Salon

Stefan Đorđević: Fotografija je večnost trenutka

Povodom njegove samostalne izložbe Juvnile u Domu omladine Beograda, razgovarali smo sa mladim umetnikom Stefanom Đorđevićem

Piše: Marija Todorović

3. October 2019

Samostalna izložba fotografija Stefana Đorđevića „Juvenile” svečano je otvorena u Galeriji Doma omladine Beograda 24. septembra i traje do 11. oktobra. Nastala je, kao serija dokumentarnih fotografija, u toku 2014. i 2015. godine u Vaspitno – popravnom domu u Kruševcu. Stefan Đorđević je tokom ove dve godine više puta boravio u ovoj ustanovi u ulozi filmskog snimatelja radeći na istoimenom projektu (Juvenile, 2016.) reditelja Jovana Todorovića. Autor je kroz seriju fotografija i snimaka zabeležio njihove dane u VP domu, ali i njihov odnos prema fotografiji kao mediju. Kroz njihovo ponašanje u odnosu na kameru su čitljivi ideološki koncepti koji ih definišu.

Stefan Đorđević je rođen 1987. godine u Boru. Nakon što se zbog studija seli u Beograd, njegovo dotadašnje glavno interesovanje, skejtbording, biva zamenjeno filmom i fotografijom. Završio je osnovne i master studije Kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i trenutno radi kao nezavisni reditelj i snimatelj na filmu i ostalim medijima. Njegov poslednji film „Poslednja slika o ocu”, koji je pisao i režirao, imao je svetsku premijeru na Lokarno Filmskom Festivalu i dobio je nagradu Mladog žirija za najbolji internacionalni kratki film. Regionalna premijera je bila na Sarajevo Filmskom Festivalu i gde je osvojio Srce Sarajeva za najbolji internacionalni kratki film. Njegove fotografije bave se ljudskom emocijom i odnosom pojedinca ili grupe ljudi prema prostoru koji ih okružuje. Bez obzira na medij koji koristi, neprestano istražuje ličnu impresiju savremenih društvenih problema i priče skrivene u detaljima.

Povodom njegove samostalne izložbe u Domu omladine Beograda, razgovarali smo sa njim o njegovom boravku u Vaspitno popravnom domu u Kruševcu, izazovima sa kojima se susreo, impresijama i ličnim promenama, ali i o dokumentarnoj fotografiji i šta ona za njega predstavlja.

Na ideju dokumentovanja štićenika u Kruševcu si došao kada te je Jovan Todorović pozvao da sarađujete na njegovom filmu „Juvenile”, kako je došlo do te saradnje?

Jovan i ja se nismo poznavali pre početka snimanja, ali smo bili upoznati sa radom onog drugog. Zbog toga me je Jovan i kontaktirao i ubrzo smo počeli sa pripremama. Pripreme su se u početku bazirale na istraživanju novinarskih članaka koji nam nisu nudili puno informacija vezanih sa same štićenike, njihove priče i osećanja. Kako bismo više saznali o svemu, pre prvog odlaska razgovarali smo sa Smoke Mardeljanom, reperom sa Voždovca, koji je par godina unazad služio kaznenu meru u VP domu Kruševac. Smoke je podelio sa nama kodekse ponašanja i rekao nam je da moramo da pokažemo poštovanje i da ne lažemo. To se sve odigravalo tokom leta 2014.

Kakve su životne priče dece koja su tamo? Koja te je najviše pogodila?

Počinjena dela štićenika i štićenica variraju od sitnih krađa preko teških oružanih pljački do ubistva. Ničija životna priča tamo nije romantizovana i sa srećnim krajem. Svi su prošli kroz teške životne situacija koje su ih navele na ovaj ili na onaj način da počine nemoralna i ilegalna dela. Kada si na rubu života i nemaš na koga da se osloniš, sebi opravdavaš ta nedela i ona se ponavljaju. Tada kriminal postaje jedini način života jer nudi privremeni izlaz iz egzistencijalnih problema.

Priča koja je mene najviše dotakla je priča dečaka iz malog mesta u centralnoj Srbiji, koji je par meseci neposredno pre počinjenog dela izgubio oca. Jedne noći se napio sa bratom od strica na čije insistiranje je uzeo da vozi auto. Auto je sleteo sa puta, a njegov brat je poginuo na licu mesta. Nikada pre nije počinio ništa loše.

Ne mogu da izbacim iz glave sliku posete njegove majke i načina na koji mu je držala ruku. Za mene je sve stalo u tom momentu i nisam mogao da pomerim kameru sa tih ruku. Majčinska briga i nepomični pogled koji je bio uprt na njenog sina je toliko bio snažan i zauvek je ostavio trag u meni.

Kako su reagovali na tebe ? Koliko su bile različite reakcije?

Reakcije su bile različite, pogotovu kada smo stigli po prvi put u VP dom. Većina nije bila oduševljena time što se kamera šeta naokolo i samo par štićenika je htelo da se snima, ali isključivo kada nema nikog u blizini. Njima je reputacija najvažnija stvar i vrlo vode računa o njoj, ko sa kim stoji, ko se sa kim kreće. Tako da nije bilo jednostavno biranje likova, jer ta naša odluka korenspondira sa ostalim štićenicima i ako im se ne svidi koga smo odabrali onda stvaraju gard prema nama. Čak i oni koji su želeli da se snimaju od samog početka, ponašali bi se potpuno drugačije kada su u grupi.

Kada smo se drugi put vratili stvari su postale otvorenije, štićenici su shvatili da nam je važno to šta radimo i polako smo sticali njihovo poverenje. Takođe se i pročulo po domu da snimamo film, pa su počeli i sami da se nameću. Njihovi dani su veoma monotoni i rutinski, pa im je naše prisustvo značilo u narušavanju vremenskog šablona.

Vremenom smo postali prijatelji sa određenim štićenicima, ali pogotovu sa štićenicama. Devojke su smeštene u odvojenom paviljonu u odnosu na dečake i njihovo kretanje unutar zidova doma je dosta ograničeno, jer ne smeju da se mešaju sa dečacima. Znatno su malobrojnije i to pojačava utisak izolovanosti. Senzibilne su i usamljene, pa im pažnja mnogo znači. Izgradili smo poseban odnos sa njima i baš su nam postale drage.

U dom ste išli na svaka tri meseca i ostajali bar nedelju dana, koliko im je vaš boravak narušavao rutinu ? Kako uopšte izgleda njihova svakodnevica?

Njihova svakodnevnica je vremenski repetativni krug. Malo šta se menja iz dana u dan, od buđenja do povečerja. Tokom celog dana imaju određene obaveze, od školovanja u domu, do zanatskih, likovnih i dramskih sekcija. To zvuči kao da postoji izbor, ali kada istu stvar radiš svakog dana i ponavljaš ga do iznemoglosti, mozak ne može da istražuje i da percipira nova otkrića, već se prilagođava i nastupa mehanički.

Iako je svaki dan u domu dobro isplaniran sa idejom da štićenike okupira što više, ponavljanje je neminovno. Mi smo imali naš filmski plan koji se pre svega prilagođavao organizaciji doma, ali ponekad bismo snimali nešto nepredviđeno. To ih je izmeštavalo, narušavalo im je rutinu, donosilo neku dinamiku…

Kako si zadobio njihovo poverenje?

Poverenje štićenika smo pre svega stekli provodeći vreme sa njima. Bili smo otvoreni, iskreni i prisutni. To su cenili i dobili smo duplo više poštovanja za uzvrat. Naravno da ima i onih koji žele da iskoriste to poverenje, ali kada im jasno staviš do znanja šta je u redu, a šta ne, prihvate to.

Kako sam počeo da ih fotografišem paralelno sa snimanjem, izgradio se još bliži odnos jer bismo ostajali sami, radili nešto zabavno. Obzirom da fotografišem na filmu, svaki naredni put kada bismo došli doneo bih im odštampane fotografije i to ih je činilo srećnim. Ne gledaju oni na fotografiju kao granu umetnosti sa određenim značenjima, već im fotografija predstavlja životno svedočanstvo, jedinstven trenutak u njihovim životima.

Koiko je za tebe bio izazovan rad sa štićenicima ? Kako je sve to uticalo na tebe lično?

Uticaj je veliki i na moj rad i na mene lično. Tamo sam prepoznao energiju i emociju koju posedujem. To me je približilo njima, ali me je i zbunilo. Dugo sam razmišljao o kanalisanju eksplozivne energije i o pravom usmeravanju iste. Ako nemaš podršku, pažnju i ljubav kao dete, sam počinješ da učitavaš i kreiraš paterne za donošenje odluka. Vremenom počinješ da prihvataš nemoralne i ilegalne odluke i opravdavaš ih sam sebi. Sve je još intenzivnije ako si na rubu egzistencije.

Završio si osnovne i master studije Kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kako je počelo tvoje interesovanje za fotografiju? Šta te u početku najviše inspirisalo, a šta sada ?

Pre upisivanja fakulteta sam isključivo snimao amaterske i skejt klipove. Fotografijom sam počeo da se bavim kada sam saznao da je sastavni deo prijemnog ispita, ali i programa studiranja.

Prvi put sam osetio moć fotografije kada sam izradio filmove posle prve posete VP domu. Osetio sam na fotkama ono što sam osećao tamo uživo. Shvatio sam da mogu da izrazim i artikulišem svoja osećanja kroz fotografiju i to u formi priče.

Kada su u pitanju intimne priče proces je mnogo kompleksniji i potrebno je vreme da se stvari artikulišu i uobliče. Koliko volim da fotografišem, toliko mi je i potrebna i pauza od fotografije posle ovakvih projekata.

Kada radiš na nekom projektu (fotografija, film), koje elemente je neophodno da sadrži da bi ti lično bio zadovoljan ?

Priča mi je najvažnija. Ne mora ona da bude narativna i linearna, ali mora da je iskrena i emotivna. Da pomera, intrigira i uzbuđuje. To ne znači prevashodno da je epska i univerzalna, već da je intimna i puna života.

Jedan od prvih filmova na kojima si radio „Tilva Roš” je sniman u Boru, a tvoj poslednji film „Poslednja slika o ocu”, za koji si dobio priznanje Srce Sarajeva za najbolji internacionalni kratki film je takođe sniman u predelima istočne Srbije – zašto misliš da je to podneblje inspirativno za film ? Šta je ono što tebe najviše privlači u tim geografskim područjima ?

Rođen sam u Boru i tu sam živeo najlepši period svog života. Kao detetu moja igrališta su bili industrijski i prirodni predeli. Neverovatno je za Bor da je ozbiljno zagađen i da istovremeno poseduje najlepšu prirodu koju sam video. Taj kontrast u meni je rastao i sazrevao vremenom i tako sam počeo da posmatram stvari.

Volim mala mesta, velike ljude iz malih mesta, čupave pse, nepokošenu travu, oronule zidove, zarđale oluke, popucale ulice, prazne parkove… Tu osećam život, vreme i prostor.

Član si internacionalne asocijacije dokumentarnih fotografa „Zero Photos”, u čemu je po tebi čar i značaj dokumentaristike ?

Fotografija je za mene večnost jednog trenutka, mali nesvesni čin koji postaje večan sa svim idejama, osećanjima i stanjima jednog čoveka, grupe ili nacije. Dokumentarna fotografija tu ima najveću vrednost i odgovornost, jer najpre mora da bude realna i iskrena, samim tim i surova.

Koliko je kod nas razvijena ta scena i da li bi izdvojio neke domaće autore koje pratiš ?

Oduvek su kod nas postojali odlični dokumentarni fotografi za koje nažalost malo ko zna jer je fotografija na ovim prostorima vrlo zanemarena. Tek u poslednjih par godina sa ekspanzijom Instagrama stvara je počela da se menja. Otvorio se prostor za nove generacije fotografa, kao i za upoznavanje starih radova iskusnih kolega.

Od domaćih autora jako volim rad Tomislava Peterneka, Marka Risovića, Igora Čoka, Vladimira Živojinovića i Boška Đorđevića.