fbpx

Sunčani, bosonogi jul u Čobankapusti

Najsunčaniji jul za dvadeset i tri godine koliko moja malenkost postoji, ponosno izgovaram sada kada se svi tragovi mog isplanirano- neplaniranog- prvog -velikog putovanja vide jasno kao dan.
Vide se, a ja ih osećam najviše u jagodicama na licu koje pulsiraju od kadkad neizdrživog bola (ubi me ovo smejanje).

Čobankapusta je prostor jedne farme, grupacija nekoliko pošumljenih livada nedaleko od sela Brecel, severoistočno od Budimpešte. Preciznom lokacijom uvek započinjem priču kako bi se i sam um locirao pre nego što počne da procesuira dvadeset dana bosotanja po vlažnoj, ali osunčanoj zemlji Mađarske.
Sećanje na određene događaje je kao prikupljanje svih malih fraktala u želji da ih vratimo u jedan veliki, odakle su prvobitno i izašli.

Kamila.

I tako smo krenuli na veliki put moj Zeleni (šator) i ja. Ja spakovana do granice pucanja ranca i kofera, a Zeleni nikad otpakovan, potpuno nov. Na prostoru Čobankapuste bio je deklarisan kao apartman, jer je moje visočanstvo spavalo u šatoru za četiri osobe, sa terasom/tendom. Nekoliko minuta nakon što je svojim koloritom ozeleneo parče šume u  kojoj su boravili volonteri festivala, sa leve strane apartmana razapet je hamok (to može da bude gostinjska soba?).


S.U.N (Solar United Natives) festival, solarno ujedinjenje, zajednica sunca, porodica koja snažno grli slobodu.  


Posle nekoliko sati sveukupnog putovanja Beograd – Novi Sad – Budimpešta – Galgaguta, Mirta i ja smo zasele kod lokalnog bara nedaleko od autobuske stanice kako bi predahnule pre nego što se domognemo konačne desinacije. Specifično je koliko komunikacije smo ostvarile sa lokalcima, bez poznavanja mađarskog jezika. Ali:


šargarepa, kocka, šator, mačka, kuče, palačinka
su reči koje delimo.


Već je uveliko pao mrak kada sam stopalom prvi put zgazila poljanu Čobankapuste, u kojoj smo  zatekli Sunčano pleme oko logorske vatre.
Počelo je sa vatrom koja je od tog momenta postala simbol i povod okupljanja tima do poslednjeg dana festivala. Gledanje u vatru je zaista imalo efekta na sve one duge, često bespotrebne misli koje postavljaju milijardu pitanja, plutaju i stvaraju pritisak. Vatra čisti um, čini ga snažnijim.

Kao volonter sam došla dve nedelje pre samog festivala i sada, posmatrajući sa distance shvatam da je pravi festival za mene bio upravo te dve nedelje života sa licima koje viđaš kontinuirano svako jutro. Sa njima odlaziš na spavanje (svako u svoju šumsku kapsulu), čekaš u redu na svoju palačinku, srkneš pivo, prozboriš na mali milion jezika koje znaš (reč-dve su dovoljne da se nazoveš poligotom) i posmatraš istovremeno svoj, kao i njihov razvoj.

Trens festivali su osim muzike interesantni zbog mnogobrojnih radionica, terapija, razgovora i mogućnosti da isprobaš nešto što do tada nisi imao prilike.
Woman Circle u noći punog meseca gde sa, do tada nepoznatim devojkama, deliš, od mesta za sednje, šolje za čaj, do najintimnijih reči. Pružaš i slušaš. Radionice pravljenja mandala, terapije sa indijskim činijama koje stvaraju vibracije kroz tvoje telo kao i Rapé ceremonija. Beskonačnost tvojih mogućnosti na festivalu dozvoljava da svako pronađe sebi interesantnu nit koju će da prati. Upoznala sam ljude koji uopšte ne slušaju elektronsku muziku. Ljude koje vuče sam festivalski duh, njegov raznoliki, neodoljivi šarm.

Jedna od prvih stvari na kojoj sam radila i u kojoj sam, bez sumnje, najviše uživala je Kids Area. Uz pomoć Pedra, Katja, Kamila i ja smo pravile drveni iks-oks, pokretnu stazu za igre sa peskom, pentralicu i leptiriće koji vise sa grana. Deca i ja smo kroz svakojake zvukove i pokrete komotno razgovarali, uspevali u najrazličitnijim i najkomplikovanijim igrama. Sa njima jezik poprima neki drugi oblik. Nahranili su me sunašcima koje sami nose i učinili ovo festivalsko iskustvo čistijim.

Od slikanja žirafinog dugog vrata, preko iskopavanja rupa za grede i luk na mejn stejdžu, do moje novonastale titule – profesionalni seckač paradajza. Prvo na pola, pa na četiri, pa okreneš i finalni CAP. Glavni kuvar je shvatio da se rodila konkurecija.

Na dan kada je počeo festival naša mala volonterska porodica se raštrkala na sve strane, ali nas je vatra u 21h sastavljala svake večeri.  Čak je i jutarnja joga preživela prvih nekoliko dana. Gabor je bio nežniji sa posetiocima zakazivajući jogu u 7:30, dok je predfestivalsko istezanje bilo sat vremena ranije.

Djane MIR, chill stage
Solar United Natives.

Uz veliku čast, na desnom delu grudi nosila sam ponosno origami leptira od tkanine koji je bio znak da sam zvanično okićena. Stephanie i Elrich su ozvaničili svoju ljubav ispod fluo/fejk stejdža (to nije bio pravi stejdž, ali je delovao tako). Pripadnici EKO tima, već treću godinu vode brigu o čistoći i očuvanju prirode, odlučili su da naprave prvu svadbu na podneblju Čobankapuste.

Watermelon rum tradition.
Fluo - French - sunny wedding, putain!

Sunce.
Na zatvaranju mejna, čula sam je. Deedrah – Purple Unicorn.
Za mene zaista jedna od najposebnijih traka, od velikog značaja u kontekstu vremena mog života kojoj pripada. Prepustivši se neprevaziđenom zvuku, širilo mi se srce.

https://www.youtube.com/watch?v=VJug03EG8k0

Bettina and Sabine on their way to main stage.

Hrabri Zeleni je izdržao strašnu grmljavinu i kišu. Stoički se izborio da sve stvari u unutrašnjosti apartmana ostanu suve. Miroslav mi je pomogao da ga vratim u prvobitni oblik tube kako bi sa mnom nastavio putovanje. Slušajući Kamiline priče o autostopiranju spopala me je ludačka želja da produžim ekspediciju upravo tako. Kada sam ih sve izgrlila, došla sam do kapije i odlučno podigla palac!

Jutro u Zelenom.

Autorka fotografija i teksta: Nađa Kračunović

Leave a reply