Stefan Lukić: Nema uspeha sa planom B

Sa Stefanom Lukićem o počecima, ispitivanju granica i live performansima koje izvodi
Piše: Marija Milić

14. July 2021

Još kao dečak, maminim karminom crtao je po zidu, a sada to radi po Beogradskim ulicama, malo drugačijom tehnikom. Njegove zanimljive performanse prepoznaćete upravo po prefiksu Stefan koji često koristi, jer se, kako kaže, najslobodnije oseća prema sebi. Voli da se poigrava sa načinom prezentovanja svojih radova, kao i sa percepcijom publike. Nadasve neobičan umetnik koji uglavnom ide suprotno od uobičajnog smera. Svoju umetnost često spaja sa sportom (trčanjem). Tako je ovoga puta Stefan Lukić istrčao do Oblakoderovog salona, gde smo razgovarali o njegovom dosadašnjem stvaralaštvu, zanimljivim izložbama i interesantnom interakcijom sa publikom.

Stefan nam na samom početku govori da se sve ono što sada radi ne razlikuje mnogo od onoga što je radio u srednjoj skoli. Tokom svog razvojnog puta shvatio je da je to umetnost, odnosno da je moguće nazvati je tako. „Kao dete sam crtao, uglavnom po zidu. Kad bih to radio maminim ružem po zidu sobe, uglavnom bih dobio batine, ali ne bih se sada time bavio”, prepričava nam, kroz osmeh, ovu dogodovštinu iz detinjstva.

„Uvek je zanimljivije verbalizovati način razmišljanja koji je u našoj prošlosti bio drugačiji od ovog sada. Smatram da se tu može pronaći neka svrha sećanja. Sećanja nam, tako, ukazuju na stvari koje se sporije menjaju. Na taj način sam shvatio da kreativnošću privučem pažnju, a onda istu usmerim tamo gde želim da ona pronađe neko svoje ishodište“, objašnjava Stefan.

Još pre sedam godina iskoristio je onlajn platformu da sa ljudima podeli svoju umetnost. Po upisu na Fakultet primenjenih umetnosti, pravi svoju prvu samostalnu onlajn izložbu.

Stefan nam opisuje kako je to tada izgledalo i objašnjava zbog čega voli pompezne nazive: „S obzirom na to da sam kasnije upisao fakultet, izložba je nosila naziv Nikad nije kasno. Kasnije je Vučić sledio moj primer, a sad i Bijonse. Uvek imam pompezne nazive radova, pomalo epske, to mi je potpis, a i odrastao sam na bajkama. Pompeznost rečima daje smisao, delima takođe. Bilo je to pre šest godina, tada sam prvi put imao tu vrstu interakcije sa publikom, video sam da postoji nešto što mi je zanimljivo, nešto apstraktno što opstaje kao predmet mog umetničkog istraživanja.“

Baš kao što je rekao, njegova kreativnost, opet se ispoljila, pa je tako neposredno pred odlazak za Pariz napravio izložbu koja se simbolično zvala Idem da se vratim. Kroz grad je išao sa ogromnom tablom na kojoj je pisalo Stefan Lukić ide u Pariz.

Autor fotografija: Marko Milovanović

„Sa tim velikim platnom najavljivao sam da ću da se vratim, a još nisam ni otišao. Izložba je bila u Užicu, a ja sam je najavljivao u Beogradu. Lepio sam plakate, nalepnice, prevozio tu tablu, delio letke. Ljudi su se interesovali gde se izložba može videti. Pa, može u Užicu, odgovarao sam. Opet ta neka vrsta eksplozivnog poziva na akciju. Ne dozvoljavam ti da budeš pasivan! Nateram te da misliš, čuješ, da poželiš to da vidiš, da se igraš…“, govori nam i dodaje da je uvek išao svojim putem. Vrlo često i suprotno očekivanjima, vođen time da nema uspeha sa planom B, sem kod Rumuna. Tako je i ova izložba u Užicu, Stefanov plan A, prošla veoma uspešno, iako su svi sem njega bili skeptični.

Nakon izložbe odlazi u Pariz, gde je ponovo radio sve što su mu rekli da ne radi: „Rekli su mi u Parizu sve možeš, osim da se baviš politikom. Čim sam sleteo, upravo sam to prvo uradio, producirao politički rad…“

Objašnjava nam da se inače ne bavi direktno političkim temama, već više društveno – političkim. Ističe da umetnički rad mora da ima neku vrstu političkog aktivizma. „Ne dozvoljavam, ni da upadnem, a ni da me uvuku u dnevnu politiku. To su jeftini poeni, a gubi se sloboda. Protivnik sam bilo kakvog svrstavanja“.

Stefan ni u Parizu nije napravio pauzu sa svojim neobičnim umetničkim pristupom. Po odlasku u Luvr, imao je ideju da se ispred slike Mona Lize okrene i počne da gleda i fotografiše nešto drugo. Na taj način je ponovo istraživao pažnju kod ljudi.

„Ideja mi je bila da dođem do te slike, okrenem se i počnem da gledam i fotografišem nešto drugo. Slika će objasniti. U tom trenutku se trideset ljudi okrenulo i usmerio pogled u željenom pravcu. Bilo mi je jako zanimljivo istraživanje tog usmeravanje pažnje“, ističe Stefan.

Pored ovih zanimljivih poigravanja sa ljudskom (pod)svešću, Stefan istražuje i određene vrste podrške, koje su, kako i sam kaže, neophodne za umetnost i kulturu. Tako je i sam pravio male art sisteme koji su, u stvari, iziskivali određenu vrstu ispomoći.

„Pre dve godine sam napravio tu konekciju sa sportom, u ovom slučaju trčanjem. Gde god postoje neki zadati ciljevi, prirodno se javlja neka vrsta podrške na putu do njih. Ja nisam sportista, ja sam umetnik, mene sport kao sport ne zanima. Ono što me zanima je sportski patern i filozofija sporta. Zanimaju me pravila koja u njemu vladaju i istraživanje promene istih kako iz perspektive mene kao učesnika, tako i iz perspektive publike kao posmatrača, i obrnuto. Sve to skupa su okidači za podršku, koju očekujem. Retko kad je formalno tražim, pustim da ljudi sami osete potrebu da to podrže“, govori nam Lukić.

Trčanje do groblja je jedan od poslednjih performansa, tj. crteža-događaja, kako umetnikov prijatelj i teoretičar umetnosti Velimir Popović voli da ih naziva. Stefan nam otkriva da se ideje stvaraju iz svakodnevice, kao i iz problema koji nas guše, i sve krene od bejzik stvari, a onda se razmišljanjem produbljuje. Ideja za ovaj neobičan performans trčanja po groblju javila se tokom karantina.

„Imao sam potrebu da pokažem da sam živ. Razmišljao sam da se sve što je živo – kreće, dok mi to što se ne kreće deluje kao groblje. Pitao sam se, kako napraviti što veću suprotnost? Kako je osmisiti? Probudio sam se, što simboliše rađanje, kamerman je počeo da snima, onda počinjem da trčim. Usput postoje ti okidači sećanja: fotografije, mirisi, osobe…“, prepričava Stefan, i kaže da je bilo oko 70 okidača sećanja koje su njegovi prijatelji i bliske osobe postavili na određenim lokacijama u gradu.

Autorka fotografija: Marijana Janković

„Tada sam bio kao u nekom rijalitiju. Uveče im samo javim rutu kojom ću da trčim, oni mi na tom putu postavljaju te okidače. Ovakva dinamika događanja dodatno opominje, preispituje i utiče na sam ritam trčanja“.

Performanse je prenоsio live na instagram profilu, na kojem svakodnevno deli svoje umetničke ideje: „Ne želim da ga „uprofesionalim“ da izgubi dušu, spontanost, to ljudsko što inicijalno postoji u interakcijama“. Kao što je već pomenuo, razmena ideja sa ljudima mu je jako bitna. Iako ih je za sada malo, ističe da ih to čini bitnijim.

Stefan se pored interesantnih performansa koji su često povezani sa sportom (trčanjem) bavi i slikarstvom: „Često mi ljudi kažu da sam podeljena ličnost jer za sada imam paralelno dve vrste radova. Slikarsku praksu i sve što je vremenski oko nje. Sada ja to zovem crtež-događaj. Skontao sam da nešto što se ponovi dva puta ima tendenciju da se desi opet, tako da sam krenuo da istražujem taj aspekat procesualnosti, umetnosti, i njegovu vezu sa događanjima oko same izložbe. To sam kasnije pretvarao u zasebne radove. Ponavljanjem svakodnevno ulazi u svet umetnosti.“

Tako i nastaje naredni umetnički performans Start je cilj – Cilj je start, koji se ovoga puta dešava u sklopu Beogradskog triatlona. U pitanju je internacionalna trka dužine 113km, gde je 400 takmičara krenulo u pravcu start – cilj, a Stefan obrnuto, ka startu.

