Svratište za decu – šansa za svako dete

Svratište za decu predstavlja prostor sigurnosti za decu koja pripadaju najugroženijim grupama, ali i prostor koji je u stalnoj borbi za opstanak
Piše: Marina Zec

13. March 2021

Svratište za decu u Beogradu osnovano je pre 13 godina na inicijativu nekolicine studenata defektološkog fakulteta koji su prepoznali da postoji praznina u socijalnom sistemu jer se država ne bavi decom koja žive ili rade na ulici. Rešili su da stvore prostor za rad sa takvom decom, prostor sigurnosti za decu koja pripadaju ekonomski najugroženijim grupama, kao i prostor gde mogu da se druže, uče i dobijaju sve ono što je normalno da dete ima u detinjstvu – topli obrok, kupatilo, nekoga ko će dete odvesti u pozorište ili bioskop. Danas postoje dva svratišta, na Zvezdari i Novom Beogradu, otvorena pod okriljem Centra za integraciju mladih, koja su prepoznata kao relevantna i po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Svaki dan u svratištu na Zezdari vreme provodi oko sedamdesetoro dece, a svratište radi tokom cele godine. Uprkos brojnim finansijskim izazovima sa kojim se Svratište suočava svakodnevno, radnici Svratišta istrajni su u svojoj misiji da pomognu deci, čak i u situacijama kada Svratište radi bez finansijske podrške.

Svratište za decu – od potrebe do državno nepriznate ustanove

„Svratište je osnovano 2008. godine i predstavlja prvo svratište ove vrste u Beogradu. U nekim drugačijim oblicima postojalo je i ranije, ali svratište u Krfskoj 7a tako kako danas izgleda nastalo je pre 13 godina. Na početku smo se borili sa svim i svačim i osmišljavali kako će program i rad da izgleda, a danas je nekako to uhodano i ide svojim tokom”, kaže Jelena Mitić Pantić, specijalna pedagoškinja zaposlena u Svratištu za decu na Zvezdari.

Svratište danas ima jasan plan i program, strukturu, dokumentaciju, izgrađen sistem potreban za rad sa decom. Jelena to opisuje kao institucionalizovan sistem rada koji podrazumeva jasno definisane korake koji doprinose boljitku svakog deteta.

Rad Svratišta povezan je i sa terenskim radom koji vrše radnici i radnice Centra za integraciju mladih, a koji podrazumeva stupanje u kontakt sa decom i porodicama kojima je potrebna pomoć Svratišta.

„Terenski rad podrazumeva obilaženje raskrsnica, mesta gde je poznato da deca rade i one su te koje prve stupaju u kontakt sa decom, ostvaruju komunikaciju, objašnjavaju šta je svratište i pokušavaju da ostvare taj neki odnos poverenja, da bismo, kada dete dođe u svratište, počeli postepeno da radimo sa njim”, objašnjava Jelena.

Svratište takođe sarađuje i sa institucijama sistema, pogotovo sa Centrom za socijalni rad, ističe Jelena.

„Nekad to zakoči, ali u principu imamo dobru saradnju. Sa svim školama imamo dvosmernu saradnju – jer radimo sa decom, čime im utabavamo put, ali to radimo i centru za socijalni rad jer sve informacije u vezi sa detetom mi serviramo, pa imaju kompletnu sliku koju inače ne bi imali o porodici. Mi imamo terenske radnice koje su svakodnevno u naselju, ulaze u te kuće, što centar ne radi. Faktički, mi njima u mnogo čemu olakšavamo posao. Sa dokumentima, jer mnogi od njih su pravno nevidljivi. Imamo našeg pravnika koji kontaktira sa centrima za socijalni rad, sudovima, policijom, pa onda pokušavamo na razne načine da dođemo do izvoda iz matične knjige rođenih jer je i to problem, mnogi to nemaju.”

Pa ipak, Svratište ne dobija nikakvu finansijsku podršku ni države ni grada, a umesto pružanja podrške već postojećem Svratištu, Grad Beograd otvorio je svoje.

„Pre dve godine je u sklopu Prihvatilišta osnovano Svratište sa potpuno istom strukturom i funkcijom. Potpuno je bemisleno da se nešto osniva od strane grada što već postoji, ali šta da se radi. Mi nismo podržani ni od države, ni od opštine, ni od grada, ni na koji način. U nekom periodu pre par godina smo bili, ali je došlo do promene vlasti, pa smo mi nekako označeni kao tekovina. Bili smo u gradskom budžetu 2014. godine i kako je gradska vlast promenjena, mi smo ostali bez ikakve podrške“, objašnjava Jelena.

Pa ipak, uprkos sistemskom ignorisanju ovog Svratišta od strane države, postoje oni koji prepoznaju značaj rada ovog prostora.

Ko pruža podršku Svratištu?

Osnovnu podršku Svratištu svakodnevno pružaju, kako Jelena objašnjava, građani.

„Pod broj jedan, pa ne znam… dvadeset mesta prazno, to su – građani. Mi bez građana ne bismo mogli da funkcionišemo zato što nam oni na dnevnom nivou donose donacije, što u garderobi, što u hrani, što u higijeni i hemiji, slatkišima. To što mi dobijemo od građana možemo da dajemo deci i da funkcionišemo. Zatim, razne firme, institucije, škole koje nam organizovano dolaze u posete i doniraju stvari. Ali neku sistemsku pomoć, nešto što je kontinuirano i na šta možemo da računamo, to nemamo. Osim građana i pomenutih firmi, ništa nemamo zasigurno i da nema građana mi jednostavno ne bismo mogli da funkcionišemo. Sve ono što dajemo deci od garderobe, hrane, do svega onoga što nam treba, pošto je ovo kao jedna kuća, to dobijamo od građana.”

Zbog nedostatka državne pomoći, Svratište se finansira projektno, ali Jelena ističe da je takav vid finansiranja veoma nesiguran, jer traje između šest meseci i godinu dana i zaposleni stalno žive u strepnji da li će naći nove finansije, a ponekad u pauzama između dva projekta rade i bez plata.

„Nema vrata na koja nismo pokucali i sva su nam ostala zatvorena – i vrata grada i opštine. Ja sam ovde od 2009. godine i do danas je takva situacija, sa izuzetkom te 2014. godine. Stvarno smo pokušavali sve. Socijala nema benefita, nema dvosmernog procesa. Mi smo neprofitna organizacija, nama je potrebna pomoć i nemamo čime materijalno da uzvratimo, pa valjda nismo relevantni. Sete nas se svi za neke praznike, kada se to slika, mi ih prihvatimo kao sve druge ljude, dočekamo ih srdačno. Oni ostave donacije, slikaju se i onda nas svi zaborave do sledećeg velikog praznika.”

Ipak, Jelena smatra da je jedino rešenje za smanjenje nesigurnosti rada u Svratištu sistemska podrška i da se obezbedi da ono bude institucionalizovano i uvršteno ili u gradski ili republički budžet, pogotovo jer je Svratište prepoznato u Zakonu o socijalnoj zaštiti kao usluga socijalne zaštite.

„Mi nismo prodavci magle, svako ko dođe ovde može da vidi da mi zaista radimo, mukotrpno svaki dan sa velikim brojem dece. Ja ne vidim drugi razlog zašto smo mi tako… kao da ne postojimo. Da se niko ne zainteresuje, opština na kojoj smo mi, da nas zaborave. Slikaju se, to ode u etar i to je to”, ističe Jelena.

Kako izgleda svakodnevica dece koja dolaze u Svratište?

Svakog dana kroz svratište prođe do sedamdesetoro dece, a u zimskom periodu ih uvek bude i više. Deca su uzrasta od 5 do 15 godina i uglavnom su u pitanju romska deca, kaže Jelena.

„Svi često greše i misle da su to deca bez roditelja – to prosto nije tačno. Ta deca ne spavaju ovde, mi smo dnevni boravak. To su deca koja žive u ekstremno lošim uslovima, to je ekstremno siromaštvo. To su karton naselja, kuće koje ja tako ne bih ni nazvala, u kojima nema ni struje, ni vode, ni nameštaja, u kojima po 20 članova porodice živi u jednoj prostoriji. To su deca koja rade na ulici, uglavnom je to prošnja, skupljanje sekundarnih sirovina, pranje šoferšajbne i sva ta deca kada krenu da dolaze u svratište polako prestaju da rade na ulici jer razlog zbog koga su bili na ulici nestaje. Oni ovde mogu da dobiju sve što im je potrebno i što druga deca imaju u svojim kućama”, objašnjava Jelena.

Ona ističe da u Svratištu jako retko nailaze na slučajeve da su to deca koja prisilno rade, već jednostavno vide da na taj način mogu da pomognu roditeljima da koliko-toliko popune kućni budžet i prežive dan. Deca najčešće do Svratišta dolaze tako što vršnjaci jedni drugima kažu za Svratište i dovode ih, a ponekad deca dolaze po uspostavljanju kontakta sa terenskim radnicama koje obilaze raskrsnice, naselja, prepoznaju kategoriju dece kojoj mogu da pruže pomoć i onda ih one povezuju sa Svratištem. Treći način kako dolaze do svratišta je ukoliko Centar za socijalni rad među svojim korisnicima prepozna decu koja bi mogla u Svratištu da zadovolje svoje potrebe.

„Sva deca koja ovde dođu obično dođu sa potpuno nerazvijenim higijenskim navikama, jer oni nemaju kupatilo kod kuće niti znaju zašto je bitno da operemo ruke i zašto je bitno da se kupamo, da smo čisti. To je neki početni nivo od kog se kreće. Veliki broj dece, iako je uključen u obrazovni sistem, ne ide u školu jer prvo su roditelji tradicionalno i kulturološki nezainteresovani, niti su obrazovani, niti znaju da prepoznaju značaj škole ili uopšte edukacije, tako da mi ujedno radimo sa decom i sa roditeljima, jer sve što deci pojašnjavamo i sve što ih učimo moramo i roditeljima. To je drugi problem na koji naiđemo, da deca ili nisu upisana ili jesu upisana, ali ne idu u školu. I onda radimo na objašnjavanju zašto je bitno da se ide u školu i zašto će ta škola jednog dana da donese neki benefit.”

Zaposleni u svratištu pružaju podršku deci da budu deo obrazovnog sistema, sa decom rade domaće zadatke, organizuju različite kreativne, edukativne i preventivne radionice i imaju stalan kontakt sa školama, učiteljima, pedagozima sa kojima razmenjuju informacije o tome šta „škripi“ toj deci i kako mogu da im pomognu. Takođe, zaposleni su do pre početka pandemije decu redovno vodili u bioskop, pozorišta i na sportska dešavanja.

„Trudimo se da oni dobiju rutinu koju i druga deca imaju u kući. Da imaju detinjstvo u pravom smislu te reči”, zaključuje Jelena.

Na pitanje šta je ono najvažnije što deca dobijaju u Svratištu, Jelena ističe da je to osećaj sigurnosti, topline i podrška.

„Ono što Svratište radi, u stvari, jeste da pruža šansu u životu te dece, pa sad – da li će oni tu šansu da iskoriste ili neće, to je do deteta. Ali moj stav je da bez svratišta to dete nema šansu. Ovde dobije kakvu – takvu šansu.”

Poverenje – preduslov rada sa svakim detetom

Za radnike Svratišta najvažnije je da uspostave odnos poverenja, kako sa decom, tako i sa njihovim roditeljima.

Jelena smatra je svako dete priča za sebe i zato punu pažnju posvećuju individualnom pristupu u radu sa svakim detetom. Ona dodaje da je svaka porodica iza tog deteta takođe priča za sebe, pa sve to moraju da uzmu u obzir, porodicu, dete, da pažljivo opserviraju situaciju pre nego što krenu sa komunikacijom i radom.

Svratište je, osim sa decom, uspelo da izgradi i poverenje sa čitavim zajednicama kojima pružaju podršku.

„Među decom i u tim naseljima, mi smo prepoznati kao neko ko može da im pomogne i da im pruži podršku, pa sad to ide mnogo lakše. Na početku, kada još nisu znali za nas, imali smo jako velikih problema jer su nas povezivali sa Centrom za sociajlni rad, sa oduzimanjem dece, sa odvođenjem u dom i onda smo morali da objašnjavamo da mi ne donosimo odluku o oduzimanju dece, da ne moraju od nas da kriju informacije da li im dete radi na ulici i da li dete ide u školu. To je bio baš dugotrajan proces, dok su oni shvatili da smo mi tu da im pomognemo i da ih podržimo”, objašnjava Jelena.

Rad Svratišta u doba korone

Prošla godina je za radnike Svratišta, kao i za sve ostale, bila jako teška. Svratište nije radilo u periodu kada je uspostavljeno vanredno stanje u državi, skoro dva meseca. Nakon toga su krenuli da rade, ali uz ograničenja, jer samo trinaestoro osoba može da bude u prostoru svratišta zajedno sa zaposlenima, što predstavlja problem ukoliko u tom trenutku u Svratište dođe više dece.

„Morali smo nekako da se organizujemo da deca dolaze etapno, da se organizuju da jedni ovde zadovolje sve svoje potrebe, pa onda da izađu, da dođe druga ekipa jer, jednostavno, takvo je ograničenje, šta da radimo. Mnogo je uticalo na nas to što nema bioskopa, pozorišta, sportskih dešavanja, mi nismo u mougćnosti da organizujemo te radionice kakve smo imali ranije jer na jednoj radionici bude po desetoro dece, ne možemo onda da primimo novu decu i onda to zaista predstavlja problem”, kaže Jelena.

Ona dodaje da su deca koja dolaze u Svratište prošle godine ostala uskraćena za mnogo toga, a jedan od primera je školovanje.

„U velikom broju škola je prošle godine uvedena onlajn nastava koju naša deca tehnički nisu mogla da podrže. Mi smo se trudili koliko god smo mogli, dobili smo neke telefone kao donaciju, pa smo im, eto, na taj način pomagali. Neki učitelji su imali razumevanja, deca su išla u školu ili su im pisali šta da rade, pa su onda deca kod kuće ili ovde kod nas radili i nosili taj domaći, tako da smo se, eto, i na tom planu snalazili, ali i za taj deo su ova deca bila uskraćena, uopšte nisu mogla da prate decu koja su imala normalne uslove kod kuće. Nije se razmišljalo o ovoj deci koja nemaju te tehničke mogućnosti niti mogu da isprate taj vid nastave”, kaže Jelena.

Takođe, njihovi roditelji, pa i oni, žive od sakupljanja sekundarnih sirovina u većini slučajeva, što opet za vreme korone nije bilo moguće zbog uvođenja policijskih časova, pa im je i ono malo što su mogli da sakupe da prežive bilo onemogućeno.

Najveći izazovi Svratišta

Izazovi sa kojim se Svratište svakodnevno suočava su brojni – od finansijske nestabilnosti, restriktivnih mera zbog virusa korona, do nedovoljne prepoznatosti značaja Svratišta od strane države.

Zbog nedostatka sistemske podrške, Svratište je u jednom periodu radilo bez ikakvih prihoda, a radnici bez plata.

„To je bio jako težak period koji je trajao godinu – dve, pa nešto bude, pa onda ne bude. Ali svi mi koji smo radili u tom periodu smo nekako istrajali da smo i dan – danas ovde, a to je neka velika ljubav i za ovaj posao i za ovu decu i to neko pozitivno razmišljanje i to što znamo na koji način možemo da im pomognemo. Teško je bilo. Ja nisam primila platu, živim od nje. Ali kad vidite tu decu kako napereduju, mislili smo da će biti bolje i stvarno smo se nadali. Prošlo je 12 godina kako ja radim ovde. Da mi je neko rekao da 2021. nećemo biti prepoznati, stvarno ne bih verovala. Mislila sam: moraju da vide šta mi radimo, koliko je to dobro za ovu decu i da vide ovu decu, pre svega. Mi imamo te plate, nekako smo finansijski bolje, ali nemamo sigurnost. Imamo finansije do kraja godine, ali u decembru ćemo svi opet da se tresemo kao i prethodnih godina”, kaže Jelena.

Još jedan od problema predstavlja neinformisanost javnosti o fuknciji i delatnosti Svratišta.

„Problem je to što nas izjednačavaju sa domom i što većina ljudi koja dođe ovde povezuje ovu decu sa decom bez roditeljskog staranja. Takođe, Vlada ta fama da su ova deca prisiljena da rade. Ti roditelji jesu needukovani, ali nisu neodgovorni i nisu bez topline i ljubavi, koliko znaju i mogu – oni to pružaju. To nisu deca koja su zlostavljana, maltretirana, tučena. Jednostavno, ti roditelji su u takvom siromaštvu, da ne znaju kako će da prežive dan, veliki broj dece živi u uslovima u kakvim žive. A drugo, ne znaju kako toj deci da prenesu ljubav, pažnju, toplinu, brigu, jer ni njihovi roditelji njima nisu znali to da prenesu. I to je tradicionalno kod njih tako”, objašnjava Jelena.

Ipak, kao najveći izazov u radu Jelena ističe rad sa decom.

„Moj lični izazov je da probamo svakom detetu da omogućimo da zaokruže tu celinu, što nije moguće uvek i onda se nekako javi to razočaranje, ali kroz godine to sve postane surovo profesionalno. Mnogo je teško ovde raditi. Mene mnogi dođu i pitaju: pa kako možete to da radite? Ali ja nekako kad zatvorim vrata, sve ostavim ovde. Mnogi ne mogu da podnesu teret životnih priča ove dece, način života, diskriminaciju, tugu sa kojom se oni suočavaju, sve je to prisutno kod ove dece kad izađu iz ovog prostora. Ovo im je neka zona  sigurnosti i komfora, ovde ništa loše ne može da im se desi. Kad izađu na ulicu, tu već imamo i diskriminaciju i svašta nešto. U školi – to tek neću da pričam. Teško je, ali je ovo posao koji ima ličnu satisfakciju i po mom mišljenju ne može da se meri ni sa jednim drugim poslom”, zaključuje Jelena.

Kako pojedinci mogu pomoći Svratištu?

„Nama sve treba. Od garderobe, sezonske, odeća, obuća, donji veš, čarape, slatkiši, higijena, hemija, hrana – bilo koja konzervirana, mi sve primamo, jer to je ono što nam na dnevnom nivou treba i to što dobijamo, mi dajemo deci. Jer, da nema toga, da nam ljudi ne dolaze na vrata i ne donose sve to, ne bismo imali ništa. I hranu mi finansiramo sami, 20 obroka, to je ketering, toliko možemo da isfinansiramo, ali to je topli obrok i onda dođe 60,70 dece i mi to moramo da podelimo na taj broj dece. Onda se snalazimo  tako što nam građani donose hranu i druge potrepštine, pa na taj način, eto, uspevamo da preguramo dan”, zaključuje Jelena.

Fotografije: Milena Arsenić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi