fbpx

Studio Centar: igra, prijateljstvo, umetnost

Studio Centar je škola glume za decu i mlade locirana na Vračaru u Beogradu - raj za one koji vole da se igraju (to je ono što suštinski gluma jeste). Studio Centar je mesto koje je formiralo moje biće, mesto kojem dugujem okidač za svoj lični razvoj, iskustvo na scenskim daskama, smeh i podršku. 

Pričala sam sa Nenadom Radovićem i Vasilijem Krstićem koje doživljavam pre svega kao svoje velike prijatelje, pa onda mentore, asistente i profesore glume. Obojica su mi odgovorili na nekoliko pitanja vezanih za Studio ili glumu ili nešto treće iz ove sfere (što mi je lično bilo veoma interesantno za saznati). Ono što sam znala da ću čuti od obojice jeste sirova iskrenost i  ljubav prema onome što rade.

Nenad Radović je diplomirani glumac koji radi u Studiju, ali i u Malom pozorištu Duško Radović. Smisao i ispunjenje pronalazi u radu sa decom i mladima, ali i kroz edukaciju istih putem pozorišnih umetnosti. Neša je osoba koja uvek očekuje iskrenost, posvećenost radu i pre svega nekašnjenje na časove.

Kako bismo te predstavili čitaocima Oblakoder, reci nam nešto uopšteno o sebi.

Nešto uopšteno o sebi? Znači pričamo do jutra, dobro.

O sebi ću ti reći da sam diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Vide Ognjenović 2001. godine i da se od tada profesionalno bavim ovim poslom. Nakon fakulteta sam tri godine bio član drame Narodnog pozorišta u Beogradu, nakon te tri godine sam prešao u ansambl pozorišta Duško Radović i tu sam i dan danas. Prevashodno je u tom periodu počeo da me zanima rad sa decom i rad za decu. To je bio jedan od razloga zbog kojih sam otišao iz Narodnog pozorišta. Vrlo brzo nakon toga sam počeo da radim sa decom pri jednoj drugoj školi, koja nije imala veze sa Studio Centrom.

A koliko dugo postoji Studio i kako je nastao?

Radio sam u školi koja se zvala Naš svet sa jednom grupom dece, ali sam zbog spleta okolnosti morao privremeno da prekinem rad. Ta grupa (njih desetak) je bila vrlo nesrećna zbog mog odlaska. Oni su bili mali, možda četvrti ili peti razred... Kako bi ih utešio, rekao sam da ću se za godinu dana vratiti i da ćemo nastaviti da radimo.

To sam uradio samo da bi ih smirio i to je bilo to. Međutim, zaista su me zvali posle godinu dana i rekli da sam im obećao, te da očekuju da ih okupim. Bukvalno sam za sedam dana doneo odluku da otvorim Studio Centar. Zapravo, na njihov nagovor i insistiranje sam i krenuo u to.

Za šta se ovaj Studio zalaže i koji su mu glavni ciljevi?

Otvaranjem Studio Centra sam doneo odluku da to ne bude škola kao svaka druga. Želeo sam da se bavimo stvarima koje bi moj posao ispunio u umetničkom i kreativnom smislu. Tako su i nastali svi ti ciljevi.

Dakle, prevashodni cilj je edukacija dece i mladih u širem smislu. Od starta smo radili predstave koje su edukativnog karaktera i koje obrađuju probleme adolescenata. To i jeste glavni cilj pored obrazovanja onih koji pohađaju časove.

Ko sve može da ide u Studio Centar?

Može ko hoće. U Studio uvek može da dođe ko hoće.

Nikada nisam bio pobornik nekih audicija - u smislu da se procenju talenti. Talenat nije nešto što mene primarno zanima kod mladih i dece, već me zanima njihova želja za razvijanjem i radom. Svako može da se pronađe, možda ne u glumi, ali u nekoj drugoj sferi pozorišne umetnosti. Možda čak ne ni pozorišne umetnosti, možda neke treće umetnosti, a možda i u nekom desetom smislu ili profesiji. Ipak će svakom značiti sve kroz šta su u Studiju prošli - stav, dikcija, javni nastup, celokupno iskustvo.

Koliko je predstava rađeno do sad?

Do sada smo imali 28 premijera i 196 izvođenja ukupno. Blizu smo dvestotog jubilarnog izvođenja koje će se sigurno dogoditi do kraja sezone.

Za koju predstavu bi rekao da je najuspešnija?

Najuspešnija predstava bez premca je Mi deca sa stanice Zoo. Odigrana je skoro pedeset puta. Zainteresovanost je uvek bila velika i imala je najviše gostovanja - što u zemlji, što u inostranstvu.

Najviše glumaca je prošlo kroz tu predstavu. Mislim da bi i dalje bila velika zainteresovanost da je nismo svesno i namerno skinuli sa repertoara. Ta tema nikada nije izgubila na aktuelnosti, te bi ta predstava uvek imala publiku.

A da li imaš omiljenu predstavu od svih koje su rađene?

Da, 21.12.2012.

Neću da kažem da je to najbolja predstava, pa mi je zato najomiljenija, ali nekako je kroz tu predstavu prolazila najbolja energija u samom procesu stvaranja i igranja. I tema je bila malo drugačija.

Šta bi rekao nekome ko bi voleo da se bavi glumom?

Rekao bih mu da bude spreman na sve, da bude hrabar i da nikada ne diže ruke. Ako je rešio time da se bavi mora da ide do kraja i da se bori. Mora sa radi na sebi konstantno i da nikada ne prestane. Treba da veruje u uspeh i uspeće.

Vasilije Krstić, mladima u Studio Centru poznat kao Čika Vasa, je diplomirani defektolog u svojim srednjim dvadesetim i dugogodišnji polaznik Sudio Centra. Glumom se bavi iz ljubavi, a u Studiju radi kao mentor najmlađe grupe i Nešin asistent. Mladi od talentovanog Vasilija uče o radnim navikama i uživanju u onome što radiš.

Koliko dugo ideš u Studio Centar?

U Studio sam išao od 2011. godine, do upisa fakulteta što bi bilo 2013. Posle toga sam ostao da pomažem Neši oko predstava i mlađih grupa, da bih na kraju za stalno ostao ovde.

U koliko si predstava igrao i kada si počeo sa igranjem predstava?

Čekaj sad... 21.12, Stanica Zoo, jednom sam igrao u Adrianu Molu... Tu je i Holivud, Dnevnik Ane Frank, Rock’n’Roll, Deca na internetu prvi deo...

Znači, sedam predstava.

Koja ti je omiljena predstava Studio Centra u kojoj si igrao?

Omiljena predstava, bez konkurencije, mi je „Dnevnik Ane Frank“. To je najtoplija priča, a uz to i divno iskustvo rada na predstavi. Ekipa je bila odlična, napravili smo dobru atmosferu, pa smo svi na sceni funkcionisali kao porodica. Ta predstava će mi nekako uvek ostati u srcu

A koju predstavu najmanje voliš i zašto?

Pa šokantno je to da najmanje volim Stanicu Zoo, jer to svi najviše vole. Nije mi prijala ta predstava, zato što sam uskakao - dakle, i radio sam na gotovo kako je bilo postavljeno. Iskreno, ta predstava je jako stresna za glumce i nikada nisam naučio da se izborim sa tim. Uvek je bilo baš strašno.K

Da li si nekada izlazio na prijemni za glumu?

Nisam, i to će mi uvek ostati... Kako si mi pripremila pitanje...

Nisam, to će mi uvek ostati jedna velika žal, jer smatram da svako ko želi i ima tu ideju u glavi treba da proba. Ja nisam nikada i ne znam zašto. Put me je odveo na Defektološki fakultet. Mislio sam da ću prvu godinu upisati tamo, pa od druge na FDU, ali tamo mi se svidelo.

Kao što rekoh, to mi je velika žal, ali verujem da ću, čime god se budem bavio, to nešto spajati sa glumom.

Kako si počeo da se baviš glumom?

Oduvek me je zanimalo. Od vrtića sam voleo da učestvujem u predstavama - tu sam sebe uvek pronalazio. Inače, bio sam dosta zatvoren kad sam došao u Studio Centar. Upravo sam i zavoleo glumu jer sam se totalno otvorio i opustio.

Tu sam upoznao divne ljude, počeo da slušam divnu muziku i da izlazim na divna mesta. Ono najvažnije što sam naučio jeste da uvek kažem svoje mišljenje.

Šta bi rekao nekome ko bi želeo da dođe u Studio?

Samo neka dođe na prvi čas. Sve ostalo će mu se složiti.

Hoću da kažem ovo - sigurno će hteti da da ostane u Studiju, zbog divnih ljudi i sjajne energije. Ovo iskustvo stvara uspomene za ceo život - što sa društvom, što na sceni. To je jedino što bih mogao da poručim.

Autorka teksta: Mila Miljković

Fotografije: Studio Centar

Leave a reply