„Ljudi i prijatelji koji me podržavaju i prate čekali su me na startu. Takođe, sve je bilo uživo. Kada to sve razložiš, zaključiš da je važno početi. Ja sam to uradio tako što sam krenuo sa cilja, što je opet neka vrsta inverzije“, prepričava nam svoj malo drugačiji pristup.

Autorka fotografija: Jana Anđić

„Jedva sam izdržao“, govori kroz osmeh i dodaje da je kasnije u razgovoru sa ljudima koji se razumeju više u te stvari saznao da nije slučajno zašto postoji redosled tih disciplina.

„Postoji zanimljiva anegdota, pošto sam imao čamac koji me je pratio i snimao dok sam plivao, imao sam neko preispitivanje o odustajanju, kada sam ga saopštio ekipi koja me prati, kamerman mi je rekao: Ili ćeš završiti ili ćeš se udaviti, nemamo kraj gde ti odustaješ. Naravno, izabrao sam da završim.“

Trka je vremenski trajala sedam sati, a fizička sprema je neophodna za ovakav poduhvat. Međutim, Stefan i tu ostavlja dozu neizvesnosti i sebi i publici.

„Manje sam se spremao. Ni tada nisam želeo da budem spreman za to, ostavio sam neku vrstu neizvesnosti i nemontiranosti i sebi i drugima. Previše stvari se režira, montira. Tako gubimo osećaj realnosti i spontanosti. Unutar ovih osećaja pronalazim trenutke u kojima, uz pomoć ljudi koji me u realnom vremenu prate, izvlačim svoj maksimum.“

Za trku se spremao svega dva meseca, a trener je sugerisao da to ipak nije vremenski dovoljno i da je bolje da odloži za sledeću godinu, međutim, Stefana to nije pokolebalo: „Rekao sam okej, otkačio trenera i krenuo sam da treniram. U tim trenucima sam podredio život nečemu što je trajalo svega par sati“.

U međuvremenu smo njegovo ime više puta mogli da vidimo na ulicama Beograda i Novog Sada. Natpisi poput Stefane, imaš viška slobodnog vremena, Stefan ne zna za granice, Stefane, pa to je odlično dela su ovog mladog umetnika. On često kroz svoje performanse stavlja svoje ime u prvi plan, a objašnjava nam i zašto je to tako: „Zanimljivo je da je moje ime titula. Takođe, ono je internacionalno. Uvek mi je bilo zanimljivo to izmeštanje lokalnog koje menja izgled globalnog, i obrnuto. Uvek mi je bio interesantan advertajzing, taj način oglašavanja sebe ili drugih, koji se uvek svodi na neki vid privlačenja pažnje.“

Kako kaže, svaki umetnik je pomalo i egoista, a on svoje ime često koristi jer ima najveću slobodu prema sebi. „Apsolutnu slobodu imamo samo u odnosu prema sebi. Tu ne dugujemo nikome ništa. Tu sam ono što jesam. Ta činjenica mi je služila kao neki prostor za isprobavanje.“

Upravo iz tog prostora slobode nastaju njegovi radovi. Često vodi dnevnik, te se, kako kaže, iz razgovora sa ljudima neke rečenice istaknu: „Kao da sijaju u tom tekstu. Ja ih izvlačim, nekada imaju vokativ, nekada im ja dodam, jer su bile upućene meni. Tako nastaju ove zanimljive rečenice sa upečatljivom porukom.“

Pored natpisa obično se nađe i broj, odnosno datum kada se performans dogodio. Stefan nam objašnjava zašto mu je bitno da ovekoveči mesto i vreme u kojem se sve to dešava.

„S obzirom na to da ti radovi nisu postojani, to je jedna fiksna tačka u vremenu. Označava da se to desilo toga dana na tom mestu. Uvek na kraju imaju tu etiketu u boji, na kojoj je opet neka poruka. Kao neki pečat i potpis“. Na pečatima uvek ispisuje slogane poput Srpska umetnost je svetska umetnost , Bodrimo domaće… neke lične stejtmente koji su uglavnom nevidljivi i teško čitljivi iz daleka.

Autorka fotografija: Marijana Janković

Najskoriji performans Veličina (ni)je bitna desio se pre nešto više od dva meseca. Stefan nam kroz osmeh prepričava da su ga ljudi nakon toga pitali šta ćes sledeće raditi, na koji način ćeš prevazići ovo? Performans se desio u Beogradu i Novom Sadu u istom danu. Tokom realizacije je učestvovalo oko 45 ljudi, a trajalo je svega pet mniuta. Stefan nam objašnjava zašto je naziv Veličina (ni) je bitna njemu bio interesantan i inspirativan za rad.

„Na fakultetu nas veoma često savetuju da povećamo format. Naravno, ja sam radio male formate. Generalno, to preispitivanje veličine počevši od izjave Jelene Karleuše, pa do spomenika. Dijamant nije veliki, ali je vredan. Veoma je upitno to koncipiranje srazmere između vrednosti i veličine. Sve to zavisi do percepcije oslonjene na niz poređenja“.

Pored ovog segmenta, na trgu u Novom Sadu uradio je ogromnu pesmu, koja je, zapravo, kritika njegovog rada. „Razmišljao sam i o načinima publikovanja, u ovom slučaju poezije. Pesma je o jednom od mojih radova. Osetio sam potrebu da se na neki način odužim piscu, koji je za mene uradio veliku stvar.” Pesma se prostirala na 500 metara kvadratnih, sve je rađeno ručno akrilom na papiru, a sam proces je trajao dugo, opisuje nam Stefan: „Izgledalo je kao mozaik od 550 delova, veličine 100×70, bila je prevelika da bi bila čitljiva. Jedini način čitanja je iz ptičije perspektive. Postoji dokumentacija na kojoj poruka postaje čitljiva, ali to još uvek niko nije video“.

Govori nam da mu je bilo interesantno to neko uništavanje, raščlanjavanje celine, da ne dozvoliš da se to spoji, već da ostane neka vrsta frustracije. Zbog toga i ova pesma nije bila čitljiva. Kada se izložba premestila u Kvaku 22, i tu je sve bilo iz delova. Imala je i audio čitanje, ali se Stefan pobrinuo da bude nerazumljiva.

Ljudi koji su mu pomagali pri performanu nosili su bela zaštitna odela: „Gledao sam Černobilj mesec dana pre toga i bilo mi je strava da budu tako obučeni. (smeh) Pošto nam je potrebna povećana zaštita u svakoj sferi društva, primorani smo da gradimo određenu vrstu štitova, maski… bilo od virusa ili od nekih drugih problema kojima smo okruženi“.

Uniformisao je sve, osim sebe. U svakom performansu koristi određenu boju, a za ovaj je odabrao fluo plavu. Želeo je da akcentuje tu boju, govori nam.

S obzirom na to da umetnost izvodi na ulicu, pitali smo ga i da li su potrebne dozvole za takve stvari. „Kada je o dozvolama reč, ja se trudim da ih nemam. U Novom Sadu sam dobio dozvolu baziranu na činjenici da je rad od značaja za kulturu Novog Sada. Meni je to bila velika pobeda, jer sam neko ko ne stupa u hijerarhijske odnose. Otuda mi je drago da sam uspeo da ovaj rad realizujem bez ikakve institucionalne pomoći. Za takve stvari je neophodno imati dozvolu, za neke manje stvari ne, jer se brzo realizuju. Dozvole i institucionalne pomoći često zahtevaju poslušnost koja slabi karakter mojih radova.“

Na samom kraju razgovora govori nam da ga ljudi često pitaju kada će biti naredna izložba, te sa nestrpljenjem očekuju sledeći crtež – događaj. Krajem meseca očekuje nas jedan neobičan performans, a iako nije želeo da otkriva šta će se tačno desiti, rekao nam je da se bavio načinom publikovanja, a sada će se baviti drugačijim načinom prezentovanja.

„Totalno je otkačeno. Ima sve te elemente koje sam ja do sada koristio. Boja će biti fluo zelena. Neću više ništa da otkrivam“, zaključuje on.

O Stefanovim novim crtežima-događajima, možete se informisati putem njegovog instagram profila. Naravno, sve će biti live, kao i do sada.

Naslovna fotografija: Marijana Janković

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!