Sviraj kao žensko – borba za emancipaciju na sceni (prvi deo)

Kakva je pozicija žena u muzičkoj industriji? Da li je rokenrol „muška stvar“ i šta znači svirati kao žensko?

7. September 2020

„I dalje nema dovoljno žena u muzičkoj industriji“, zaključak je istraživanja Inkluzija u muzičkom studiju?, Univerziteta Južne Kalifornije Anenberg, obajvljenom u januaru, u kome se navodi da žene čine jedva trećinu u ovoj oblasti. Dok tu trećinu najviše zauzimaju umetnice na
sceni, manji je procenat onih koje se bave pisanjem pesama i samom produkcijom, stoji u istraživanju. Iako su zapaženi izvesni pomaci tokom prethodne godine, pitanja zastupljenosti, stereotipa, zarada i mogućnosti napredovanja žena u muzičkoj industriji ostala su označena kao i dalje problematična.

U pokušaju da doprinesu rešavanju nejednake zastupljenosti muškaraca i žena u različitim sferama života, Ujedinjene nacije su razvile projekat pod zazivom 50:50 do 2030, a koji bi mogao da se primeni i na pitanje prisustva autorki na muzičkoj sceni. Glavna ideja inicijative
odnosi se na osnaživanje devojaka i žena u cilju postizanja održivog razvoja. Jedan od načina za to, predlaže se, jeste osmišljavanje novih zakona i ojačanje postojećih, kao i kreiranje kampanja koje će podsticati ravnopravnost polova.

Ipak, kada se okrenemo lokalnom kontekstu, situacija se čini još više problematičnom. Upravo je na nisku prisutnost ženskih izvođača na domaćoj alternativnoj sceni, naročito na festivalima, ukazala menadžerka u kulturi i aktivistkinja FEMIX-a Tatjana Nikolić, u  istraživanju „Rodni odnosi na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona“. Kao najravnopravniji među alternativnim muzičkim festivalima u Srbiji istakao se Supernatural u Beogradu „sa ‘čak’ 20 odsto bendova sa ženskim učešćem“. Sa druge strane, najveći, najpopularniji i najkomercijalniji, Exit, pokazao je značajne manjkavosti po ovom pitanju, budući da su na njegovom Main Stage-u žene prisutne nešto više od osam odsto.

Pomenute brojke navode na pitanje u kakvom su odnosu nedovoljna zastupljenost autorki na alternativnoj – u ovom slučaju roknerol – sceni sa stereotipnim predstavama žene? Iako se za mejnstrim tokove u popularnoj muzici vezuje najtradicionalniji prikaz žena, uz obilje seksizma  na različitim nivoima, stav kritičara je da i u alternativnoj i andergraund kulturi, koje se u osnovi ne smatraju seksističkim, autorke imaju pasivniji položaj i manju prisutnost.

Gde su tu žene?

Sociolog Nikola Božilović u radu Kultura sećanja i jugoslovenski rokenrol navodi daRok nije samo ‘muzika na struju’, rok je držanje, stav, sloboda, ljubav, samopouzdanje, inicijativa, pogled na svet“. 

Kada se pojavila, sredinom prošlog veka, rokenrol kultura uspela je da postane oaza slobode hordama mladih ljudi kojima je bilo važno da iskažu svoj stav i suprotstave se svim onim društvenim obrascima u koje se nisu uklapali. Društvena klima koja je zavladala svetom nakon Drugog svetskog rata, učinila je rokerol svojevrsnom revolucijom. Bila je to arena za pokrete koji su nastojali da menjaju društvene vrednosti, što je naročito primetno u kontekstu šezdesetih godina prošlog veka.

Sa druge strane, od svojih početaka, rokenrol je bio oblast kojom su domnirali muškarci. Na to ukazuje i sociolog Sajmon Frit u delu Sociologija roka, gde navodi da „su žene isključene iz žiže života muških izvođača, iz njihovih prijateljstava i zajedničkog rada kao drugova u struci, u studiju, na putu, na priredbama“ ili da su čak „potcenjene i unutar publike roka“.  Dakle, njihovo mesto, bar na početku, bilo je mesto pevačice „isturene“ na nastupu, na omotu ploča ili u publici.

Naravno, bilo je i muzičarki koje su uspevale da se pojedinačno izdignu kao autorke i dobiju status „rok zvezde“. Dženis Džoplin, Peti Smit, Grjes Slik, Debi Hari, Tina Tarner, neka su imena. Ipak, reč je on individualnim uspesima i autrokama koje su svakako delovale unutar jednog sistema koji je imao svoja prećutna pravila.  U tom kontekstu, Frenk Zapa je isticao da „žene ne naginju toliko divljem, ’bedničkom’ stilu rokenrola”, te da ne smatra da bi se našla žena „koja bi se uklopila u ono što on radi”, kao i da prisustvo žene u alternativnom bendu „prosto nije praktično”.

Govoreći o podvrstama rokenrola, pank kultura je bila prva koja je aktivno promovisala emancipaciju žena u muzici, kao i prva koja je ženama dopustila da ravnopravno učestvuju kao izvođači.

Mislim da su 60-ih, 70-ih, pa i delom 80-ih godina žene bile veoma malo zastupljene u rokenrolu. Sa druge strane, bilo je nekih junakinja rokenrol scene koje su zaista velike. Sigurno da im nije bilo lako, kao što nije ni danas. Mogu samo da zamislim kako je izgledalo kad ženski bend Cacadou Look ide na pregovaranje sa vlasnicima klubova. Ti si u tom slučaju u startu hendikepiran. Govorim samo o situaciji na terenu, ne i u medijima. Verujem da je danas malo bolje zato što gro klupske scene drže ljudi koji su muzičari i da tu postoji neka empatija. Ranije su to bile kafandžije koje su procenile da na rokenrolu može da se zaradi, pa su se ponašali prema njima kao prema kafanskim pevaljkama”, kaže Petar Janjatović, rok novinar i kritičar.

Kada govorimo o domaćoj sceni, pristunost rokenrol autorki je s početkom osamdesetih godina prošlog veka postao nešto značajniji. Prostor dobijaju ženski bendovi poput Cacadou Look-a i Boya. Ženska snaga pank rok muzike Parafa uticala je na Lunu i Laboratoriju zvuka, čija je Jasmina Mitrušić bila žena koja se odlično snalazila u autentičnom etno ska zvuku i bila oličenje darkerskog ambijentala. Veliku popularnost stekle su i autorke poput Slađane Milošević i Anje Rupel, a do izražaja su došle i bubnjarke, klavijaturistkinje, među kojima se istakla i Margita Stefanović, članica benda EKV.

Iako je jasno da su žene integralni deo domaće alternativne muzičke scene već više od 40 godina, one su i danas na njoj manje zastupljene nego muškarci, a aktivistkinja FEMIX-a Selena Simić podseća na podatke istraživanja Tatjane Nikolić, koji ukazuju upravo na ovaj problem.

U njenom istraživanju prikazano je da je u periodu od 2009. do 2013. godine taj odnos iznosiosedam prema jedan u korist muških kolega. Takođe, istraživanje ‘Ima dobar groove, a žensko!’ pokazuje da je procenat žena na uticajnim festivalima u Srbiji u proseku iznosio 11,6 odsto, u Evropi 12,9 odsto, a u SAD 14,3 odsto. Ovaj procenat je i dalje veoma mali kada se osvrnemo na činjenicu da žene čine 50 odsto svetskog stanovništva”, objašnjava ona.

Nejednaku zastupljensost žena drugačije vidi novinarka Jovana Stanković Coka, koja smatra da se „fokus stavlja na pogrešne stvari”.

Brojčano je žena svakako manje, ali čini mi se da se na toj statitstici nepotrebno insistira poslednjih nekoliko godina. Nisam primetila da se neko bavi time zašto ima manje žena na gradilištima, a manje muškaraca među kasirima”, kaže ona.

Rokenrol kao „muška stvar“

Počevši od fizičkih poslova kao što je nošenje instrumenata, preko iscrpljujućih turneja gde nekad nedostaju i osnovni uslovi, pa sve do teškoća prilikom uklapanja posla i prodičnih obaveza, učinili su da roknerol prećutno dobije epitet „muškog posla“ ili terena gde se „muškarci lakše snalaze“. Konkretan primer streotipne podele na „muške i ženske poslove” u okviru ovog muzičkog žanra navodi Petar Janjatović.

Uzmimo u obzir da bubnjevi imaju epitet muškog instrumenta, zbog banalnih stvari kao što su pakovanje i nošenje, koje zahteva određenu fizičku snagu. Ipak, da žene u muzici mogu da rade sve što i muškarci dokazuje i grupa Repetitor, u kojem su dva od tri člana žene. Oni su proputovali Evropu, bili su i u Kini. Svirali su i u zatvoru, a posle koncerta su se devojke i fotografisale sa zatvorenicima”, kaže on.

Repetitor, foto: Christoph Voy

Da muzika „nema pol“, ključno je stanovište žena koje na rokenrol prvenstveno gledaju kao na način života i pogled na isti.

Meni su trenuci na koncertima i probama najlepši trenuci života, tako da je moja odluka jasna, a to je da biram da se bavim nečim što volim i u čemu uživam“, ističe je Maja Cvetković iz sastava E-play , i dodaje da publika ume to da prepozna.

„Na početku naše karijere, E-play koncerti su na svakom mestu imali jednu zajedničku stvar – na početku koncerta bio bi apsolutni tajac prve dve pesme i tek nakon deset minuta bi se publika pokrenula. Ali prve dve pesme su uvek bile obeležene začuđenim izrazima lica publike. Valjda ljudi nisu mogli da veruju da vide ženu sa bas gitarom na bini. Kasnije, kako je bend rastao, publika je znala na čije koncerte dolazi, te je sve išlo lakše”.

Maja Cvetković, foto: Uroš Arsić

Sličnog je mišljenja i Jelena Mihić iz sastava Random, koja u muzici vidi slobodu, iako se kroz iskustvo susretala sa brojnim stereotipima i komentarima poput „šta ti radiš ovde”, „šta TI sviraš” ili „žena ne ume da svira kao muško”.  Predstavnice dela alternativne domaće scene, članice ženskog det metal sastava Nemesis takođe smatraju da je najveći stereotip da žene ne umeju da sviraju ili nisu fizički sposobne da iznesu agresivnije muzičke žanrove.

Nemesis

Nije lako, ali nije ni nemoguće. U početku su mnogi sumnjali u naše sviračko umeće i tada smo se neretko susretale sa negativnim komentarima i čestim fokusom na naš izgled umesto na muziku. Međutim, kako smo ostale uporne, sada više skoro da nemamo takvih problema, već se negativnost prema našem bendu ispoljava na sličan način kao i prema našim muškim kolegama”, objašnjavaju one.

Iskustvo sviranja u ženskom bendu Vin Triste i bendu Dingospo Dali, za Sandru Vidojević bila je još jedna potvrda da „rokenrol i te kako jeste za žene“, a da suprotni stavovi predstavljaju šire društveno pitanje čije korene ne treba tražiti u alternativi. Problem postaje značajniji i kada autorke koje imaju muzičko obrazovanje i iskustvo naiđu na osopravanje samo zbog toga što su žene, što neretko dovodi do nesigurnosti, odustajanja ili agresivnijeg pristupa radu zarad privlačenja pažnje. O tome svedoči muzičarka Luna Škopelja, koja je i pored svog obrazovanja, doživljavala da njene ideje budu zanemarene od strane muških kolega, zbog čega ističe da je podrška devojčicama na početku karijera veoma važna.

Ipak, da je rokenrol žanr koji najviše toleriše jednakost smatra član benda Vizelj Aleksa Nedić, dok njegov kolega Boško Mijušković iz sastava Turisti i Straight Mickey and The Boyz veruje da je potrebna jaka energija, hrabrost i odlučnost za bavljenje ovom vrstom muzike i naglašava „da žene u muzici često poseduju takve i slične ‘atribute’ u većoj meri nego muškarci koji se bave nekim ‘muškim zanimacijama’“.

Iako je došlo do izvesnih pomaka u smislu prisutnosti autorki na sceni i afirmisanja stava da rokenrol nije isključivo muški posao – ostaje otvoreno pitanje, kakvu nam sliku o ženama šalje ovaj žanr? Da li je reč o nametanju uobičajenih muško-ženskih uloga, mačizmu ili muzici koja ne podržava nikakve ustaljene obrasce?

Autorke: Aleksandra Popović i Jelena Ostojić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *