Realno, u svakom mogućem razgovoru, bio on small talk ili početak nekog ozbiljnijeg, opširnog, neko će se uvek požaliti kako mnogo radi, kako ne staje i kako samo čeka da prođe ovaj dan, pa da sebi promrmlja u bradu – Sad kad legnem, Rhužice… I zaista – ležanje kida. Sjajno je, lepo je, vida rane, i kad dođeš u određene godine, predstavlja dozu zadovoljštine jer je džabe, a mnogo pomaže.
E, sad, zamisli da ležiš, a takmičiš se. U horizontalnom položaju si, telefon i laptop su ti na punjaču koji je na dovoljno dugačkom kablu, tako da možeš da šaltaš kanale preko Eona ili videe na TikToku i ne moraš apsolutno ništa na ovom svetu da radiš. A oko ostaneš poslednji u tom ležećem položaju, možda ćeš kući sa soma evra u džepu.
Zvuči kao loš vic ako kažemo da su Crnogorci organizovali takvo takmičenje, ali – Crnogorci zaista jesu organizovali takvo takmičenje.
Više od deset godina, u etno selu Brezna kod Plužina (koje mu dođe, evo sad gledam mapu, negde blizu Durmitora), organizuje se takmičenje u izležavanju. I dok su u prethodnim godinama ljudi leškarili po 5 do 7 dana, ove su svi rekordi nadmašili granice očekivanog, jer uskoro će biti pedeset dana otkako je nekoliko osoba stavilo sve na pauzu, ne bi li za hiljadu evra ležali pod drvetom. Posle su se prebacili u zatvoreno, jer kad su krenuli da leže, bilo je leto.
Postoji onaj matori film, „I konje ubijaju, zar ne”, sa Džejn Fondom, u kome grupa ljudi učestvuje na plesnom maratonu i vrte se ukrug do iznemoglosti u surovom takmičenju, gde jedan po jedan otpadaju, sa teškim posledicama, povredama i mukom. Zbog toga, ovakva maratonska takmičenja vezujete za povređene ljude koji prsavaju kao sijalice. Onda pogledate snimak na bilo kom od ovdašnjih portala i vidite da su ovi ljudi sve suprotno od toga, kao i da su srećni jer leže u borbi za pare, i vidite da nije baš sve tako sivo. Ili na neki način i jeste, jer je i ovo jedan od apokaliptičnih znakova da smo odavno otišli u tri lepe.
Normalna je stvar da, kad čujete da ovo takmičenje postoji, kao i kakva je nagrada, odmah pomislite kako biste vi ovo razvalili i što ne čuh ranije za ovo, gotovo izvesno bih se prijavio. Ali onda realno, nakon početnog žara, isto tako je normalno da spojite dva i dva i da skontate da biste iskočili iz svoje kože i potpuno pošandrcali kad biste uleteli u sve ovo. Ja prvi obožavam da ležim, ali isto tako za vikend se gotovo uvek budim i bez sata u 8 ili 9, jer mi je telo naviklo da je vreme za ustajanje (okej, osim ako ne preteram veče pre toga). Na koju foru da onda ležim sedam dana? Ili 50, koliko će ovogodišnji džabalebaroši (zvanično ime učesnika, o čemu ćemo kasnije)? Poslednje javljanje iz njihovog legla je govorilo da je prošao 44. dan, a dok vi ovo budete pročitali, već će biti koji dan više.
I ne pomišljaju da ustanu, a sve zovu psihološkom igrom i nadmudrivanjem. Mislim, to je kao kad bi psihološka igra bila ono kad vas baš mrzi da ustanete po vodu, pa mlađeg brata ili sestru ucenjujete da ćete reći roditeljima da puši kako bi vam bio sluga. Taj neki level. Odnosno, ovo moje je, mislim, i komplikovanije.
Ovi junaci imaju fore da na svakih osam sati ustanu radi lične higijene ili vežbanja. A onda se vrate u krevet ne bi li nastavili da leže, gledaju seriju i šalju one zapaljive emodžije na storije prijateljima na Instagramu. Mnogi komentatori sa strane imaju mišljenje da treba da im se oduzmu telefoni, laptopovi i tableti, ali organizatori smatraju da ljudi moraju da uživaju u svemu tome jer, na kraju dana, ovo nije Goli otok, već je ipak reklama za to etno selo. Kad smo kod reklamiranja, lokalne firme iz okoline su osetile potencijal, pa im iz čista mira donose pice, drugu hranu, preparate, kozmetiku, nadajući se da je ceo svet uperio svoje oko kamere i da će ovo biti besplatna reklama.
Ceo svet jeste uperio oko kamere, ali ono šaljivo, verovali ili ne žanra, gde se ovi ljudi posmatraju kao da im fale dve daske u glavi, pa leže, evo, već skoro 50 dana. Ili možda neki čuvar vatre može da napravi paralelu kako ljudi pokušavaju da zgrnu dobar deo keša ne radeći apsolutno ništa, ali to nije toliko specifično za ovaj slučaj. Svako treći u ovoj zemlji pokušava apsolutno isto, samo u svojim okvirima i zakonima posla.
Postavlja se pitanje šta su ljudi sve spremni da urade za 1.000 evra, ali davno je dokazano i pokazano da kroz društvene mreže ljudi rade mnogo gluplje stvari za mnogo manje pare (ispratili ste verovatno šta su ljudi na TikToku radili za virtuelne ruže koje u realnom svetu vrede nekih desetak evra).
Naravno, mediji žive za ovakve gluposti, pogotovo ako možeš sve da vežeš za naciju, jer – s njom ćeš lakše izvući glupu foru za naslov, pa se tako ovde gaze te fore o lenjim Crnogorcima na maks. Sa druge strane, do finala je dogurao i neki tip iz Kruševca koji je postao naš čovek na terenu, Đoković ležanja, za koga svi navijamo, i ako otme Crnogorcima titulu najvećeg lenjivca, čeka ga jedno „Veseli se srpski rode” na balkonu ispred gradske skupštine. Ipak, nije ovo sve za zezanje, i upravo zbog naslova, ovo naše krhko zanimanje novinara može da nastrada, kako je i bilo prošle godine.
Prošlogodišnji pobednik Žarko Pejanović zvani Knele sa Zabjela, upao je u redakciju dnevnih novina i portala „Dan” i fizički napao zaposlene lomeći inventar, zato što je u informaciji o njegovoj pobedi nazvan „najvećim džabalebarošem”. Portal je tad pojasnio da je „najveći džabalebaroš” već par godina ustaljeni naziv za onoga ko pobedi u ovom, već tradicionalnom, takmičenju.
Ne bih da budem taj lik sa nekom moralnom poukom za kraj, ali već petnaestak i više godina gledamo ljude na TV-u koji samo leže u rijalitijima i postaju popularni. Dobro, i je*u se, svađaju, pevaju i opijaju, ali kapirate poentu. Neki od nas jednostavno nisu dovoljno popularni ili, kako to treba da se danas kaže, rijaliti igrači da bi učestvovali u tim disciplinama. Pa tako moraju (ili moramo) da nađemo ove niskobudžetnije varijante. I rijaliti igrači će vam za svoje prostačenje na TV-u reći da su u jakim psihološkim igrama za najupornije.
Sa druge strane, kao i u svim mogućim sportskim takmičenjima poput Lige šampiona u fudbalu, na primer, postoje kvalifikacije koje moraju da se pređu. Ovi što leže 50 dana slikaju se za domaće portale i, da se ne lažemo, blamiraju familije, možda samo igraju pretkvalifikaciju za Zadrugu. Realno, pobednik ovog takmičenja može da ušeta jednog dana na Pinkovo imanje u Šimanovcima. Ako prethodno ne uđe u Oblakoderovu redakciju zbog ovog teksta.
Fotografije: Miloš Vujović
0 Comments