Stižu Oskari!

Više onako reda radi, nego što im se zaista dolazi.
Piše: Jovan Kostić

20. April 2021

Pitam ljude iz svog okruženja šta misle o ovogodišnjim Oskarima, a oni odgovaraju kao da sam policajac… niko ništa nije video, niko ništa nije čuo. Iz tih uzaludno-započetih konverzacija, koje su trajale koliko i srpske nade da će se domaći film naći u oskarovskom društvu, izdvojio bih jedino komentar mog brata koji savršeno opisuje sveopštu (ne)zainteresovanost oko ovogodišnje dodele nagrada: „Skoro svi nominovani filmovi su mi na watchlisti i sve me neverovatno mrzi da pogledam“.

Oskar, kičasto-zlatni gospodin, nam 25. aprila priređuje svoju 93. ceremoniju veličanstvene dodele nagrada. Čini se da je upravo ta tradicija ono što ga još uvek održava u koliko-toliko relevantnom životu. Neki će reći da je „zakon ćutanja“ oko ovogodišnjih Oskara direktna posledica toga što skoro čitave prošle godine nismo mogli kršteni film da pogledamo. To je donekle tačno, jer treba imati u vidu i to da najpopularnije svetsko takmičenje već godinama zaredom postaje sve manje popularno. To nam pokazuju i sramežljivi rejtinzi (za njihove standarde) čak i tokom prethodne dodele, uprkos tome što su tu imali neke veoma zvučne filmove.

Moj doprinos slabijim rejtinzima je u tome što već godinama ne gledam Oskare uživo. Šta da radim kad smo preko sveta i što je njihov prime time u vreme mojih najslađih snova. Kada stavim sve na vagu, ipak mi nisu dovoljno bitni da bih se zbog njih tokom čitavog sutrašnjeg ponedeljka pravio na poslu da sam budan. Ovako, lepo ustanem ujutru, ignorišem sve što zuji i bruji na mom telefonu i pustim šou-program u zakasnelom terminu. Moram priznati da mnogo lakše prebrodim sve one političke fore i šablonske govore kada ih gledam 4,8 ili 16 puta ubrzane.

Ja ću reći mojoj deci da su ovo bili pravi Oskari

Kako će tačno izgledati ovogodišnji Oskari? Pitaj Boga. Mučeni Soderbergh je dobio nimalo lak zadatak da osmisli i organizuje taj logistički pakao. Jedino što se zna je da neće biti onih jezivo dosadnih, izbagovanih video uključenja – jer su svesni da to niko normalan ne želi da gleda. Pojma nemam kako će smestiti čitavu vremešnu holivudsku elitu u par soba i pomoliti se da se niko ne zarazi. Plus, treba osigurati da sve to izgleda neverovatno glamurozno i sofisticirano (sa dva metra razmaka). Jer bez glamura, realno nema ni Oskara. Možda će zvezde nositi posebno dizajnirane maske, koje će zatim koštati više od naših unutrašnjih organa? Ostaje nam da vidimo.

Dug je put dolaska zlatne statuice do naručja veštačko-nasmejanog holivudskog elitiste. Pre nego što u 45 sekundi (nakon čega kreće pasivno-agresivna muzika) izgovori sve šablonske reči koje je njegov PR tim pripremio za naše uši, Oskarovac mora da se pobrine da tu nagradu i osvoji. Kako se uopšte osvaja Oskar? Posle mnogo uloženih para u marketing i lobiranja, dolazimo do glasanja.

Glasanje za Oskare nije po osnovnom sistemu koji se koristi za, recimo, biranje predsednika odeljenja ili skupštine stanara. Ovde su stvari nategnute malo drugačije i glasanje se dešava po sistemu preferencija. To znači da glasač uzme sve nominovane filmove iz jedne kategorije i zatim ih rangira od prvog do poslednjeg mesta, kako mu se koji dopada. Zatim to neka ozbiljna računateljska firma sve prebroji i mi dobijemo pobednike. Međutim, šta to znači? To znači da film može da ima najviše prvih mesta i da ne dobije Oskara, jer se onaj što mu je bio za petama, bolje kotira kao drugi i treći. Takvim sistemom, Akademija zapravo nagrađuje one filmove koji svima ostavljaju dobar utisak i nikako ne stvaraju podeljena mišljenja, čime obezbeđuju da njihovi izbori nikada neće biti preveliki trn u oku, niti će ikada pokušati da uzdrmaju status quo.

Ako ste se ikada pitali (ja jesam), za koliko biste para mogli da prodate osvojenog Oskara na nekom od onih ko-ponudi-više voćnih sajtova, verovatno će vas razočarati (kao i mene) to što zlatna statua u prodaji košta samo 1$. Akademija se tu osigurala ugovorima da uvek ima pravo preče kupovine i sve ostalo je direktno kršenje zakona. Tako da više košta kineska kopija, nego pravi Oskar.

Pa da vidimo ko bi sve mogao ove godine, u najzvučnijim kategorijama, da postane bogatiji za 1$.

Najbolji film godine
(Best Motion Picture of the Year)

Ova kategorija je grand finale, višnjica na torti i crème de la crème dodele Oskara. Naravno da je ostavljaju za kraj jer da je na početku, većina ljudi bi pogledala samo to i zatim otišla da radi nešto pametnije. Pošto se lepo osećam kada im kontriram, kod nas će se najvažnija kategorija naći na prvom mestu.

Nominovani filmovi su:

Nomadland – Ubedljivi favorit po svim kriterijumima i kladionicama. Do sada je po raznoraznim takmičenjima sakupio ukupno 216 nagrada i nesumnjivo je da će tome pridodati još nekoliko Oskara. Film tugaljive teme, ali lepe i pozitivne izvedbe. Priča je o ženi koja je mnogo toga izgubila u životu, ali nikada slobodni i radoznali duh koji je vodi napred i podstiče da uživa u malim radostima koje joj se nađu na putu, dok kombijem krstari Amerikom, živeći nomadskim životom.

The Father – Toliko jak film da se ne može pogledati dva puta. Prikazuje nam svet iskrivljene stvarnosti iz ugla starijeg čoveka koji se bori sa pogoršavajućom demencijom. S obzirom da su likovi i događaji sa kojima se susreće izmešani u njegovoj glavi, na isti način se prikazuju i nama. Time dobijamo unikatni ugao sagledavanja ove bolesti, što pomaže da zaista bolje razumemo dementne ljude i njihove ozbiljne poteškoće. Da se ja pitam, ovaj film bi sigurno dobio ovog Oskara.

Mank – Milion puta rečeno i potvrđeno je da Akademija najviše voli filmove o filmovima, odnosno da sama sebe potapše po ramenu (to je i smisao dodele Oskara). Ali to na stranu, dobar je ovo biografski film o komplikovanom čoveku i događajima vezanim za pisanje Građanina Kejna. Ipak, ovo je film prvenstveno za ljubitelje i poznavaoce filmske istorije, pa me ne čudi kada ga mnogi ljudi okarakterišu kao dosadnjikavog.

Minari – Južnokorejski film je stigao uz hvalospeve sa svih strana i slogan koji kaže da je to film koji nam je svima sada potreban. Sami su krivi za ove reči iz „overpromising“ kategorije, zbog kojih sam se tokom čitavog trajanja filma pitao zbog čega nam je ovaj film potreban. Priča je o korejskoj porodici koja pokušava da sadi povrće u Americi i time se izbori za bolju egzistenciju. Ima tu onog „američkog sna“ koji se svuda potencira, ali osim zabavne bakice i lepih kadrova, nisam ovde osetio ništa preterano posebno.

Sound of Metal – Možda i najveće iznenađenje Oskara je u kojoj meri je Akademija prepoznala kvalitet ovog filma (čak 6 nominacija), jer je upravo ovo tip filma koji tradicionalno ignorišu. Priča prati bubnjara koji iznenadno ostaje bez sluha i suočava se sa tom potpuno beznadežnom situacijom. Teško da ovde ima šanse da bude odlikovan, ali bi greh bio da ne pobedi u kategoriji najboljeg zvuka.

Judas and the Black Messiah – Stigao je na Oskare u foto-finišu, taman da im upotpuni lepezu političke korektnosti, da niko ne može ništa da im kaže. Negde u osnovi ovog filma se nalazila dobra priča o dešavanjima unutar Black Panthers-a, ali smo uz labavi fokus i mnogo propovedanja dobili haos u kome se ne zna tačno šta je bila poenta. Po mom mišljenju, najslabiji film ove liste.

The Trial of Chicago 7 – Priča o potpuno bizarnom suđenju aktivistima, optuženim da su izazvali nasilne proteste 1968. godine u Čikagu. Film je na momente zabavan, sve dok se ne setimo da je zasnovan na istinitim događajima i da su ti ljudi zaista proživljavali toliko apsurdno nepravedan tretman. Jako dobar film, ali me je malo iznenadilo da je jedan od favorita za uzimanje Oskara.

Promising Young Woman – Ovo nije tip filma o kakvom često pričamo u kontekstu Oskara. U svojoj osnovi ima temu silovanja, ali nije čista „Oscar bait“ drama, već osvetnički film sa elementima crne komedije. Čudan, šarenoliki, ali efektni miks svega i svačega. Možda je ovo najava da Oskari počinju ozbiljno da izlaze van svoje zone komfora ili je samo do toga da su želeli da objedine sve trending teme na svojoj ceremoniji. Saznaćemo narednih godina.

Najbolji „strani“ film
(Best International Feature Film)

Zaboravljamo često da Oskari nisu univerzalno takmičenje za najbolji film sveta, već način da Akademija odlikuje i dodatno promoviše (pre svega) svoje ljude i dostignuća. Zato je i stvorena ova kategorija, da nas jasno podseti da se filmovi dele na „njihove“ i „ostale“. Iako je dozvoljeno mešanje među klasama, samo je Parazitu u istoriji pošlo za rukom, da u ruci ponese njihov glavni pehar.

Da bi se našli u ovoj kategoriji, filmovi prvo moraju da pobede na nivou svoje države (kao neka Beovizija), a onda da opstanu kroz sve krugove sužavanja do finalnih pet komada. Takođe, osnovni kriterijum je da više od 50% svakog filma u ovoj kategoriji mora da bude na jeziku koji nije engleski.

Nominovani ove godine su:

Druk (Another Round) – Svako ko me bilo gde prati, zna da je ovo moj apsolutni favorit za osvajanje glavnog Oskara. Koliko se Akademija i ja poklapamo, govori i to što uopšte nije nominovan, ali kao uteha dolazi to što je glavni favorit u ovoj kategoriji. Radnja prati četvoricu prijatelja, srednjoškolskih profesora koji pokušavaju da unaprede svoje živote tako što počinju da piju pre časova. Sigurno jedan od najboljih filmova prethodne godine koji sigurno neće već sutra biti zaboravljen.

Colectiv (Colective) – Nije previše čest slučaj da dokumentarni filmovi budu nominovani u drugim kategorijama, ali je i to dozvoljeno. Radnja ovog filma istražuje posledice požara u rumunskom klubu, gde je na licu mesta poginulo dosta ljudi, a zatim još mnogo njih od bakterija u bolnicama. To je povod za grupu istraživačkih novinara da krenu da odmotavaju klupko političke korupcije u zdravstvenom sistemu koja je kriva za tu situaciju. Nažalost, gledanje ovog filma deluje kao gledanje u ogledalo našeg (odsustva) sistema.

Shaonian de ni (Better Days) – Osnovu ovog filma čini veoma potresna i nimalo laka priča o vršnjačkom nasilju u kineskim školama. Međutim, ozbiljan film sa ovom tematikom bi verovatno bio protumačen kao kritika kineske vlasti i nikada ne bi prošao njihovu cenzuru. Tako da je, čini se, kompromisno razvodnjen čudnom romantičnom pričom. Pravi film se nalazi unutar ovog filma.

The Man Who Sold His Skin – Neobičan film je inspirisan još neobičnijom istinitom pričom. Radnja filma prati izbeglicu iz Sirije, koji pristaje da dozvoli poznatom umetniku da oslika njegova leđa vizom, kako bi kao pokretno umetničko delo mogao slobodno da se kreće svetom. Satirični film koji ujedinjuje poruke o granicama umetnosti i aktuelnoj izbegličkoj krizi.

Quo Vadis, Aida? – Film govori o temi Srebrenice, pa je realno nemoguće za bilo koga sa ovih prostora da ga posmatra i govori o njemu kao o objektivnom filmskom delu, bez uplitanja politike u sve to. S obzirom da to nije tema ovog (ni bilo kog drugog) mog teksta, moja odluka je da ga pomenem kao nominovanog i da se tu priča o njemu završi.

Najbolja režija
(Best Achievement in Directing)

Glasanje za pobednike u specijalizovanijim kategorijama (režija, scenario, kostimi, itd.) je ograničena na članove Akademije koji su profesionalci za svaku od pojedinačnih kategorija. Što znači da reditelji nominuju i biraju najbolje reditelje, scenaristi scenariste, i tako dalje.

Istaknuti ovogodišnji reditelji po mišljenju Akademije su:

Chloé Zhao (Nomadland) – Iza kamere filma Nomadland se nalazi mlada kineska rediteljka, koja je od malog indie projekta uspela da napravi glavnog favorita za sve žive svetske nagrade. Sve to uprkos tome što su je zbog javnog kritikovanja, kineske vlasti označile kao neprijatelja zbog koga verovatno neće ni prenositi ovogodišnju dodelu Oskara. U ovom filmu, ona je na divan način uspela da uhvati i prikaže male životne radosti i kontrastira ih sa tugom i nesrećom, kako bi nam ujedno prenela i ozbiljne činjenice, ali i nadu koja se nalazi svuda oko nas. Veliki favorit za osvajanje nagrade.

David Fincher (Mank) – Bilo bi glupo i banalno pisati hvalospeve na račun nekoga ko je toliko veliko ime u svetu filma, kao što je David Fincher. Njegov najveći uspeh ovde je što je, posle svega što je u karijeri učinio, ponovo uspeo da nas iznenadi. Svojim umećem je potpuno autentično oživeo davni filmski period, pružajući nam neverovatnu iluziju da posmatramo film koji izgleda kao da je slučajno pronađen na nekoj prašnjavoj polici.

Emerald Fennell (Promising Young Woman) – Ovo je definitivno njena godina. U svom debitantskom ostvarenju kao reditelj i scenarista je uspela da pokupi nominacije u obe kategorije. Nadam se samo da ovo nije početnička sreća, već početak velike karijere koja će nam u budućnosti doneti još mnogo dobrih i važnih filmova.

Lee Isaac Chung (Minari) –  Kao što sam već napomenuo, Minari je za mene jedno od većih ovogodišnjih razočarenja, jer očekujem malo više i drugačije od korejskih filmova. Međutim, režija je uz fotografiju jedan od jačih aduta ovog filma i ne mogu reći da ova nominacija nije vrlo opravdana.

Thomas Vinterberg (Druk) – Veliki danski reditelj i moj favorit u svim nominovanim kategorijama je iz velike porodične tragedije, gde bi mnogi odustali od projekta, izvukao radost i slavlje života i satkao to, na najbolji mogući način, u dušu ovog filma. Iako ga kladionice smatraju potpunim autsajderom, ovaj čovek je za mene, u svakom smislu te reči – pobednik.

Najbolji glumac u glavnoj ulozi
(Best Performance by an Actor in a Leading Role)

Zanimljivo je da članovi Akademije istovremeno nominuju glumce za glavne i sporedne uloge. Ukoliko se desi da isti glumac bude nominovan u obe kategorije, gleda se gde je imao više nominacija, pa se tu i svrstava. Naravno, isti je slučaj i kod glumica.

Nominovani glumci ove godine su:

Chadwick Boseman (Ma Rainey’s Black Bottom) – Jedna od najtužnijih ovogodišnjih priča je bila ta da nas je ovaj fenomenalni glumac prerano napustio, nakon višegodišnje borbe sa teškom bolešću. Uprkos svom teškom stanju, uspeo je da izvuče iz sebe neverovatne izvedbe i sa punim pravom se smatra prvim favoritom za posthumno osvajanje ovogodišnjeg Oskara.

Anthony Hopkins (The Father) – Da gluma nije posao, nego poziv i čak nešto više od toga, pokazuje nam jedan od najvećih glumaca svih vremena. On u 83. godini života, iz sebe izvlači neverovatnu energiju i kombinuje je sa iskustvom koje samo neko u tim godinama može da ima, stapajući se u potpunosti sa svojim likom i dajući nam jednu od najboljih izvedbi svoje karijere.

Gary Oldman (Mank) – On je glumac koji može, jednako uverljivo, da se transformiše u sve ono što čovek može da zamisli. U ovom filmu tumači veoma komplikovanog čoveka, nesumnjivog genija koji je uvek na ivici poroka i sabotaže samog sebe, što ga čini teškim, ali veoma zanimljivim za gledanje. Odlična izvedba, ali je Oldman skoro za Čerčila dobio Oskara, pa je teško očekivati da bi mogao uskoro opet da bude nagrađen.

Riz Ahmed (Sound of Metal) – Britansko-pakistanski glumac i reper u ovom filmu tumači bubnjara kome je muzika ceo svet. Taj svet se ruši iz temelja, kada se jednog jutra probudi potpuno oštećenog sluha. Ovo je izuzetno teška i zahtevna uloga u kojoj Ahmed prolazi kroz sve stadijume tuge i borbe i u potpunosti nam prodaje to da je on čovek koji se nalazi u toj situaciji. Veoma pohvalno je i to što je za ulogu naučio da koristi znakovni jezik, kao i da svira bubnjeve.

Steven Yeun (Minari) – On je otac porodice, ali ujedno i čovek koji želi da napravi nešto više, ostvari taj takozvani američki san i izađe iz začaranog kruga preživljavanja. U njemu se vode važne borbe jer zna da mu život neće pružiti mnogo šansi i da mora da učini sve kako bi uspeo, makar u tom procesu žrtvovao sve do čega mu je stalo. Dobar lik, dobra izvedba, ali teško da će stići do Oskara.

Najbolja glumica u glavnoj ulozi
(Best Performance by an Actress in a Leading Role)

Kako to mislite da je ovo dodela Oskara, a Meryl Streep nije nominovana?

Šalu na stranu, nominovane glumice su:

Andra Day (The United States vs. Billie Holiday) – U ovom filmu vidimo dve borbe. Borbu koju je Billie Holiday tokom čitave svoje karijere vodila sa američkom vladom koja joj je zbog stavova i kontraverzne pesme, uvek bila za petama. Druga borba je između neverovatnog talenta koji poseduje Andra Day i lošeg filma u kojem se nalazi i koji je daleko ispod nivoa njene izvedbe. Srećom, ona uspeva da pobedi i zasluženo ovde sebe stavi u prvi plan.

Carey Mulligan (Promising Young Woman) – Glavni lik ovog filma je tako napisan da se unutar njega nalazi još nekoliko različitih uloga. To na papiru deluje možda malo čudno, ali začuđujuće dobro funkcioniše i daje ovoj glumici mogućnost da prikaže širok spektar svog glumačkog talenta. Sa pravom se smatra jednim od vodećih konkurenata za nagradu.

Frances McDormand (Nomadland) – Kakva glumica! Frances je jedna od onih snažnih ličnosti koje ne deluju na prvi pogled posebno dominantno, ali se u njoj uvek nalazi neka neukrotiva energija, koja se oseti u svakom kadru u kome se nalazi. Po ko zna koji put je dokazala da je jedna od najvećih glumica, kojoj svaka uloga savršeno odgovara.

Vanessa Kirby (Pieces of a Woman) – Definitivno jedan od najtežih filmova ovogodišnjih Oskara. Obrađuje veoma ličnu temu gubitka novorođenog deteta i odnosa žene sa okolinom u tim izuzetno teškim okolnostima. To posmatramo kroz veoma duge i spore scene u kojima glavna glumica ima priliku da nam na direktan i indirektan način pokaže deo onoga što se dešava u njenom liku. Izuzetno težak film i izuzetno dobra izvedba.

Viola Davis (Ma Rainey’s Black Bottom) – Moć transformacije i izedbe, kao i konstantna izvanrednost koju Viola Davis pruža iz godine u godinu, je zaista za svaku pohvalu. Ono što gledamo od nje, jednostavno znamo, da niko nikada ne bi mogao da uradi bolje. Ovog puta dominira kao Ma Rainey, majka bluza – žena jakog stava i karaktera, koja prikazuje dominaciju u svakoj sceni. Iako sam Violu gledao u mnogo filmova do sada, tokom ovog filma sam u potpunosti zaboravio da se iza uloge nalazi glumica.

Najbolji glumac u sporednoj ulozi
(Best Performance by an Actor in a Supporting Role)

Nekako mi je oduvek bio pomalo tužan izraz „sporedna uloga“, jer zamislite kakav je osećaj kada nam neko u stvarnom životu, u bilo kom kontekstu kaže da smo sporedni… ne deluje mi to previše prijatno. Mada, čim bih video kolike ću pare da zaradim kao posledicu sporednog pojavljivanja na Oskarima, odmah bi mi bilo lakše.

Nominovani sporedni glumci su:

Daniel Kaluuya (Judas and the Black Messiah) – Proslavio ga je film Get Out, ali je i nakon toga nastavio da bude veoma konstantan. U ovom filmu se ističe u ulozi Freda Hamptona, propovednog vođe grupe Black Panther Party. Očigledno je on glavni glumac ovog filma, ali je labavim fokusom scenarija došlo do potpune konfuzije, pa su ga ljudi doživeli kao sporednog. Zbog toga ima neku vrstu nepravedne prednosti i najveće su šanse da će baš on poneti kući zlatno odličje.

LaKeith Stanfield (Judas and the Black Messiah) – Da konfuzija bude dvostruko veća i drugi glavni glumac ovog filma je kandidovan kao sporedni, što još jednom potvrđuje moju priču da se u ovom filmu zaista ne zna ko pije, a ko plaća. LaKeith je dobar glumac, ali je veliko iznenađenje što se našao kao nominovan u ovoj kategoriji.

Leslie Odom Jr. (One Night in Miami) – Nije lako istaći se kao pevač Sam Cooke, kada većinu vremena na ekranu provedete u sobi u kojoj se nalaze i Malcom X, Muhammad Ali i Jim Brown. Priznaću da mi se ovaj film, svojim beskrajnim propovedanjem i nametanjem poruka, nije baš dopao, ali i da je Leslie bio veoma dobar u celom tom fiktivnom džumbusu.

Paul Raci (Sound of Metal) – Jedna od lepših priča ovogodišnjih Oskara je da je potpuno neočekivano, nominaciju dobio i 73-godišnji gospodin koji je čitavu karijeru proveo po epizodama TV serija. Bio je fantastičan u ulozi čoveka koji pomaže gluvonemim osobama i veoma mi je drago što ga nisu prevideli, već se opravdano našao u odabranom društvu. Iako nema mnogo šansi da odnese kući zlatnog gospodina, iskreno navijam za njega.

Sacha Baron Cohen (The Trial of Chicago 7) – On je veoma neozbiljan čovek koji beskrajno uživa u svim svojim bizarnim satiričnim projektima. Tek ponekad odluči da nas podseti da se iza svega toga nalazi veoma ozbiljan glumac koji bi mogao da bude konstantno na najvišem nivou, samo kada bi to želeo. Ovo je jedan od tih velikih trenutaka.

Najbolja glumica u sporednoj ulozi
(Best Performance by an Actress in a Supporting Role)

Ozbiljne šanse da pobede u ovoj kategoriji imaju dve starije gospođe, koje glume veoma nestandardne bakice i meni je veoma drago zbog svega toga.

Nominovane sporedne glumice su:

Amanda Seyfried (Mank) – Iako je ona mlada glumica, već dugo je gledamo po romantičnim filmovima koji su daleko od ozbiljnog nivoa, a gde nije ni imala neku veliku šansu da pokaže koliko može. Fincher je, očigledno, u njoj prepoznao baš ono što je filmu trebalo, kao i kvalitet koji se nalazi u njoj i čeka da bude prikazan – samo kada joj se pruži prava prilika.

Glenn Close (Hillbilly Elegy) – Toliko sam dugo izbegavao Netflixovo (nimalo suptilno) nametanje da pogledam ovaj film i na kraju sam morao to da učinim zbog ove gospođe. Priznaću da mi ni malo nije žao, jer je pokazala potpuno dominaciju, kojom je potpuno bacila u senku Oskarovku Amy Adams. Nije glavni favorit za osvajanje Oskara, ali bi u neku ruku bio red da ga uzme, s obzirom da je ovo osmi put da je nominovana.

Maria Bakalova (Borat 2) – Mislim da nismo ni svesni koliko je teško uklopiti se u svet Boratovog ludila, a da to deluje koliko-toliko prirodno. Mišljenja sam da je njegov ponovni dolazak – promašaj koji nije ni trebalo da se desi, ali je bugarska glumica definitivno najveće iznenađenje i najjači adut tog filma. Verujem da će joj posle ovoga, sve druge uloge lakše pasti.

Olivia Colman (The Father) – Ona je jedna od onih konstantnih, nenametljivih glumica, koje su uvek na najvišem mogućem nivou. Ovoga puta se nalazi u ulozi ćerke čoveka koji se bori sa demencijom, što je stavlja u poziciju nekoga ko mora da donosi neverovatno teške odluke. Sve to vidimo na njenom licu i osećamo u njenoj izvedbi, kao na svojoj koži.

Youn Yuh-Jung (Minari) – Kada su u filmu pomenuli da će doći i baba da živi sa njima u kamp kući, prevrnuo sam očima i pomislio da nam samo još baba tu fali. Drago mi je što ni malo nisam bio u pravu jer je upravo ova starija gospođa vezivno tkivo ovog filma. Kao što bi rekao klinac u filmu i bio u pravu, to uopšte nije prava baba. Već neko ko kontrastrira, daje dodatni smisao priči i oplemenjuje čitavu atmosferu. Verovatno će odneti kući Oskara i verovatno je to potpuno zasluženo.

Zbog svega viđenog u nominacijama, lako se može doneti zaključak da su ove godine Oskari previše sigurni. Zna se otprilike šta će se desiti, uz par manjih nedoumica… ali je problem što sutra, prekosutra nikoga to više neće zanimati i niko to nikada neće prepričavati. Zato ne bih unapred otpisivao scenariste i režisere jednog od najvećih šou-programa na planeti koji sigurno planiraju da nam serviraju neku sapunicu na nivou Kasandre. Kao onomad kada su pogrešno pročitali ime glavnog pobednika (moš misliti, slučajno). Što se mene tiče, neka naprave što veći mogući haos, samo neka to izgleda što manje režirano.

ALI TO NIJE SVE!
Ne brinite, nećemo sada pokušati da vam zavaljamo jonizator, ozonizator i noćno svetlo, nego ćemo vas pozvati da nam se priključite u našem pandanu Dodeli Oskara, takozvanoj DODELI OBLAKA.

Poenta je da svi zajedno glasamo za one nominovane ljude i filmove, za koje mislimo da bi trebalo da osvoje zlatne nagrade. Kasnije ćemo to da uporedimo sa mišljenjem Akademije i vidimo u kolikom procentu oni nemaju pojma (jer smo realno mi uvek u pravu, hehe).

Link za glasanje vam je ovde, pa da vidimo ko zaista zaslužuje da pokupi te Oskare.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi