Film Sve je dobro mlade rediteljke Ružice Anje Tadić biće prikazan 18. jula u okviru selekcije Mladi duh Evrope na Festivalu evropskog filma Palić. Ovo kratkometražno ostvarenje prikazuje mladu umetnicu Saru Lastavicu na dan završne izložbe studenata Umetničke akademije. Kako i sama autorka navodi, ovaj film akcenat stavlja na pitanje identiteta i uklapanja u društvene norme i prikazuje s kojim se sve problemima mlada osoba suočava u današnjem društvu koje je izuzetno kritično i, ponekad, toksično za psiho-fizičko zdravlje. Samo mentalno zdravlje je takođe velika tema, smatra Ružica Anja, ali ovde je, pre svega, fokus bio na prepuštanju drugima i potiskivanju svojih problema.
O predstojećoj projekciji na Paliću, generaciji mladih rođenih devedesetih i ideji filma, razgovarali smo sa mladom rediteljkom.
Sve je dobro je naslov filma, na šta aludiraš ovom krilaticom?
Ružica Anja Tadić: Tragala sam za momentom u kome u međuljudskoj interakciji postaje jasno da li je neko iskren ili ne – i to, najpre, prema sebi i to je odgovor na pitanje kako si. Odgovor „Sve je dobro“ ume da polarizuje poziciju onoga ko je izgovara iz pozicije sagovornika. Takođe, veliko pitanje u filmu je moment otvaranja nekome i iskrenog odgovora na probleme koji te muče i to ostavljam gledaocu da zaključi, da li Sara na kraju razgovara sa svojom bakom. Činilo mi se da, kad smo ranjivi, imamo tu tendenciju da predstavimo stvari na svoj način i interesovala me je situacija u kojoj smo spremni da se prilagodimo okruženju u kome smo, prividno nonšalantno, gurkajući probleme pod tepih. U filmu Sve je dobro ništa ne ide dobro, ali živi smo. S moje strane kao autorke, to je otvorena ironija.
Ružica Anja Tadić
Istakla si kako smo spremni da stavimo naše mentalno zdravlje po strani, po cenu uklapanja u neke društvene norme i standarde, zašto ti je to bilo važno da istakneš kao jednu od glavnih tema ovog filma?
Interesovao me je odnos ja : drugi i pitanje identiteta koje je velika tema. Obrasce ponašanja vrlo često preslikavamo i tu čovek u društvu nesvesno teži da preuzme od drugih neki, nazovimo ga, plug-in, štimung i to ima svoje pozitivne strane. Onda, što sam smatrala da je štetno, jeste kada biramo društvo koje želi od nas da budemo nešto što nismo, a mi nismo dovoljno jaki da budemo dosledni sebi. To je pozicija protagonistkinje sa kojom počinje film. Samo mentalno zdravlje je takođe velika tema, a ovde je, pre svega, fokus bio na prepuštanju drugima i potiskivanju svojih problema.
Film govori o generaciji rođenoj devedesetih i njihovoj, na neki način, nesnađenosti i nesigurnosti – šta je ono što su odlike ove generacije?
Sigurna sam da bih o ovome mogla zaista dugo da govorim. U pravu si, te dve odlike – nesnađenost i nesigurnost prožimaju se kroz sve nas koji smo rođeni devedesetih. Međutim, ne mogu da isključim da je to stvar koja prevazilazi generacijsku odliku i tiče se procesa prelaska iz omladinca u status odraslog o čemu se nedovoljno govori.
Kadar iz filma Sve je dobro
A šta su, po tvom mišljenju, neki najveći problemi sa kojima se susreću?
Nestabilna je granica prelaska iz omladinca u odraslog čoveka. Na papiru je to taj trenutak kada navršiš 27 godina, ali u životu ima velikih diskrepancija.
Film je većinski sniman u Autonomnom kulturnom centru Medika u Zagrebu, zašto baš tamo i zašto ti je to bilo važno?
Medika je centar sveta protagonistkinje Sare i ja sam ga u filmu doživela kao dokument. Prostor i ekipa iz Medike su bili velika inspiracija i, bez njih, ne bi ni došlo do filma. Za umetnike i one koji se tako izražavaju, Medika je prostor slobode. Sa druge strane, to je prostor u kome možeš da razviješ sindrom Petra Pana, ostaneš zamrznut u vremenu i izgubiš kontakt sa stvarnošću i to je zanimljivo jer u sebi ima polaritet. U Beogradu je to bio prostor INEX FILMA, pa onda BIGZ. Takvi prostori su dobri jer su sigurno utočište za autore, a Medika je sjajan primer kako takvi prostori uz, naravno, mnogo napora, opstaju i odolevaju uprkos naporima mnogih da ga prenamene ili ugase.
Zašto si odabrala baš da pesme Padovi i Pola deset Bitipatibija budu u filmu kao deo saundtreka?
Nisam mogla da zamislim film bez Uninih (Bitipatibi) pesama. One rade tako mnogo za film, daju osećaj i otvaraju emotivne kapije koje u filmu samo muzika može da pokrene.
Kadar iz filma Sve je dobro
Film je prikazan na Women Filmmakers festivalu u Turskoj, koliko ti je to značilo?
Iskreno, nimalo, jer sa festivala nisam dobila potvrdu kada je film puštan i kako, a navodno se održao u online izdanju. Smatram da je došlo do ozbiljnog propusta u komunikaciji festivala sa autorima. Sa strane pojma festival ženskih autorki, mogu da izvučem aspekte zašto bi takav festival bio važan i koliko ta afirmacija znači u današnje vreme. Ali festival u okviru koga nije bilo susreta, razmene iskustva i propratne diskusije o položaju žena kao filmskim radnicama (iako je to moguće online, posebno sa internacionalnom selekcijom) nije ispunio svoj potencijal i time imao svrhu.
Kakav je danas, po tvom mišljenju, položaj mladih rediteljki?
Rediteljke, kao i, uostalom, sve filmske radnice, po statistikama nisu jednako zastupljene u filmskoj industriji, ali takva je situacija i u drugim industrijama. Lično imam uglavnom dobro iskustvo, mada moj moto je da je reditelj nikad nije mlad ili star, on se nalazi na funkciji za koju je potrebna zrelost i smelost, vizionarski talenat i baratanje zanatom. Onda, sve se svodi na to da ima li nema senzibilitet da realizuje određeni film, što donekle ne bi trebalo da ima dodirnih tačaka sa pitanjem roda. Ali, ne smem da zanemarim da pomenem koliko je važno da rodna ravnopravnost postoji na filmu i da položaj ženskih likova u brojnim filmovima ima veliku ulogu u rezonovanju ove teme u društvu. Verujem da u filmu možemo da odolimo stereotipima i da filmska industrija može da bude vesnik uspostavljanja promena na ovom polju.
Biti mlad filmski radnik je sjajno ako još uvek učiš zanat i imaš prilike da okupiš entuzijastičnu ekipu oko tebe koja uživa u stvaranju filma, ali tako ne možeš dugo da preživiš. Dakle, tu je i pitanje o položaju radnika u filmskoj industriji koje prevazilazi rodnu podelu – na primer, sadašnji sistem angažmana na projektima u svojstvu preduzetnika meni nije drag, jer smo u situaciji da se samostalno, bez uspostavljenog sistema, brinemo o svojim doprinosima, radnom stažu, zdravstvenom osiguranju i penzionom fondu. Verujem da na tom polju zaista ima mnogo toga što može biti bolje, ali, priznajem, nemam dovoljno iskustva i informacija da sa sigurnošću kažem koliki je taj prostor da se stvari poboljšaju.
Šta je ono što su, po tvom mišljenju, prednosti kratkog metra? Šta on uspeva što dugi metar ne može?
Veliki sam ljubitelj dugometražnog filma i ovo pitanje me stavlja u nezgodan položaj. Kratki metar je nedovoljno zastupljen, mada se zahvaljujući festivalima kratkometražnog filma koji neguju publiku za ovaj format situacija menja na bolje. Kratki metar retko ima komercijalni potencijal i nije lak zadatak za celovitu filmsku ekipu u njegovoj realizaciji i sredstva kojima on može da parira dugometražnom filmu. Pozitivno je jer može biti put ka umetničkom filmu i autori imaju priliku da se bave temama koje su im važne, kao i da pokažu veštinu pričanja priče u ograničenom vremenskom trajanju. U nekoliko navrata sam imala prilike da budem deo žirija mladih, a jednom i da ocenjujem kratkometražna scenarija i tu, na primer, od dvadeset filmova, oseti se da je jedan postigao svoj cilj, a ostali redovno pate od onog što im malo fali da budu sjajni. U tom smislu, kratki metar nije nimalo laka forma. Čest je slučaj da za pojedine dugometražne filmove dam ocenu da bi bili sjajni kad bi bili kratak metar i to su već zakonitosti priče i strukture kojima bi takva forma više odgovarala. Kratki metar ima prednost kada savršeno odgovara priči koju želiš da ispričaš. To je tačka u kojoj se ne osećam uvek komforno u radu na kratkom metru jer priče koje želim da prikažem publici iziskuju minutažu dugometražnog filma.
Plakat filma Sve je dobro
Film će biti prikazan na Festivalu evropskog filma Palić u okviru selekcije Mladi duh Evrope, koliko ti je to značajno?
Veoma mi je značajno! Palić je festival sa dugom tradicijom i lepa sećanja me vezuju za pređašnja izdanja na kojima sam bila. Zadovoljstvo mi je da film bude prikazan u programu sa filmovima autora čiji rad veoma cenim. Radujem se što je ovo prvi put da prikazujem svoj film na ovom festivalu i nadam se da ću, sa budućim izdanjima, biti u prilici da prikažem naredne filmove koje trenutno pripremam.
Kakvi su ti planovi za dalje?
Trenutno radim na scenariju za dugometražni igrani film „Biser u blatu“ i sa tim filmom učestvujem na radionicama Torino Film Next pri Torino film Lab-u. U avgustu ću biti na Sarajevo Talents programu u sklopu Sarajevo film festivala. U predprodukciji sam kratkometražnog igranog filma „Novajlija“ koji će izaći sledeće godine, a uskoro se nadam početku rada na jednom smelom igranom filmu „Viktoria“. Pored igranog filma, aktivno se bavim dokumentarnim filmom od kada sam prošle godine pohađala radionice u sklopu Luksuz produkcije u Sloveniji i bila član Interakcije, međunarodnog kampa za dokumentarne filmove. Određene priče zaista imam veliku potrebu da realizujem u formi dokumentarnog filma. Upravo sam u montaži jednog filma, a naredni je u pripremi i nadam se ću biti u prilici da dobijem podršku i započnem snimanje. Plan mi je da realizujem jedan po jedan film i da počnem da vadim iz fioke naredne filmove, među kojima je rad na adaptaciji, jedan road movie, ali – o tome, drugom prilikom.
Fotografije: Privatna arhiva
0 Comments