Svetovi koje smo sanjali

„Ja nikada nisam kročila u Ameriku i na prste leve ruke mogu da izbrojim kontakte sa njenim državljanima. Ali se ipak osećam kao da o ovoj zemlji znam puno.”

15. August 2020

Film je možda kao medij prvi put udahnuo vazduh u Francuskoj, ali je u pubertet ušao sa druge strane okeana. I ovde se ne radi naprosto o Holivudu kao mašineriji, već o jednoj široj pojavi filma u Sjedinjenim Američkim Državama. Možda je to jedino mesto gde sedma umetnost uspeva da opiše ceo svoj spektar: od komercijalnog proizvoda do dubokog arthausa. Zašto je tako?

Moguć odgovor na ovo pitanje je to što je za Ameriku film ono što je za Evropu književnost. Najmlađa umetnička grana se razvila u najmlađoj velikoj državi, prikladno, zar ne? Rađanje filma koinicidira sa američkim preuzimanjem uloge sve veće sile na svetskoj pozornici, pa je tako ovaj medij duboko utkan u njihovu tradiciju, i imao je nesagledivo učešće u formiranju svesti američkih građana ali i u formiranju identiteta ove zemlje. Ni na jednom drugom mestu film ne zauzima tako značajnu poziciju u društvenom i političkom sistemu, kao što je slučaj u Americi.

Foto: Matija Đukanović

Ovde se radi o tome da je film igrao i i dalje igra, veliku ulogu u formiranju kolektivne, ali i pojedinačne slike o Americi.

Pre svega, moramo obratiti pažnju na odnos identiteta ove države i njenog imidža. Naime, reč je o državi koja u svojoj srži sadrži svoj brend, „američki san”. O tome da je njen imidž i brend veoma daleko od njenog suštinskog identiteta u ovom trenutku ima puno pomena, a to je i nešto čega je svetsko društvo svakog dana sve više svesno. Možda je prvi proboj tog šarenog balona „nove zemlje” do svetskih obala stigao sa kubanskom krizom, Kenedijevim atentatom ili vijetnamskim ratom. Čak i tada, kada se radilo o demistifikaciji američkog identiteta i brenda, film je igrao značajnu ulogu.

Foto: Matija Đukanović

Dakle i kada je reč o kritici američkog sistema, film je veoma važan. Ovde dolazimo do toga da je Amerika zaista veoma široko polje za film, jer su možda neki od najvećih američkih filmova kritika onoga što neki drugi filmovi promovišu. Tu se stvara i ta razlika unutar filma koji je sam po sebi složena forma, odnosno u sebi sadrži i proizvodu vrednost i industrijske odlike i umetnost. Reč je o tome da kritički nastrojeni filmovi poput Kopoline „Apokalipse” ili Kjubrikovog „Bojevog metka” ( „Full metal jacket”) predstavljaju umetnička ostvarenja, sem što su istovremeno unosni industrijski proizvodi. Možda je pre svega toga trebalo da nam u oči upada činjenica da je „zemlja slobodnih” izgrađena na kičmi robova, ali hej, o tome se dugo nisu snimali filmovi, pa onda to nismo ni znali.

Ja nikada nisam kročila u Ameriku i na prste leve ruke mogu da izbrojim kontakte sa njenim državljanima. Kako stvari stoje, izgleda da se to neće skoro to promeniti. Ali se ipak osećam kao da o ovoj zemlji znam puno.

Kao da znam o svakodnevici u različitim njenim delovima, o tome koja će pesma biti na razglasu kada uđem u dajner ili što sam upoznata sa velikim brojem pojmova koji postoje samo u njoj. Kao što je mentalna slika o restoranu pored puta koji radi celu noć, ili dajneru. Mislim da znam o njenim problemima, o dilemama koje muče njene stanovnike, ili kako je uopšte živeti u zemlji koja je istovremeno čitav kontinet, i gde u jednom gradu sviće dok se u drugom smrkava. Ili da znam kako je to kada možeš da kupiš oružje zajedno sa mlekom i tostom. Moja predstava je najverovatnije potpuno pogrešna, i ja sam „navučena” na ovaj brend kao neko ko puši samo Marlboro, kupuje samo Epl proizvode ili Evian vodu. Ključna reč je navučena. Pa ipak, utisak je dosta jak, a i Ajfon stvarno mnogo duže traje.

Foto: Matija Đukanović

Ovo je posledica postojanja jedne Amerike sa velikog platna koja iako postoji samo u dve dimenzije, visine i širine platna ili ekrana, kao da ima sve odlike jednog trodimenzionalnog i stvarnog sveta. Zašto je tako? Na ovo pitanje ne postoji jednostavan odgovor. Zašto neko ko nikada nije bio u toj zemlji, može imati tako jake pretpostavke o njoj? Možda se odgovor na ovo pitanje delom krije u prirodi filma kao medija. On nam daje jedan skoro kompletan svet, u kojem mi imamo duboki uvid u živote likova, njihov doživljaj njihove stvarnosti i dimenzije njihovog sveta. Kao i književnost, film nam daje ljudske likove, te mi kroz proces identifikacije sa njima upoznajemo njihovu okolinu. Na taj način mi dobijamo sliku sveta koji postoji samo na platnu, jer u njemu postoje ljudi sa kojima delimo neki deo našeg emotivnog i psihološkog spektra.

Ono što nam film nudi kao dodatak u odnosu na književnost su dve stvari: vizuelna komponenta tog sveta, kao i jednu drugačiju vrstu ritma od onog književnog, drugačiji tretman dimenzije vremena, koja se oslanja upravo na taj vizuelni aspekt. Dodajući pisanoj reči ove dve dimenzije dimenzije: sliku i vreme, upotpunjava se utisak o postojanju čitave filmske stvarnosti u našoj svesti. Ova umetnost „zarobljava” stvarnost na najverodostojniji način, čineći je moćnim uticajem na ljudsku svest. Iz ovog razloga mi imamo utisak da znamo kako je izgledao život u nekoj drugoj epohi ili u zemlji u kojoj nikada nismo bili.

Sa Amerikom se dolazi jedan korak dalje. Naime, zbog toga koliko je film utkan u njen identitet, u američkim filmovima postoji cela jedna stvarnost i cela jedna celuloidna Amerika. Ovde se ne radi samo o komercijalnim holivudskim ostvarenjima, već i o nezavisnom američkom filmu, u kojem takođe postoji određeni kanon koji predstavlja ovu zemlju na filmu. Nije reč o pojednostavljenoj viziji u kojoj je ova zemlja potpuno idealizovana zahvaljujući proizvodima poput „Dana nezavisnosti”, „Nemoguće misije” ili „Dana posle sutra”, kao i gomile drugih ostvarenja u kojima spas čitave planete zavisi od Amerike, već o jednoj široj slici. Filmska Amerika postoji čak puno efektnije u ostvarenjima Džarmuša, Džejsona Rajtmana, Noe Baumbaha, Grete Gervig, Nore Efron, Kevina Smita ili Dijablo Kodi.

Ono što nam oni nude je svet sa manama, Amerika malog čoveka u pravom smislu te reči.

Skorsezeov „Taksista” zarobljen je u užasnoj stvarnosti Amerike, i mnogo nam o njoj govori. Ovakvi reditelji stvorili su mnogo dublju sliku o američkoj stvarnosti od Majkla Beja ili Rolanda Emeriha, iako oni svi zajedno čine jednu kompleksnu i raznoliku panoramu Amerike, što doprinosi njenoj uverljivosti. Američka filmska stvarnost se slojevito formirala još od filmova kao što je Divan život” Frenka Kapre ili Lukasov “Američki grafiti”, čineći to da sada imamo pred sobom jedan svet koji nije ograničen na sadašnji trenutak, već poput svakog drugog, stvarnog, poseduje nasleđe i istoriju. Odnos prema njegovom nasleđu se menja, kao što se menja i u stvarnosti, pa tako danas možemo govoriti o svemu što je pogrešno u vesternima, i snimaju se filmovi kao što je novo „Rađanje jedne nacije” iz 2016. koje otkriva naličje vremena u kojem je nastao istoimeni film.

Foto: Matija Đukanović

Čini se da o Americi govore mnogo više filmovi kao „Moj privatni Ajdaho”, „Mala gospođica Sanšajn”, „Clerks”, „Američka Lepota”, „Lepe devojke (Beautiful Girls) ” od holivudskih šarenih i sjajnih proizvoda. Pa ipak, jedni i drugi, zajedno čine svet koji postoji samo u dve dimenzije. Ovaj svet se razlikuje po tome što i kada je kritički nastrojen prema zemlji koju oslikava, kao na primer u filmu „Rođen 4. jula”, čak i kada vidimo celo naličje neonskih znakova na nepreglednim autoputevima, on nudi nešto više. Postojanje cele jedne stvarnosti izvan naše, koju njene mane čine još stvarnijom, je samo po sebi fascinantno.

Bar za mene, oduvek je postojala određena privlačnost i romantika čak i u distopijskim slikama koje nude filmovi kao što je „Pariz, Teksas”. Smatram da je to slučaj upravo zato što je u pitanju stvarnost koja zapravo ne postoji izvan filma, svet koji je samo odsanjan a ne i doživljen, ali da li ga to čini manje stvarnim?

Autorka: Katarina Koljević

Naslovna fotografija: Matija Đukanović

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *