Šta će ovogodišnji Sajam napraviti od novih klinaca?

Šta će ovogodišnji Sajam napraviti od novih klinaca?

Kakva atmosfera karakteriše Sajam knjiga 2018, od koga ljudi u dvadesetim najviše kupuju i koga najviše cene, koji selebritiji kulturnog života su šetali među štandovima...

Na Sajam odlazim svake godine, još od srednje škole. Moj čitalački ukus, kao i količina knjiga ili stripova koje bih uzimao menjala se, naravno, godinama, ali uglavnom mogu reći da se menjao u pravcu koje bi odredile stvari pokupovane u oktobru na Sajmu.

Ove godine, ali i ove nedelje, poneo sam najveći ranac koji imam, potpuno prazan, po prvi put nameračen da bez prethodno napisanog spiska potrebnih dela odem i pokupujem, takoreći, ono na šta naletim.

Prvi šok sam doživeo već u podzemnom prolazu kod Sajma, gde sam naleteo na Dejana Anđusa sa tamnim naočarima na licu. Valjda, da ga ne prepoznaju. Kako onakvog čoveka ne prepoznati?

Drugi šok je bilo saznanje da je to dan škola, kada ogroman broj škola iz cele zemlje doveze svoje đake na sajam, te da će u halama biti veoma nesnosna gužva.

Kupio sam kartu, prošao kro onaj češljić na ulazu, zaputio se ka prvoj hali, gde se nalazo Medija Market. Unutra su, pored dnevnih i nedeljnih listova, svoje štandove imali i TV kanal Kitchen TV (na kome su na tribini bez posetilaca alumnisti bili dvojica šatiranih muškaraca sa vrlo savremenim frizurama), emisija Pinkove zvezdice (sa malom binom i karaokama za najmlađe, pevali su se ili pesme Parnog valjka ili Jelene Tomašević) i izdavačka kuća Jugoton (jedan moj prijatelj je rekao kako je maltene očekivao Džonija Štulića da se detonira ispred tog štanda).

Obišao sam, dakle, sve hale i pogledao ponudu na maltene svakom štandu, i pokušao da donesem autentičan, slojevit, i dalekovid zaključak kako će tačno ovaj Sajam, ponuda knjiga, i čitalačka aktivnost tačno napraviti od mladih ljudi koji su Sajam posetili. Odrasli su valjda već izgrađeni ljudi, može li njih zaista promeniti neko književno delo? Može li mladog čoveka?

Tokom poslednjih nekoliko godina i omasovljenja lokalnog stanovništva na društvenim mrežama nailazio sam na mnoge zaključke kakve sam maločas, kao i pokušaje odgovora na takođe maločas postavljena pitanja. Uz puno raslovajanja mišljenja (što je i lepo, zar ne), možemo reći da je najglasnija struja ona koja nariče o propasti ’’sistema vrednosti’’ i ’’mladima koji čitaju loše pisce umesto dobrih’’ (šta god tačno ovo značilo), a naravno da je ta struja najmnogoljudnija, jer je mahom svako očigledno nezadovoljan ovime ili onime kada je u pitanju književnost.

Na trenutak sam se setio da možda ne bi bilo loše da se igramo Karla Manhajma i njegovog slobodnog lebdećeg intelektualca, zaboravimo koliko više možemo kulturne i sve ostale predispozicije i probamo da odgovorimo na sva ova pitanja koja nas more, a da pritom ne zaličimo na uvek budnu i neprejebivu moralnu policiju.

Možda je onda najbolje reći da je Sajam tek skup svih mogućih naslova koji se na njemu prodaju. Najveće uzbuđenje izazvala je: Kija Kockar sa njenom knjigom ’’Moj potpis’’. Od svakog eminentnog Umrljanog penom od piva i Bosanskog bukvaliste sa Tvitera, do Emira Kusturice, svako se takmičio ko će na kreativniji način uz kulturni otklon dati komentar na knjigu Kije Kockar. Na stranu što je takav tretman nekog izdanja oduvek bio najbolja reklama, indikativan je bio ne toliko redak pristup da ovoga, po ko zna koji put, ’’samo u Srbiji’’ ima. Pokušajte da zamislite kako bi izgledalo da je, primera radi, u Americi, neka starleta, recimo upravo Kim Kardašijan, napisala knjigu. Da li bi tiraži bili rasprodati, knjiga promovisana na sva zvona?

Zapravo se sve to i desilo, i to nekoliko puta, zato što je Kim Kardašijan, kao autor ili ko-autor, napisala i objavila nekoliko knjiga koje se bave, gle čuda, njenim usponom i transformacijom od krajnje marginalne glumice do javne ličnsosti koja prema procenama zaradi pet miliona dolara godišnje. Kim Kardašijan dakle nije rođena u Beogradu, ali jeste u Los Anđelesu. Na tržištu opstaju proizvodi koji se dobro prodaju, tako da ako već želite da gospođica Kockar ne zaradi od svoje knjige, možda bi bilo dobro da je jednostavno ne kupujete, ili ne pominjete, izbegavajući tako šansu da je besplatno reklamirate. Malo je degutantno i anticivilizacijski spaljivati knjigu.

Sudeći prema ponudi na velikom broju štandova, srpska publika i Srbija kao takva, u budućnosti ni najmanje ne treba da brine za:

  1. Opstanak ćirilice
  2. Znanja o domaćoj i ruskoj istoriji i duhovnosti
  3. Alternativnoj medicini
  4. Ad hoc savremenoj fast-food psihologiji

Ne verujete? Da ne bih nabrajao baš sve primere, mogu da istaknem samo štandove i ponudu kod Večernjih novosti, Srpske radikalne stranke, Zavoda za udžbenike, i bilo kojeg manjeg izdavača – a njih možemo maltene doživeti kao presek stanja na onim većim.

U našoj anketi, pisanoj neposredno pred ovogodišnji Sajam, videli smo da stvari stoje nešto drugačije.

Moram da istaknem da je srpska politička desnica tog četvrtka, kada sam i sam posetio Sajam, svojim prisustvom verovatno dobro motivisala kupce da kupe određene naslove. U razmaku od nepunih pola sata, na Sajmu sam primetio Vojislava Šešelja, Boška Obradovića, Mišu Vacića, i Aleksandra Jovanovića.

Nisam podrobnije istraživao njihovo mišljenje o, eto, knjizi Kije Kockar, ali verujem da su mnogo više osokolili svoje glasače nego predstavnici iole levljih stranaka svoje.

Zemlja – počasni gost Sajma 2018. bio je Maroko.

Ako me pitate koje nasove sam ja kupio, rećiću samo da se radi o delima Muharema Bazdulja, Miljenka Jergovića, i Gošinija i Uderza. Ono što bih vas svakako savetovao je da posetite galeriju hale 3, i da podrobno prečešljate stara i polovna izdanja, jer se može dogoditi da pronađete neki biser za kojim odavno tragate pronađete po neverovatno niskoj ceni.

Fotografije: autor i YouTube Screenshot

Ivan Radisavljevic

Leave a reply