STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Svet ne menjaju reči, već dela

Razgovarali smo sa osnivačicom i potpredsednicom Teatra Ulica, diplomiranom glumicom Milicom Đuričković
Piše: Marija Milić

10. November 2022

Ljubav prema dramskim umetnostima i velika želja da imaju svoj teatar, pre četiri godine spojila je desetoro mladih ljudi koji su osnovali Teatar Ulica. Ovaj nezavisni Teatar danas broji oko 90 članova i članica različitih profesija i uzrasta. Njihove predstave su nešto neobičnije, angažovane, te se glumci na pozorišnoj sceni vrlo često osvrću i govore o važnim društvenim temama poput depresije, anksioznosti, nasilja, a upravo raznolikost u velikom timu pruža im prostor da pristupaju različitim društvenim temama iz više uglova. Pored toga, organizuju i brojne radionice i aktivnosti unutar teatra. Kako je najčešće nedovoljno sredstava problem nezavisnih organizacija, odlučili su se da pokrenu crowdfunding kampanju na sajtu Donacije.rs, a uz pomoć prikupljenih sredstava žele da obezbede veći prostor za vežbanje i izvođenje predstava.

Zavirili smo iza kulisa ovog teatra i razgovarali sa osnivačicom, potpredsednicom i diplomiranom glumicom Milicom Đuričković.

Teatar Ulica je osnovan pre četiri godine, reci nam kako je došlo do pokretanja i šta vas je motivisalo?

Milica Đuričković: Sa ove tačke gledišta, mislim da se u pravom trenutku dogodio susret desetoro mladih ljudi koje je motivisala ideja da naprave „pravu predstavu’’. Ono što nam je bilo zajedničko jeste ljubav prema dramskim umetnostima i goruća želja da imamo svoj teatar. Pored toga što smo se privatno družili, neki od nas su i zajedno učestvovali u pojedinim pozorišnim projektima, tako da smo verovali jedni u druge i u našu zajedničku ideju. Ubrzo smo došli do toga da svet ne menjaju reči, već dela, i odvažili se da zaista osnujemo naš teatar. „Dela, ne reči’’ je parola kojom se i danas vodimo.

Milica Đuričković, fotografisala Natalija Nikolić

Kroz rad u teatru bavite se važnim društvenim temama poput depresije, anksioznosti, nasilja… Zašto ste odlučili da pozorište iskoristite kao polje delovanja na zajednicu i koliko je to izazovno?

Pozorište je najvernija kopija životu. To nije virtuelni kontakt, niti svet, već ogledalo realnosti. Važne društvene teme su one koje se tiču većine ljudi, u kojima se pronalazi svaka osoba i vrlo verovatno ima izgrađen stav u odnosu na njih. Samim tim što je tema široko zastupljena, ona je ljudima poznata, a mi želimo uravo to – da jezik kojim govorimo u pozorišu bude prijemčiv prosečnom stanovniku naše zemlje kako bi mogao da „uzme’’ ono što mu poručujemo. Komunikacija putem umetničkog izražavanja često ima snažniji efekat na publiku od uobičajenog načina komunikacije. Postojimo kako bismo upravo tim putem probudili, razdrmali, a neretko i ošamarili ljude sa ciljem da se zapitaju o pravcu svog delovanja i podstaknemo ih na pozitivne promene.

Koliko je zahtevno naći odgovarajući način i pristup tim temama?

Na prvom mestu, nastojimo da ispunimo pozorišne norme uključujući principe dramaturgije i režije kao i da glumački budemo tačni i sugestivni. Pristup temi zavisi od same teme, od toga koliko je ona kompleksna za obradu, koliko bavljenje njome zahteva stručna znanja i kompetencije. Često sarađujemo sa psiholozima, novinarima, ljudima iz prosvete i drugih umetničkih preusmerenja. Takođe, pošto trenutno brojimo oko 90 članova koji su različitih godina i struka, svi zajedno pokrivamo širok dijapazon zanimanja, što je vrlo korisno u procesu rada.

Da li celokupan tim učestvuje u pripremi predstave, kako izgleda taj proces stvaranja?

Teatar Ulica ima organizovani sistem koji je podeljen na timove u kojima svako radi svoj posao. Za sada imamo upravni odbor, marketing i prodajni tim. Jedan od naših najvećih uspeha je što smo za četiri godine uspeli da napravimo da reditelj bude reditelj, da scenograf bude scenograf, svetlo majstor svetlo majstor, a glumac glumac. S obzirom na to da broj članova raste, rastu i potrebe, ali i mogućnosti naše organizacije. Trudimo se da gledamo svaki novi dan kao novu priliku za učenje i napredak.

Proces nastanka predstave počinje od odabira teksta koji će se raditi. Tekst se predlaže odboru uz obrazloženje zašto baš on treba da se oživi na sceni, ukoliko upravni odbor da zeleno svetlo, nakon toga pristupamo odabiru ekipe koja će učestvovati u radu na predstavi. Time ne mislimo samo na glumce, već i na iza kulisne ljude koji su često nepravedno zapostavljeni, a bez njih je rad nemoguć i nezamisliv. Kada se organizuje prva proba, kreće magija.

Ko sve čini vaš tim?

Trenutno brojimo oko 90 čalnova, od kojih 20 učestvuje u upravljanju organizacije. Pored gorepomenutih timova, koji su stubovi našeg teatra, u procesu stvaranja učestvuju reditelj, asistenti režije, glumci, scenograf, majstor za svetlo, majstor za ton, kompozitor…

Sa kojim izazovima se susreće nezavisni teatar?

Ima dosta izazova. Samim tim što smo nezavisni teatar, znači da sve radimo sami, od režije i glume, preko scenografije, kostima, prodaje karata, marketinga, produkcije… Većina nas se priključila teatru zbog ljubavi prema glumi, međutim, neophodno je „pokriti’’ i ostala polja koja su važna za funkcionisanje i održivost organizacije. Najveći izazov su nam definitivno finansije. Takođe, s obzirom na to da nikome od nas ovo nije primarni posao, često smo i u trci sa vremenom, pokušavajući da izbalansiramo poslove, fakultet i školu sa obavezama u teatru.

A koje bi bile prednosti i razlog zašto uprkos „preprekama” ne odustajete i borite se da čitava stvar uspe i održite se još dugo godina?

Glavni razlog zašto ne odustajemo jeste ljubav prema glumi i Teatru i vizija gde vidimo sebe za koju godinu. Takođe, zbog prijateljstava koje smo ostvarili i skoro svakodnevnog druženja sa ljudima koji imaju slične ambicije i interesovanja. Pored toga, drži nas želja da jednog dana ovo svima bude posao, da možemo da radimo ono što volimo i budemo plaćeni za to. Pritom, napravili smo sistem da mogu da nam se pridruže ljudi sa i bez diplome, a to dovodi do toga da svaka osoba koja je darovita, vredna i ambiciozna može kod nas naći ne samo prijatelje, nego i posao kroz koji može svu svoju kreativnost da ispolji.

Nedavno ste pokrenuli i crowdfunding kampanju, zašto vam je važno da prikupite sredstva I kako bi to doprinelo Teatru „Ulica”?

Pokrenuli smo kampanju na sajtu Donacije.rs gde svako ko želi da nam pomogne može to učiniti uplatom novca na račun. Glavni problem sa kojim se susrećemo je prostor za vežbu. Vraćam se na pređašnji odgovor da sve radimo sami, tako je i sa traženjem prostora. Jako je teško naći neki prostor koji ne zahteva mesečni najam koji je prihvatljiv novčano, a da je odgovarajuće veličine. Mi smo započeli našu priču u podrumu gde smo imali probe i tada nas je bilo 10, a sada, kako se širimo i dobijamo nove članove, ima nas preko 90, potreban nam je veći prostor. Najviše bismo voleli da nam država dodeli neki prostor koji ne bismo morali da plaćamo, pa da ulažemo u njega i vremenom tamo napravimo i scenu. Međutim, trenutno bismo se zadovoljili i jednom učionicom ili salom u nekoj školi, samo da imamo dovoljno prostora da stvaramo i da nam to ne predstavlja prepreku u radu.

U okviru Teatra imate i različite aktivnost, upoznajte nas i sa ostalim stvarima koje radite?

Tako je, imamo razne aktivnosti u okviru Teatra koje drže ljudi koji su stručni u tim oblastima. Na primer, u čitalačkom klubu imamo svakog meseca zadatu određenu knjigu (ili više knjiga) koju treba da pročitamo i onda se okupimo i tumačimo je iz raznih perspektiva (književnih, psiholoških, glumačkih…), ali, pored toga, ponekad imamo i određene glumačke zadatke koje radimo da bismo bolje razumeli knjigu i likove. Psihološki klub radi po principu individualnih konsultacija ili grupnih, kako se dogovorimo, gde razgovaramo o najbitnijim životnim temama, ili šta pojedince muči. Veče društvenih igara nas vraća u detinjstvo i druženje koje ne zahteva virtualni svet, nego uživo igramo igre kao što su „Čoveče, ne ljuti se“, kviz znanja, asocijacije… Zapravo, odlično utiče na mlade ljude jer negujemo u njima ono što se pojavom društvenih mreža izgubilo, a zapravo je mnogo značajno za sve.

Šta za vas predstavlja Teatar „Ulica”?

Za mene je to mesto gde mogu potpuno da se izrazim kreativno, gde sam naučila kako je sve moguće ako samo nismo lenji da se pokrenemo i sami nešto uradimo. U današnjem vremenu, gde je umetnost postala takva da se stalno nešto čeka kako bi se dogodilo ili se jure veze da bi se došlo do nečega, ovde je potpuno suprotno. Ovde je sve moguće, ovde se ruši svaki sistem i možeš uraditi sve što tvoje kreativno biće želi da podeli sa ljudima. Za mene je Teatar Ulica druga porodica, ona koja shvata sve moje „bubice“ i daje mi vetar u leđa da ih negujem i podelim sa ljudima, a da na taj način i utičem pozitivno na druge ljude.

Da li možda sarađujete i sa drugim nezavisnim pozorištima?

Jako je malo nezavisnih pozorišta danas. Uglavnom su to ili amaterska pozorišta ili profesionalna, a mi smo i jedno i drugo, zato se i nazivamo nezavisnim Teatrom. Trenutno ne sarađujemo jer se nije ukazala prilika, ali smo voljni za svaki vid saradnje.

Šta možemo da očekujemo u budućnosti, koje su vaše naredne ideje i planovi?

Očekujte da ćemo nastaviti da rastemo, da će kvalitet naših predstava biti sve bolji kako se budemo razvijali, da ćemo nastaviti da se bavimo bitnim životnim temama kako bismo što više ljudi osvestili, a takođe i motivisali da rade ono što vole. Nastavićemo, na naš način, da pokušavamo da utičemo na publiku i skrenemo im pažnju koliko je pozorište predivna stvar koja ih može dovesti do ličnog napretka.

Fotografije:Teodora Jovanović i Ljubica Stojanović

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *