenskih ratova prošlo je više od dvadeset pet godina i u međuvremenu se stvorio specifičan postjugoslovenski kulturni i književni prostor, koji je u velikoj meri definisan upravo raspadom bivše države. Kraj Jugoslavije je, takođe, formativno iskustvo za književnost na kraju prošlog i u prvim decenijama ovog veka. Žao mi je što je knjiga objavljena samo u Rumuniji, mislim da bi bilo dobro i bitno da postoji izdanje na našim jezicima, dostupno čitaocima u regionu.

Kada si shvatio da je pisanje ono čime želiš da se baviš u životu?

Nije tu bilo nikakvog konačnog i samospoznajućeg momenta. Ne pišem redovno i uredno, i nemam svest o pisanju kao profesiji, jer u međuvremenu treba obezbediti i egzisteniciju. Oni koji žive od toga, možda mogu tako nešto da ,,shvate’’, da se prilikom rukovanja predstavljaju kao pisci i da pretpostave da su pisci danas važniji nego što zaista jesu. Ja se jesam opredelio za bavljenje književnošću na najrazličitije načine – od rada u prosveti kao profesor književnosti, preko pisanja, uređivanja, organizacije i u tom smislu sam književni radnik, ali sa akcentom na ovom radnik.

Da li spadaš u onu grupu pisaca koji moraju svaki dan nešto da napišu ili pišeš isključivo u „naletima inspiracije“?

Pišem kad sazri ono što bih mogao izraziti baš pisanjem (a ne nekako drugačije). S obzirom na to koliko u mom slučaju traju ti periodi nepisanja, ponekad mi se čini da je ono više stvar incidenta. Opet, proces pisanja je neprekidan na drugim nivoima – iskustvenom, intuitivnom, emocionalnom, znam da se dešava čak i onda kad ništa konkretno ne nastaje. To me ujedno i uteši kad u sušnim fazama pomislim da je gotovo.

Objavljene su tvoje dve knjige poezije, a dela su ti prevođena na ruski, rumunski, engleski i slovenački. Kako je došlo do toga da dela tako mladog pisca budu prevođena i objavljena van regiona?

Prevođene su samo pojedinačne pesme, uglavnom za časopise i uglavnom po pozivu. Prevod na ruski je nastao povodom jedne zanimljive zamisli o međunarodnom virtualnom festivalu poezije, koja nažalost nije zaživela. Često iza ozbiljnijih prevoda stoji vrlo jednostavna transakcija, kojoj samo treba biti vičan, ali o tome bi svakako neki drugi autori mogli mnogo više da kažu. Baviti se poezijom tj. svim onim što je oko poezije, što je vantekstovno, ma koliko to u suštini bila jedna bezinteresna i kratkodometna zanimacija, ipak traži i talenat za trgovinu, kojim ja nisam preterano obdaren.

 Ti pišeš i poeziju i prozu, koje od ta dva ti je bliže i zbog čega?

Više sam pisao poeziju, obe moje knjige su pesničke, ali kao čitalac uživam u prozi. Imam zasad skromnu ambiciju da nastavim da je pišem i da se krećem ka nekakvoj objavivoj proznoj celini. U poslednje dve godine najviše pažnje ipak posvećivao sam knjigama i izdanjima na kojima sam radio kao urednik, a nekoliko njih se pojavilo i na ovogodišnjem Sajmu knjiga, u izdanju Trećeg Trga. Rad na tekstu drugog autora ili uređivanje prevoda nosi dodatnu odgovornost i traži posvećenost koja mi prija.

Koja je najčešća tematika tvoje poezije?

Nemam ideju koja bi bila najčešća, ali nastojim da uvek, ma koliko da je lično ono odakle pesme kreću, u konačnici mogu da komuniciraju s onim ko to čita, a da ne bude opterećen time ko je taj koji mu se obraća s druge strane teksta. Pisao sam o odrastanju, ratu, njegovim posledicama, unutrašnjim i fizičkim migracijama, ljubavi, polnosti, bolesti – i kao što vidite teško je na nivou teme biti naročito originalan.

Da li imaš pisce uzore?

Ne bih govorio o uzorima, nije mi to nikad bilo blisko, a ni sasvim jasno kao koncepcija. Nisam ih imao, čini mi se, ni u drugim segmentima života. Bitnije je uvek oslobađanje od autoriteta, konstrukata, normalizovanih obrazaca i razaznavanje sebe, nego traženje autentičnih uzora. Važna mi je ona književnost, ali i film, pozorište, koji su mi davali signale na tom putu. I to onda nisu uzori – to su prijatelji. Poštovanje ili ljubav – to bi bile reakcije na dela i autore koji su me pokretali, ali i na njihovu spremnost da se deluje i izvan samog stvaranja.

 Preporuka za čitanje?

Preporuka za čitanje je uvek – samostalno traganje i radoznalost.

Ako ste u mogućnosti, nabavite svoj primerak humanitarne knjige Dostojno jest, koju je u Kontrast izdavaštvu priredio Vladimir Manigoda, a za čiju je kupovinu više dobrih razloga.

Što se tiče poezije poslednji važan pesnik mi je Rišard Krinjicki. Nedavno sam dobio od prijatelja iz Zagreba i ceo jedan špil HDP-ovih izdanja, savremenih hrvatskih pesnika. U regionu, urpkos svoj saradnji, stvari funkcionišu dosta pojednostavljeno: nametnu se jedan do dva mlađa autora iz svake od zemalja regiona i oni postanu reprezentanti regionalne poezije, dok se poezija kao jedno kretanje i kao jedna raznovrsnost i množina, ni od strane izdavača ni od strane organizatora raznih festivala, programa, rezidencija ne istražuje, ne otkriva, a postoje divni pesnici koji bi takođe imali šta da nam kažu.

 Šta bi za tebe bio idealan život mladog pisca u Srbiji danas?

Bilo bi idealno da postoji uopšte nešto kao život mladog pisca ili samo pisca, nekakav definisan i uređen proces rada sa posledicama i plodovima istog, koji su konkretni i životno relevantni. Budući da to ne postoji, ne želim da izmišljam nekakav kreativan i zanimljiv odgovor.

Autor teksta: Nina Ocokoljić

Leave a reply