Sviraj kao žensko – borba za emancipaciju na sceni (drugi deo)

Iako je reč o kulturi koja je oduvek imala prizvuk slobode, tolerancije i borbe, i dalje ostaje sporno pitanje kakvu nam predstavu o rodnim ulogama daje rokenrol kultura?

11. September 2020

„Seksizam u rokenrol svetu je još uvek živ i mi toliko zaostajemo. Kao što ženski bendovi nemaju fer šansu, tako devojčice i devojke koje pokušavaju bilo šta da urade, nemaju jednake mogućnosti i tretman“, izjavio je američki muzičar Džerard Vej 2010. godine u toku jednog nastupa.

Muzička industrija jeste dominantno muška, saglasni su i teoretičari koji su se bavili pitanjem položaja žena u popularnoj muzici. Ako se osvrnemo na rokenrol, o čemu je već bilo reči u prvom delu teksta, muškarci zauzimaju veliki broj različitih pozicija moći. Kao što je pomenuto, u tom pogledu je došlo do izvesnih pomaka, zahvaljujući različitim inicijativama koje imaju za cilj davanje podršnje devojčicama i ženama za bavljenjem ovom vrstom muzike.

Iako je reč o kulturi koja je oduvek imala prizvuk slobode, tolerancije i borbe, i dalje ostaje sporno pitanje kakvu nam predstavu o rodnim ulogama daje rokenrol kultura? Da li je prisustvo seksizma i mačizma stvarni deo ovog žanra ili je ipak reč o posledicama nekih drugih društvenih okolnosti u koje se rokenrol uklopio?

Inspiracija ili seksizam – šta nam peva rokenrol?

Kada govorimo o samom tretmanu žena u roknerolu, osim problema zastupljenosti, čini se da i sama slika koju propagira rokenrol, najviše kroz tekstove i estetiku, nije lišena određenih stereotipa. Iako se objektivizacija žene u popularnoj muzici najviše povezuje sa sferom turbo folka, kritičari upućuju na to da su manjoj ili većoj meri stereotipi u vezi sa određenim društvenim grupama gotovo svuda prisutni.

Jelena Mihić takođe priznaje da rokerol obiluje tekstovima koji mogu da stvore pogrešne i površne ideje o muško-ženskim odnosima i njihovim ulogama, ali i podseća da je lepa strana to što su žene ujedno i inspiracija za stvaranje.

Podsetimo se da su žene i muze mnogim autorima i da su mnoge pesme nastale kao posledica neuzvraćene ljubavi ili čežnje. U mnogima se iskazuje ljubav, patnja i slično, što pokazuje lepu stranu rokenrola. Tekstovi su otvoreni za slobodnu interpretaciju i diskusiju. Mislim da neki veći uticaj zavisi od pojedinca i pitanja vaspitanja i obrazovanja koje nose od malena“, ističe ona.

Selena Simić naglašava da rokenrol, kao i drugi žanrovi, uključuje određene sadržaje i autore koji kreiraju mizogin sadržaj. Ipak, ona naglašava da je ujedno reč i o muzici koja se buni proriv društvenih obrazaca.

Nažalost, nijedan muzički žanr nije oslobođen patrijarhata. Rokenrol kultura je uvek bila dominantno muška, a pojedini bendovi su negovali i ekstremno mačistički imidž uz glorifikaciju ženske objektifikacije. Međutim, kako vreme odmiče, a i kako uticaj rokenrola u muzičkoj industriji slabi, čini mi se da ‘mačo’ bendovi polako odlaze u zaborav i da se, pod uticajem različitih kampanja protiv nasilja nad ženama, rokenrol tekstovi generalno pišu sa mnogo više poštovanja prema ljudskom rodu“, dodaje Simić.

Selena Simić, foto: Miloš Slavković

Stereotipi u sferi umetnosti ne odnose se samo na žene. Međutim, parametri za tumačenje istih osobina kod polova su različiti. Tako su umetnici, prema rečima Ognjenke Lakićević, članice sastava Autopark, „obično ćudljivi, namćori, talentovani carevi, pravi umetnici, neodgovorni, boemi, sve im se prašta – što su nadmeniji, to su veći umetnici”, dok su kod umetnica ovakve karakterne crte posmatrane sa negativne strane.

Žene, osim ako nisu nešto ili posebno zajebane ili posebno mile – obe krajnosti su maske, ali ljudi vole maske – onda su lude, imaju neke probleme, neurotične. I tako, čuješ razne šovinističke gluposti. U saradnji s kolegama nisam imala ova iskustva, zaista imam uglavnom samo dobra iskustva, ali nekad osećam podtekst i čujem kakve stvari instinktivno, nesvesno izgovaraju kad misle da niko ne obraća pažnju. Primećujem i kod onih najemancipovanijih, jer podsvest je ono gde su se posledice patrijarhata najduže zadržale, čak i kada spolja kozmetički sve urediš”.

Ognjenka Lakićević, foto: Miloš Cvetković

Šta, sa druge strane, misle muzičari?

Stav Alekse Nedića je da, uprkos nesavršenostima, rokenrol ipak, među popularnim žanrovima, odlikuje najviši prag tolerancije, te da ne doprinosi mizoginiji. Da „svetost“ rokenrola, na kojoj se često insistira nije floskula u koju on veruje, ističe  Boško Mijušković, uz tvrdnju za ovaj žanr ne podržava nikakve obrasce, osim onih moralnih.

Mačizam u rok muzici definitivno postoji, a tipičan primer jeste frontmen sastava Riblja Čorba Bora Đorđević, ali i neki drugi autori „starog kova”.

Svojevremeno, kad se raspadala grupa Suncokreti, u kojoj su bile tri devojke i Bora Đorđević, on je situaciju objašnjavao time da ’ne može da izdrži tri menstruacije u bendu’. Uzmimo za primer Džibonija, jednog od najlirskijih autora, majstora ljubavne pesme, koji je kao pevač hevi metal grupe Osmi putnik pevao ’budi dobra ženiću te, ne varaj me prebiću te’. Klima oko tih bendova je takva da su žene predstavljene kao objekti“, objašnjava Petar Janjatović, koji dodaje da ipak i dalje postoje i pozitivni primeri rokenrol prakse:

Rokenrol o kom uopšteno govorim i razmišljam, gde spadaju bendovi kao što su Repetiror, KKN, Darkwood Dub, Block Out… u takvom rokenrolu toga nema. Jer, kada oni pišu ljubavne pesme, pišu o tome na različite načine. Primera radi, kada Nikola Vranjković stvara ljubavnu pesmu, ona može da zazvuči mizogino, ali nije jer on zapravo ne kritikuje ženu kao takvu, već problematičan muško-ženski odos i samog sebe”.

Pitanje koje se postavlja jeste – gde se povlači linija između uočavanja problematičnih delova tekstova i pripisivanja ovakvih opisa umetničkoj slobodi? Može li tematika nesavršenih muško-ženskih odnosa da se dočara bez mizoginije?

Muzika je umetnost. Tekstopisci koriste stilske figure da bi dočarali temu. Verujem da neke teške reči koje služe da dočaraju priču i pojačaju emociju umeju bukvalno da se prokomentarišu i protumače od strane ‘kritičara društva’. Ali najčešće je to pucanje u prazno”, tvrdi Jovana Stanković Coka.

Nedostatak podrške, društvo i „postpatrijarhat” kao koren problema

Različite autorke vide uzroke ovog problema na različitim stranama. Dok Maja Cvetković spornim smatra loše vrednovanje rokerola u aktuelnom sistemu, Sandra Vidojević poteškoće vidi u nedostatku medijske i finansijske podrške.

Sandra Vidojević, foto: Jakov Simović

U osnovi problema zastupljenosti žena su politika, društvo i „postpatrijarhat“, ali, u isto vreme, potrebe da žene moraju veštački da se ubacuju u rokenrol, umetnost ili druge sfere kako bi po svaku cenu, makar i na silu, bila zastupljena ravnopravnost, može da bude loše rešenje.

Kada se promeni društvo i njegova shvatanja, te stvari će doći na svoje mesto, te bih krenula od korena problema, a ne od izmene simptoma. Do tada, ne možeš siliti ljude da rade nešto samo da bismo imali podjednaki broj muškaraca i žena i onda, kao pa vidiš, nemamo problem. Možeš samo da ohrabruješ svaku ženu da se bavi čime god da želi i da odjebe tuđa mišljenja, ali ona mora da bude ta koja će da se sama izbori za sebe. Samo, neko na selu i neko u gradu već nema podjednake startne pozicije, zato i kažem da je u mnogome stvar jednog šireg problema. A opet, ne bih ni baš svakog ohrabrivala. Ako nekome ultimativni cilj da se uda ili da ima kvalitetan ‘beauty sleep’, da živi zdravo ili da postane poznat, ne bi him preporučila da imaju rok bend”, tvrdi članica sastava Autopark Ognjenka Lakićević.

„Komplimenti“ poput „sviraš kao muško“ deo su svakodnevice pojedinih muzičarki i prihvatanja retorike svakodnevnog života, koja kao sinonim za uspeh podrazumeva muški rod.

Jasno je meni da su uloge nekad bile drugačije i da je muškarac simbol za fizičku snagu i dan danas, ali ne vidim neku potrebu da se izričito delimo na fizički jake muškarce i emotivno jake žene i da nikako drugačije ne može da bude. Tako u rok muzici, i u ostalim žanrovima, muškarci su bili drastično zastupljeniji i to je bilo opšteprihvaćeno, jer je, pretpostavljam, tako društvo diktiralo. Ipak, ne osećam da rokenrol ‘pripada’ isključivo muškarcima. Ja to tako ne vidim“, ističe člnanica sastava Random Jelena Mihić.

Jelena Mihić

Od podrške do ravnopravnosti

Nejednaka zastupljenost na sceni i stereotipi koji je prate deo su šireg problema sa kojim se suočava ne samo rokenrol, već i čitava muzička industrija. Kako Janjatović objašnjava, podjednak problem imaju i mladi muzičari i muzičarke.

Oni su jednostavno roba koja ne donosi brzu zaradu. Samim tim se nalaze u poziciji da ne mogu da biraju i da im ljudi iz biznisa diktiraju razne stvari. Tu su ponižavajući ugovori sa diskografskim kućama, kao i sama organizacija svirki.Čini mi se da je cela ‘uradi sam’ scena upravo i nastala da se zaobiđe kapitalizam”.

Nedovoljna zainteresovanost medija, ali i publike, za pitanje problema uslova rada mladih muzičarki i muzičara, kao i predstavljanja njihovog rada, jeste velika barijera u roknerol svetu. Shodno tome, ni pitanje samog ženskog stvaralaštva na sceni ne nalazi na dovoljno prostora, niti se problematizuje.

Mediji su izgubili smisao i značaj. Pre par meseci, lider grupe Šajzerbiterlemon je na tri strane u listu ‘Vreme’ dao odličan intervju sa političkim stavovima i zrelim razmišljanjima. Mislim da je to pročitalo samo nekoliko stotina ljudi. Još jedan dobar primer je Ognjenka Lakićević, koja je nedavno dala intervjue za ‘Blic’ i ‘Vreme’. Ranije su postojali časopisi poput ’Džuboksa’, lista ’Rok’ ili zagrebačkog ’Poleta’, gde je mogao da bude objavljen intervju i da to stigne do svih onih koji prate scenu. Danas si potpuno izgubljen u prevodu. Pilično sam skeptičan kada je emancipacija u okviru rokenola u pitanju”, objašnjava on.

Luna Škopelja tvrdi da se rešenje problema nalazi u podršci devojčicama i mladim ženama, i to najviše od strane profesora, mentora ili uzora, kao i u radionicama koje bi podsticale žensko stvaralaštvo. S tim u vezi, jedan od primera dobre prakse, koji nastoji da podstakne autorstvo u alternativnoj muzici, jeste Rok kamp za devojčice, kao i svetski pokret Girls Rock Camp Alliance. Reč je o projektima koji za cilj imaju povećanje vidljivosti i rušenju stereotipa u rok muzici.

Luna Škopelja, foto: Igor Generalović

Ovakvi i slični kampovi postoje širom sveta i otvoreno pozivaju devojčice i devojke koje imaju želju da se oprobaju u sviranju nekog instrumenta. Verujemo da će ove pozitivne prakse imati uticaj na promenu sveukupne statistike i da će se stereotipi o ženama u muzici vremenom smajivati, jer će devojčice dobijati više podrške za negovanje svojih interesovanja”, kaže Selena Simić.

Vidljivost autorki u medijskom i javnom prostoru, podrška kolega i različite inicijative jesu važni elementi u borbi za emancipaciju, ne samo na sceni, već u svim sferama. Ipak, još bitnijim se čine podrška i razumevanje na svakodnevnom nivou.

Muškarci – slušajte žene. Dajte nam prostora i ohrabrite nas da vam iznesemo svoje ideje. Neka najbolje rešenje pobedi, a odluke o rešenjima ne prolaze kroz filter predrasuda i onoga što mislimo da znamo o određenim profilima ličnosti. Muzičke akcije uvek su bile tu da se bore protiv ratova, mržnje i raznih drugih užasa koji nam se dešavaju. Muzika ostaje poznata po tome da ne poznaje ni razlike ni granice i kao takva nam nudi utehu i sklonište, ujedno služeći kao moćno sredstvo borbe za naše ideale i slobodu”, ističe Luna Škopelja.

Ravnopravno učešće u politici i javnom prostoru, prava na slobodan izbor profesije, partnera, načina života, stila oblačenja, pa do sopstvenog izgleda, jesu svakako najvažnija pitanja koja se odnose na žensku borbu. Nju je važno sprovoditi na svakom nivou i to najpre kroz institucije, nevladine organizacije, medije i pojedinačnim akcijama. Dakle – osvešćivanjem i obrazovanjem. Ako uzmemo u obzir da je rokenrol upravo kultura koja je dugo važila za emancipatorsku i koja je u određenim periodima uspevala da utiče na društvene tokove, ili bar promenu vrednosti i rušenje tabua, onda takav potencijal u izvesnom smislu nikada ne može biti izgubljen. To je upravo onaj potencijal koji je neophodan ženama u njihovoj borbi. Zato je priča o samom rokenrolu i ženama koje su deo rokenrola od velike važnosti.

Autorke teksta: Aleksandra Popović i Jelena Ostojić

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    Rokenrol je trenutno 6.muzički žanr po slušanosti u SAD i Evropi,sa tendencijom pada.Rep i latino su dominantni…rokenrolu će se dogoditi sudbina jazz muzike…U umetnosti podela na muško/žensko je besmislena…jedina važna stvar da li nešto valja ili ne.Ako ne valja džaba da su svi članovi pripadnici neke manjinske skupine.Inkluzivnost je poslednji bedem poretka koji je doživeo svoj kolaps,sada nam umesto slobode nudi političku korektnost i kvote u filmovima. Koji će istinski umetnik pristati na bilo koju determinantu koja nije autorska?Ako želimo do srca tame gde prebivaju eksploatacija i nejednakost,onda moramo biti spremni da rušimo taj poredak,a ne da kozmetički doterujemo mrtvaca.

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *