STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Tajni gradovi Darka Rundeka

Rahmetli Ante Perković govorio je kako svako ima svoju priču sa Rundekom. Verujem da je tako. Pa i u mom slučaju. Delimično.

14. June 2022

Bilo je subotnje martovsko jutro u Zagrebu, pre par godina u izmaglici, kada sam se, zakasnivši na trening Zagreb runners-a na Jarunu, sama nekako sakupila iz kreveta i zaputila ka obližnjoj trim stazi iza Mimare. Na putu do zadnjeg dvorišta poznatog zagrebačkoj muzeja, ka meni je išao brzim, oštrim korakom jedan visok čovek, sede kose, a njegov sako se činio predimenzioniran, kao u Dejvida Birna. Imala sam sunčane cvike, pa nisam najbolje videla, ali kako mi se približavao, u jednom momentu sam pomislila: „Hmm, ovaj lik baš liči na Rundeka“, a zatim i: „Ma, nemoguće da je to on“… Da bih skapirala da je, sa ne preterano prisutnim pogledom i ne hajući za svet oko sebe, to bio on.

U tih par milisekundi sam već osmislila čitav scenario i sijaset pohvala, te ja vas slušam od osnovne škole, pa Treći svijet mi je otvorio vrata tinejdž samospoznaje (koliko jedan tinejdžer može da se samospozna), i na kraju, možda, da ga pitam za fotku. Hmm, too lame for a guy like that. Dok sam ja to sve smišljala i razvijala analogni film u glavi, on me je namršteno pogledao i skrenuo u drugu ulicu. Odustala sam od želja i pozdrava, a la radio AS Šabac, i samo nastavila ka svom trkačkom odredištu. Pet godina kasnije, imala sam priliku – čitavih 10 minuta (koji su se činili kao večnost) da i porazgovaram sa njim nakon koncerta sa Ekipom u novosadskoj Fabrici.

Pre toga, slušala sam ga 2009. na Beer festu u Beogradu i godinu dana kasnije na Citadeli u Budvi. Ovaj drugi koncert bio je manjeg obima, intimniji, kakvi nekako i priliče Rundeku i njegovoj muzici. Lakše se upije atmosfera njegovih stihova, sve je nekako prirodnije i sve je i taman i blago haotično, neodređeno. Utapaš se u njegov opijajući, transcedentalni glas, koji te vodi kroz šamanske prašume i kutke urbane džungle i pustinje njegove solo karijere ili, pak, kroz haustore starog vala i njegovu (i našu) mladost.

Koncert u Novom Sadu nije bio preterano intiman, što zbog glasnoće publike (nadam se da će ljudi kod nas naučiti da budu tiši na koncertima), ali osoba uvek može bar da okrzne tu njegovu auru. Pogotovo tokom razgovora sa njim.

O značaju njegovog umetničkog opusa skoro je i besmisleno govoriti, jer je on jedna od hodajućih legendi, retko autentična duša, čuvar iskonskog i istinitog. Ali ne bih da ga mistifikujem. On je neko ko je i realan, pa eto, tako, podržava i novi novi val – mlade muzičare. Sa njim su u ekipi i Roko Crnić iz Porto Morta, Ana Kovačić iz nemanje… Upravo je ovo bila polazna tačka našeg razgovora, kada sam ga pitala da li postojanje mladih muzičara u njegovom bendu potvrđuje da ne postoji generacijski jaz.

Ne postoji, osobito ako to nije pitanje veštine. Nekada imaš mladog svirača koji prtlja i onda postoji jaz, ali svi mladi muzičari oko mene su mahom vještiji od mene. Tu se ne mogu požaliti“, odgovorio je kroz smeh.

Verujem da donose i nekakvu novu, pokretačku energiju?

Darko Rundek: Svaka energija je nova i mogu se zahvaliti, Bog je velik, da smo se tak‘ složili. Čini mi se da sadržaj koncerta nisu samo pjesme, nego je to situacija u kojoj se nešto razmjenjuje, što ima neku prirodnu ljepotu. Uostalom, znaš, ja sam kao jedan stari gospon, tak‘ da ono, ja možda isto nešto dajem mlađima, mlađi daju nešto meni. To je nešto prirodno i ljepo, nema tu baš mnogo filozofije.

U kontekstu savremene muzike, svi tvrde da su trep zvezde nove rok zvezde. Šta mislite o toj sceni? Vi ste takođe imali rep momente, na primer, u Take the money and run.

Nemam dovoljan uvid, pa ne mogu suditi općenito. Čini mi se da se svodi na neki zlatni lančić, Mercedes, da je to, kao, neka socijalna priča, frajerisanje… To je toliko karikirano da se može doživeti kao kritika. Kao što su borci protiv rata u Vijetnamu istupali u maskirnim uniformama, da ne bi tome povlađivali, da bi karikirali. Tako da, ako je to karikiranje nekog prizemnog mentaliteta materijalističkog, onda to ima smisla. Ali taj element kritike mi ne dopire do onoga što je do mene došlo. Ne mogu reć. Ja volim šepave ritmove, kužiš. Sve mi je bolje od tehna, sve mi je bolje nego kada zbrajam 4-8-16-32. To je matematika na 8 koja mi nije inspirativna, ali u toj trep estetici pronalazim nekih lijepih prodora u dubinu, u širinu, u pokret. Ima tu nešto. Ali nisam, nažalost, ništa u tom žanru sreo što bi me dirnulo.

Koliko je film uticao na vaše muzičko stvaralaštvo, s obzirom na to da ste i po vokaciji režiser?

Ja sam po vokaciji glumac, ali sam režiser po sujeti. Htio sam biti glavni, a ne da mi neko, kužiš, naređuje (smeh).

A da li su neki specifični filmovi uticali na vas? Jer albumi poput Trećeg svijeta meni se čine kao gledanje filma.

Na moje prisustvo na sceni je djelovalo Bob Fosov Kabare, to sigurno. Donekle, možda, i Paklena narandža. Ali, zapravo, na moju dušu najviše Felinijeva Ulica, recimo.

Kako sada gledate na eksploziju stvaralaštva tokom 80-ih; da li je to bio odgovor na sumornu stvarnost jugoslovenskog socijalizma?

Tu je jedna cijela priča. Imali smo užasnu propagandnu mašineriju, kao i oko ovog rata u Ukrajini, što je, zapravo, samo nastavak diznijevske, američke redukcije stvarnosti. Ta cijela priča o 80-im je isto tako reducionistička. Sve se svodi na par pojmova, slika. Neobično mi je kako vi, kao djeca, to percipirate, jer mi smo sad već djedovi, 80-aši, kao što su bili djedovi 68-aši u mojoj priči. Čudi me koliko može ta neka medijska mašinerija otići, ta tvornica snova u svijetu spektakla koji živimo, koji može totalno promjeniti neku priču o stvarnosti. Ja ti mogu reći kak‘ je bilo. Ali ništa od tih slika koje ti sad zamišljaš, kad ti neko priča na osnovu kristaliziranih stereotipa, ne liči uopće na ono što je bilo. I sad se misliš – ako je tako, kako je, jebote, sa svim bivšim vremenima, koliko je skupa sve šarena laža. Tako da ja sad da ti pričam… Oni koji su preživeli rat, to ne pričaju.

Koji kafe u Parizu biste izdvojili, i da li uopšte odlazite tamo?

Odem nekad, da. Kada mene pitaš za neko mesto, lokal u Parizu, kažem ti – znaš ono, zguza, od Notr Dama ima jedan most i tamo je Berto Le, Sorbei sladoli koji nisu na bazi mlijeka, nego na bazi vode. I imaju 1001 okus. Volim uzeti hrskavi, malo zapečen kornet sa uvijek jednom kuglom crne čokolade i uz nju jedan dan bude mango, a drugi dan trešnja. I svi su ti okusi toliko…

Intenzivni?

Intenzivni, da. I to mi je najinteresantnije.

I zanima nas sve, gde je Izabel, šta se dešava sa njom?

Izabel je stvarno biće, jedno izuzetno biće. Ja se sećam kak‘ smo bili na turneji, pa bismo 10 dana bili na cesti, svako veče svirali u Čačku, Kraljevu, ne znam gdje. Završili bismo u nekom lokalnom art kafeu, gdje se skupljaju lokalni alternativci i marginalci i zapili se do 4 ujutru, zavalili se u kombi, probudili se negdje drugde. Došli bi k sebi negde na tonskoj na pola i sve to ponovo bljesnuli. U svemu tome bi ona, kada bismo se u 4 ujutru konačno svalili u krevet, u 7 sjela i 2 sata bi bila s Bogom, kužiš, ne. I onda se misliš – pa, jebote, to je očiti primjer da ta neka energija može u nekom nešto napravit. I to je izvana totalno nevjerovatno. Izabel – ona je bruho, ona je čarobnjak.

Fotografije: Lea Bodor

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *