Stari zanati u Beogradu u senci novog doba

Hoće li se održati stari zanati i koliko znamo o njima? Obišli smo nekoliko zanatskih radnji u Beogradu kako bismo saznali šta o tome misle vlasnici, osnivači i majstori

19. August 2020

Svakodnevno smo okruženi reklamama velikih kompanija, koje do te mere dopiru do nas da su postale sastavni deo naših života, pa smo neke proizvode počeli da imenujemo nazivom kompanije koja ih proizvodi, a ne prema nameni.

Kupovina danas deluje jednostavno. Čak i kada nemamo novca, možemo da pomislimo da ga zapravo imamo, ukoliko je popust na artikal dovoljno veliki. Na ovo može da se nadoveže čuveno poređenje – nekad i sad. Zamisliti jedan jugonostalgičan uzdah uz priču o tome kako se nekad ovde proizvodilo, radilo i  koliko se polagalo na kvalitetu.

Iza velikih imena i naziva brendova stoje timovi ljudi i imena na papiru. Nasuprot tome, i dalje postoje manji proivođači koje možemo upoznati i porazgovarati sa njima o proizvodima koje nude.

Odlučili smo da zavirimo iza izloga nekoliko starih zanatskih radnji, koje još uvek postoje u Beogradu, i poslušamo priče majstora i vlasnika o tome kako je njihov posao izgledao nekad, a kako izgleda sada; o trenutnom položaju malih proizvođača i o izumiranju starih zanata.

Jorgandžija

U Venizelosovoj 11 nalazi se jorgandžijska radnja Predraga Jankovića. Radnja je od 1978. na toj adresi, a otvorio ju je Predragov deda, Živorad Ilić. Nekada je Živorad Ilić imao radnje u Maksima Gorkog i u Cetinjskoj. Od njega je Predrag i nasledio ovaj zanat.

Radnja je mala, nema izložbeni deo, a radi se po narudžbini. Zanimalo nas je da li i dalje rade kao nekad i koliko se toga promenilo u odnosu na početke.

„Radim ručno, tako se radilo i nekad. Mašinski jedino kada je potrebno da sredim na mašini materijal. Recimo, mašinski češljam vunu, a onda sve ručno. Prerađujem jorgane, dušeke… Radim sa vunom, pamukom i perjem. Danas se ponekad rade i baštenske garniture od sintetičkih materijala. Mahom radim sa prirodnim materijalom. Vuna je za dušeke i jorgane, perje i pamuk samo za jorgane”, objašnjava Predrag Janković. On dodaje kako je u poslednje vreme sve teže nabavljati materijal, a posebno vunu: „Vunu u poslednje vreme teže nabavljamo. Niko neće da pere. Vuna je bescenje, a onaj ko ima opranu vunu, on je ceni debelo. Tako da, uglavnom radim preradu starih jorgana.”

Iako se odgovor sam nametao, majstor nam priznaje da ima slabo posla: „ Dolaze oni koji su navikli na kvalitet i koji su navikli da se pokrivaju prirodnim materijalom. Inače, baš slabo.”

„Ne verujem da ćemo nastavljati sa održavanjem zanata. Baš je teško. Tako je kod svih zanatija danas. Generalno, kod malih zanatlija ima i manje posla. Delom i zbog trenutne situacije. Ljudi čuvaju novac”, dodaje Predrag.

Pored radnje Predraga Jankovića, postoje jorgandžijske radnje i u Ivićevoj, u Zemunu, kao i u Višegradskoj.

Popravka pisaćih mašina

U Katanićevoj 8, nalazi se zanatska radnja koja postoji od 1952. Osnovao ju je Vojislav Andrejević i tada se nalazila u porodičnoj kući, u Alekse Nenadovića. Od 1963. radnja je na Vračaru.

Luka Andrejević, unuk Vojislava Andrejevića, danas se bavi porodičnim poslom. Sa njim smo razgovarali o promenama koje je radnja podnosila.

„Nekada je osnovna delatnost bila servis birotehnike i pisaćih mašina, mehaničkih računaljki, digitrona… Kako je tehnologija napredovala, zanat popravki pisaćih mašina počeo je da izumire. Počeli smo da se bavimo servisiranjem i održavanjem sefova, deblokadom, sigurnosnim bravama, cilindrima, master sistemima i izradom ključeva. Međutim, postoje stare mušterije koje još uvek dolaze da popravljaju pisaće mašine”, objašnjava Luka Andrejević.

Danas u ovoj radnji ima posla jer je rad usklađen sa potrebama sadašnjice (rade se deblokade sefova, sigurnosna i blindirana vrata…). Međutim, početni posao izumire, zajedno sa starim predmetima kojima je potrebna popravka.

„Poslednji dedin kolega preminuo je pre nekoliko godina. On je bio dedin učenik. Moj deda je umro 2009. godine, a kroz ovu radnju prošlo je između 50 i 100 učenika”, ističe Luka.

Parfimerija Sava

U nizu luksuznih radnji, kafea i restorana, u ulici Kralja Petra nalazi se nešto manja radnja, sa izlogom koji ne pripada godini u kojoj se nalazimo. Iza pulta se nalazi  gospodin Nenad Jovanov, koji nam govori kako smo zakoračili u vremensku kapsulu jer se u ovoj radnji ništa nije menjalo od 1954. godine. Rafovi su ispunjeni bocama sa mirisima, a vitrine za ruževe ostale su iste, iako danas nema u njima ruževa. Svi predmeti datiraju još iz prvobitne porodične parfimerije.

Rađanje ideje

„Neposredno posle Prvog svetskog rata u Srbiji je bilo puno siročadi. Ondašnji naši saveznici pomagali su toj deci, uzimali ih na oporavak. Jedan od tih dečaka, mladića Milenović Dragomir, spletom okolnosti završio je u Grasu, tadašnjem centru parfemske industrije. Pošto su Francuzi upošljavali tu decu, tako je Dragomir dospeo do parfimerije. Vremenom, on je postao tzv. „nos”. Povratkom u našu zemlju, on se upoznao sa mojim stricem na koga je preneo svoju ljubav prema tom zanatu”, navodi Nenad  Jovanov.

Iako nije bio pogodan trenutak za otvaranje radnje jer je će uslediti rat otvara se parfimerija sa sedištem u Topličinom vencu 3. Prva radnja zvala se Đurđevak. Nakon rata, otac Nenada Jovanova nastavlja da vodi parfimeriju, sve do 1948. godine, kada nova vlast nacionalizuje privatnu svojinu. Tek 1954. Leposava i Dragoljub Jovanov premeštaju parfimeriju u Kralja Petra. Njihov sin, sadašnji vlasnik, ljubav prema parfimerskom zanatu preneo je i na svog sina.

Nenad Jovanov

O nazivu parfimerije

„1954. godine, kada je ponovo dozvoljeno da imamo parfimeriju, uslov je bio da se ne nasleđuje staro ime. Otac je bio u velikoj dilemi, da li da se zaduži, a u toj dilemi je ipak prelomio, razmišljajući: ’Ako su deda Sava Jovanović i deda Sava Bogojević radili, valjda ću i ja svoj posao raditi kako treba’, odatle ime. Iz dileme, sujeverja i uspomene na moje pradede, koji su se spletom okolnosti zvali isto”, objašnjava Nenad  Jovanov.

Po ugledu na staru francusku školu, u Parfimeriji Sava sa parfimerom imate priliku da porazgovarate, probate parfeme i dobijete mirisnu mapu.

Mapa je mali karton na kojem su označeni naparfemisani delovi. Gospodin Nenad govori kako je kod starih majstora bilo uvredljivo kada biste odmah kupili miris. Očekuje se da sa kartonom izađete iz radnje i sačekate da se miris stopi sa vama. Pri kupovini mušterija može da sačuva bočicu, u koju će naredni put dopuniti parfem.

U izlogu radnje pažnju privlači naziv parfema Beogradska noć. Naime, parfem je nastao relativno skoro, u dogovoru sa organizacijom Noć muzeja, u to ime parfem nosi ovakav naziv. Nenad Jovanov je tom prilikom napravio tri muška i tri ženska mirisa, koja nose ovaj naziv i označeni su brojevima. Od toga su ostali ženski parfemi broj 1 i broj 3.

Bombondžija Bosiljčić

U ulici Gavrila Principa nalazi se poslednja registrovana bombondžijska zanatska radnja u Beogradu. Danas je ova radnja u vlasništvu braće Živorada i Branislava Bosiljčića. Živorad Bosiljčić nam je ispričao kako je njegov deda Branko Bosiljčić počeo sa radom 1936. godine, dok je radio i na drugim mestima prikupljajući veštine. Za vreme Drugog svetskog rata pauziralo se sa radom, a od 1962. godine radnja oživljava u ulici Gavrila Principa. Živorad Bosiljčić je u ovom poslu već 40 godina i ističe kako sada svoje znanje prenosi na decu. Nekada je bilo teško nabavljati alate, pa su ih oni sami osmislili, a taj alat je i danas u upotrebi u njihovoj radnji.

„Mi smo sav alat nasledili od dede, a receptura je starija od radnje jer je deda pre osnivanja radnje skupljao znanja i radio. Dakle, u recepturi nema razlike. Mi imamo malu proizvodnju. Ponekad veći proizvođači kod nas donose proizvode na testiranje. Nama su najvažniji proizvod, mišljenje mušterije i briga o alatu koji potiče iz perioda Drugog svetskog rata”, navodi Živorad Bosiljčić.

U ovoj bombondžijskoj radnji primenjuje se stari sistem pravljenja ratluka, koji više nije zastupljen. U razgovoru saznajemo da je i danas moguće je pronaći majstora bombondžiju, ali ne i registrovane radnje.

„1995. Odlazi i poslednji dedin kolega. U tom periodu zatvorene su dve bombondžijske radnje u Beogradu, a nekada je bilo oko 120 radnji”, dodaje Živorad. Položaj zanatlija, prema njegovim rečima, nije bio sjajan ni u vreme kada je radnja nastajala. Naime, Branko Bosiljčić je u vreme tadašnje komunističke uprave preselio proizvodnju u Obrenovac jer tadašnja vlast nije bila naklonjena malim privatnim proizvođačima.

Jedan od problema sa kojima se Živorad susretao jeste nepoverenje starijih kolega: „Ja sam imao situaciju da jedan stariji zanatlija nije želeo da mi proda alat jer mi nije verovao da sam bombondžija.”

Danas ne postoji škola u kojoj je moguće izučavati ovaj zanat. Živorad je po struci poslastičar. On navodi kako je 1983. njegov otac bio poslednji koji je u školi učio o tome.

Bez obzira na veličinu tržišta, on ističe kako se ne plaši i ne namerava da odustane od porodičnog zanata.

U ovom nizu ne možemo da zaobiđemo radnje koje su nekada bile osnovane u Balkanskoj ulici, tadašnjem središtu zanata u Beogradu. Danas je u Balkanskoj moguće pronaći najviše starih zanatskih radnji, iako je broj znatno manji u odnosu na period najvećeg poslovanja, ističemo neke od njih:

Kape Boško

Balkanskoj 45 nalaze se dve zanatske radnje u kojima se ručno šiju kape – Kape Boško i Kapa Rade.

U kapadžijskoj radnji Kape Boško zatekli smo sadašnju vlasnicu, naslednicu porodičnog zanata, Natašu Valdevit, sa kojom smo porazgovarali o počecima i kapadžijskom zanatu nekad i sad. Radnju je osnovao Natašin otac Bogoljub Nastić 1965. godine, a njen deda Milutin Nastić bavio se šivenjem, bio je krojač i pravio je kačkete, otuda i naklonost prema ovom zanatu. Danas su posao preuzele Nataša i njena sestra.

Od Nataše saznajemo i da se kod nas ne proizvodi ništa od materijala, pa ih uvoze za svoju radnju.

Ona objašnjava kako se bave proizvodnjom kačketa prvenstveno, a smena trendova uticala je i na njihov posao, pa su danas u radnji aktuelni nešto moderniji modeli, uz one klasične. Ona navodi kako materijali definišu da li je kapa za leto ili za jesen. Leti se koristi pamuk i lan, a zimi vuna, tvid i čoja.

U maloj radnji punoj kapa, može se uočiti i nekoliko alata. Nataša objašnjava kako prilikom izrade kapa još uvek korise stare alate, a svaka kapa se izrađuje ručno. Koriste se mustre za starije modele, koje su koristili još deda i otac.  

Kapa Rade

Porodična firma Kapa Rade izrađuje kape i šešire ručno i od prirodnih materijala već sedam decenija.

1950. godine radnju je osnovao Radoslav Stefanović, školovani šeširdžija. U porodičnom duhu Radoslavljev sin Branislav nastavio je tradiciju sve do 2005. godine, tada njegova ćerka Vera preuzima porodični posao s svojim mužem Goranom Miloševićem. Pored izrade za svakodnevne potrebe, u ovoj radnj prave se kape i šeširi  za pozorišne predstave, manifestacije, televizijske serije i filmove, a neretko su mušterije stilisti i kostimografi iz pozorišta.

Svaki proizvod izrađuje se ručno, na drvenim kalupima, kao nekada.

Osim u Balkanskoj 34, mestu gde je prva radnja osnovana, kape Rade možete da pronađete u: SC Stadionu (Zaplanjska 32) i u Gostivarskoj 70 J. 

Vesna šeširi

Pored kapadžijskog, održao se i šeširdžijski zanat. Modistkinja Vesna Savković ulazi u ovaj posao pre skoro 40 godina.

Iako je bila tek u svojim dvadesetim godinama, uspela je da osnuje i održi zanatsku radnju u Beogradu. Kako ističe, vodila ju je velika želja, iako je tada delovalo da je u pitanju samo mladalački hir. Između ostalog, jedan od povoda za otvaranje radnje bila je i njena želja da napravi nešto novo – „Nije bilo šešira za mene u gradu”, kaže Vesna.

Ona navodi kako se tokom svih ovih godina nije menjao pristup radu:

„Ja radim kao nekad. Šeširi se šiju ručno, pojedinačno. Koriste se kalupi. Iako volim elegantne šešire, svaki put u kreiranju dodam nešto svoje, ne volim formalnost i striktnu klasiku. Na kraju, zašto pet žena da ima isti šešir?”

Ističe i kako zanatlijama nedostaje podrške i kako se nihov rad neretko svodi na pojedinačno snalaženje.

„Mladi ljudi se bave zanatom danas, takođe. Volela bih da i oni dobiju svoj prostor. Nije jednostavno raditi jer nemamo dostupne materijale, već ih uvozimo. Pored svega, ja ne odustajem od svog posla. Potrebno je biti iskren u svom pristupu poslu, osluškivati mušterije i stalno napredovati”, ističe Vesna.

Kišobrandžija

Od prošle godine kišobrandžijska radnja, koja se nalazila u Višnjićevoj, premeštena je u Balkansku. Ova radnja postoji od 1969. godine, kada ju je osnovala Ljubinka Bošković. Njen posao danas vodi kćerka Tatjana Živković.

Tatjana Živković

Šta sve radi jedan kišobrandžija?

„Popravka je uvek bila osnovni posao. Koliko ja znam, nekada su postojale tri radnje u Beogradu, u Zmaj Jovinoj i u Resavskoj. One su bile više za prodaju, a naša radnja je bila fokusirana na popravku. Vi danas možete da izaberete kostur i platno, pa da vam uradim kišobran po želji, takođe. Ipak, nemam mogućnosti da ja pravim u potpunosti kišobrane, već poručujem platno na komad. To je sada sve na veću količinu, a materijal se uvozi, kao i nekada. Moja majka je do 1991. nabavljala svaki deo iz Italije, jedino se konac kupovao u Jugoslaviji”, objašnjava Tatjana.

Ona ističe kako se u toplim danima traži presvlačenje kišobrana u suncobrane. Ovde, između ostalog, možete da dobijete i svoje unikatne kišobrane od različitih materijala i boja.

Kao i mnoge zanatlije, Tatjana kaže kako su zanati pred izumiranjem, ističući kako problem nije pitanje nasleđivanja, već to što danas više nema mesta za male proizvođače.

„Što se tiče toga da li ima nekog ko bi nasledio, u mom slučaju ćerke nemaju ništa protiv, ne stide se porodičnog posla. Problem je u tome što od ovoga ne može da se živi. Da samo ovo radim poslednjih 20 godina, ne bih mogla da živim i zarađujem za dažbine. Moja majka je nekad radila samo dve, tri presvlake na kišobranima i imala je novca da plati sve mesečne dažbine. Sada je sve podređeno radu velikih. Sve što se radi na veliko donosi bolju zaradu nego sopstveni rad”, dodaje Tatjana.

Tašner Zlatko

U Balkanskoj se nalaze i tašnerske radnje, a jednu od najstarijih u Beogradu otvorio je Zlatko Milosavljević. Ona je danas u vlasništvu njegovog nalsednika Predraga Bogojevića.

U radnom ambijentu zatičemo jednog od potomaka Zlatka Milosavljevića i majstora Miodraga Mitrovića.

Potomak Zlatka Milosavljevića i majstor Miodrag Mitrović

„Radnja postoji od 1945. U predratnom Beogradu ovo su držali Nemci, pa je nakon njihovog odlaska krenulo naseljavanje ljudi. Ovaj naš čiča Zlatko, on je bio majstor još pre rata. Dolaskom u Beograd započeo je zanat u ovoj radnji. U istoj radnji već je bio jedan tašner. Zlatko je umro 2005. i radio je do zadnjeg časa. Kroz ovu radnju je prošlo mnogo majstora koji su dolazili sa strane. Zlatko ih je podučavao, svraćao, hranio i slao dalje na posao. Oni koji su bili sposobniji ostajali su ovde na probi i dobijali posao. Mnoge majstore je ovde obučio. On je među začetnicima tašnerskog zanata u Beogradu”, ističe Miodrag, dodajući kako se najveća promena osetila sa pojavom velikih proizvođača jer dolazi do narušavanja odnosa cene i kvaliteta.

Kupujemo u skladu sa životnim standardom. Velike firme nude mnogo isplatljivije opcije u trenutku, koje će biti izbor većine, bez obzira na kvalitet.

Autorka fotografija: Marija Todorović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *