Stefan Bundalo: "Umetnost je u preispitivanju!"

Stefan Bundalo: "Umetnost je u preispitivanju!"

 

Jedan od najprepoznatljivijih mladih glumaca, veliki poznavalac muzike i ljubitelj životinja. Mogli smo da ga gledamo u predstavama Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, Ateljea 212 i u Bošku Buhi kao i u filmovima "Mali Budo" i "Top je bio Vreo". Sa Stefanom Bundalom smo pričali o svrsi pozorišta, vodviljima, kulturi i deci kao najboljoj publici.

Gledali smo te u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu a od skoro igraš i u predstavama Ateljea 212, kako se znalažiš u različitim pozorištima?

Imaš ljude koji su u ansamblu određenog pozorišta i osećaju to pozorište kao svoju kuću a ja imam tu sreću i nesreću da nisam član niti jednog ansambla ali se ja u svakom pozorištu osećam kao kod kuće. Ipak je svakom glumcu, scenografu, kostimografu, režiseru- pozorište kao kuća, ako ostaneš na ulici, bez ikoga, bez kučeta i mačeta, otići ćeš u pozorište, kao što bi religiozan čovek otišao u crkvu.

Pa šta te je privuklo glumi, pozorištem ili film?

Pa pozorište. Citiraću nekoga a ne znam koga- „Pozorište je kuća a film je kuća na moru“. Ja sam prvo amaterski počeo u pozorištu na nekoj amaterskoj sceni gde jednom kad osetiš taj, neću reći vajb, ali tu razmenu ideja, kada nekome nešto staviš do znanja, kada uradiš nešto što o čemu će neko iz publike da razmišlja. Ako ja ili neko od mojih kolega na sceni uradi nešto i natera nekoga iz publike posle, dok sedi kod kuće, da razmišlja o tome barem 12 minuta, ma nek bude i 2 minuta, mi smo onda svoj posao uradili. Svako od nas se ujutru probudi i pre nego što opere zube, dvaput se zapita „Da li sam izabrao dobar posao“. Prednost glumca je to konstantno preispitivanje, jer samo tako ti možeš da iskopaš iz sebe neke misli, dubine, energije, priče ili humor na kraju krajeva. I tek onda možeš o tome da pričaš sa drugima izvan scene ili na sceni.

A da nisi postao glumac?

Pa ja sam bio sportista, do duše loš! Ne znam, čovek uvek mora da ima neki bekap, čak i ako je najbolji i najtalentovaniji na svetu. Ali i dalje ne znam, pa upisao bih psihologijom, zbog tog preispitivanja. Iskreno mislim da je suvo pristajanje na stvarnost koju vidiš oko sebe čisto slepilo, ako kažemo na primer da je nešto crvene boje, svako ko ima zrnce umetnosti u sebi će dati milisekund da stane i razmisli i tek onda kaže „Da, ovo jeste crvene boje“ a kamoli o stvarima koje ti ljudi pričaju i serviraju. A upravo umtenici ili još bolje, ljudi kojima više radi desna strana mozga od leve prosto preispituju sve oko sebe i to onda polako prilagođavaju sebi, zato je i psihologija usko vezana sa glumom. Jednostavno mi je super da preispituješ sebe.

 

Kako ti deluje odnos publike prema mladim glumcima, jel vam veruju?

Nezahvalno je. Imaš jednog ranjivog mladog čevaka, koji preispituje sebe barem stotinak puta dnevno koji je vrlo labilnog senzibiliteta, pa i ovaj posao može od njega da napravi najboljeg i najgoreg čoveka. I zato mi je drago kada vidim da se neke moje mlađe kolege, neki sjajni mladi ljudi sjajno nose sa tim onako „muški“ sa mišićima što bi se reklo i ne dozvoljavaju da im situacija oko nas, taj užas od haosa i kiča i ta neka papazjanija od stanja, remeti to nešto čime oni žele da se bave. Moja generacija još malo prelazi u srednju generaciju i imaš nekih 70 do 100 ljudi mladjih od nas koji šure bre, mladi, vredni, pametni, lepi, treniraju. Dobrodošli ljudi i neka vam je bog u pomoći.

Vama je kultura posao, zanat, kako ti ona deluje, naročito u Srbiji?

Šareno je ali je kolotečina. Mi mislimo da imamo pristup gomili informacija ali sloboda izbora je iluzija jer što više izbora imaš to se više rasplineš. Mislim super je što imaš 1000 filmova, albuma i predstava ali kada te umetnost toliko zatrpa i onda ta količina izbora pravi haos. Sve onda postaje jednako, npr premijera opere u narodnom i 4ta epizoda neke domaće serije, ali nije jednako i ne može biti. Vidiš da  operu pokušavaju da prilagode publici koja de fakto nije za to. Mi ovde mislimo da imamo izbor i donekle je to tačno ali kada imaš 25 televizija, 7 pozorišta i 4 koncerta mesečno ali nemaš para za to, i onda na kraju moraš da izabereš najjeftinije. Ipak ti u Srbiji nemaš 200 ljudi koji mogu sebi da priušte 5 predstava i 4 koncerta mesečno. I šta onda ostali mogu da urade osim da ostanu kod kuće, upale tv i drmnu dve rakije. Znaš, kultura ne sme da bude džabe, treba da se plaća jer plaćanjem karte za koncert, pozorište, bioskop ili Kolarac ti ulažeš u sebe, kakvo god ti iskustvo bilo. I to treba da bude osnovna premisa na osnovu koje gradiš svoj odnos prema kulturi.

Ti igraš i u dečijem pozorištu, kako izgleda igrati predstavu deci?

Da, u pozorištu Boško Buha i baš sad igramo jednu divnu predstavu „Pitam se pitam, koliko sam bitan“ Erlenda Lua jednog od najvećih skandinvaskih pisaca svih vremena. Igramo predstavu na maloj sceni gde su deca jako blizu, na metar od tebe, i ja tamo prvi put doživljavam pravi fidbek. Znaš postoji ona floskula deca su najteža publika, nisu! Deca su najbolja publika jer njima ako je dosadno, njima je dosadno rođače i moraćeš dobro da se iscimaš da im uhvatiš koncentraciju. Ali kod njih je glavna stvar što je uvek 50-50, imaš decu koja prate, učestvuju, zanima ih na iskrenom nivou, gledaju na pozorište kao na super stvar a imaš drugu polovinu koja jednostavno nije takva. Desilo nam se pre par dana dok smo igrali predstavu „Pitam se pitam, koliko sam bitan“, da se ja na sceni pitam šta sad da radim i jedan dečak koji mi je odgovorio „Pa idi u Zadrugu!

I kako si reagovao na to? 

Pa nemam kad a ni ne želim da reagujem jer ne znaš odakle to dete dolazi, zašto zna za to, šta gleda kod kuće i sa kakvim roditeljima ono jadno ima posla. Roditelje ne možeš da biraš i to dete nije ništa krivo ali će ispaštati zbog generacija roditelja koji su ispuštali decu znaš, jer upravo su danas roditelji oni koji su devedesetih bili deca i jednostavno ne možeš da ih optužuješ ali ni da im oprostiš. Uvek će da se nađe neko opravdanje tipa „Nemam ja vremena, moram da gledam kako da zaradim neki dinar“ pa razumem ali treba ti samo 15 minuta pred spavanje da objasniš detetu da neke stvari ne sme da radi, tipa da šutira mačku na ulici, da pljune druga, da ne smeju da se bodu šestarima po školi ili ne daj bože da udari devojčicu. Mislim nisam ni ja bio baš najnormalnije dete, ali takve stvari nisam radio nikad.

Kako ti se čine predstave i filmovi koji se bave političkim i društvenim temama?

Pazi pozorište jeste političko, čak i vodvilj koji je operisan od političkog, koji se bavi humorom zabune, može nekako da bude politički. Pozorište jeste mesto gde ukazuješ na društvene anomalije, normalije, ekscese ili čamotinju i to je super stvar, naravno ako je pismeno, dobro napisano, čak i ako te provocira nekom himnom, zastavom pa i ako te natera da izađeš sa predstave, ta ekipa je onda uradila svoj posao.

Pa igraš li u takvim predstavama?

Baš sad igramo jednu predstavu koju možda podvodimo pod „laku zabavu“ ali je ona u stvari politička predstava „Ukalupljivanje“ koja se igra u Vuku, koja ima podnaslov- tragedija loptanja u srba, kojoj je navodno tema domaći fudbal a u stvari se bavi svim drugim stvarima, pre svega politikom koja je dovela do toga da jedan pojedinac projektuje sve svoje želje i htenja kroz jednu fudbalsku loptu. Dvadeseti vek je stvarno vek, kako da kažem...političkog pozorišta i mi još uvek igramo to političko pozorište. U krajnjoj liniji, filmovi sa političkom tematikom su najbolji filmovi.

Filip Kostadinović

Leave a reply