fbpx

Tara Manić: Svaki trenutak osim idealnog poguban je za predstavu

Talentovana, uspešna i ambiciozna, pravi je izbor reči koje opisuju Taru Manić, mladu pozorišnu rediteljku, čije su predstave do sada gostovale u desetak evropskih zemalja i koja u svom posedu čuva brojne nagrade. Od nedavno je saradnik u nastavi na predmetu Pozorišna režija, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a njena diplomska predstava Fotografija 51, nalazi se na repertoaru Ustvanove kulture Vuk Karadžić. Sa Tarom smo govorili o iskustvu stvaranje ove predstave, pozorištu i tome kako ga ona vidi, a otkrila nam je i gde se nalazi kada ne boravi u njemu.

Šta za tebe predstavlja pozorište?

Odgovor na to pitanje još uvek tražim, učim iz svakog novog dana, stvarnosti oko sebe, novih procesa, svake odgledane predstave, projekata, svojih studenata… Trudim se da na svoja saznanja o pozorištu (a i na sebe u njemu) ne gledam kao na završenu stvar, već da dozvolim da me nova iskustva menjaju i uče. Baš kao što mislim da čovek nikada nije završena, konačna celina – barem ne u potpunosti – tako smatram i da imam slobodu da pozorište različito posmatram u različitim periodima svog života. Već primećujem razliku u odnosu na svoje poglede na pozorište iz studentskih dana, što mislim da je dobro. Iza mene je vrlo bogato i raznovrsno studentsko iskustvo, koje u mnogo čemu utiče na moj današnji doživljaj pozorišta, ali ipak ne u potpunosti. Ne volim zacrtane stavove i uverenja, verujem da se ljudi iza njih često kriju, u odsustvu smelosti da se suoče sa svojim dilemama. Svaki novi dan stvara nova preispitivanja i dileme i trudim se da im se prepustim – iako mi ta vrsta preispitivanja ne pada uvek lako. Pozorište je prostor preispitivanja, samim tim, prostor nesigurnosti, na koji se trudim da se naviknem.

Šta je presudno uticalo na tebe da se odlučis za izbor svog budućeg poziva?

Ne postoji nijedan poseban trenutak ili ličnost, koji su uticali na moj izbor poziva. Između studija medicine i režije, koje sam upisala u istom roku, intuitivno sam se odlučila za drugo. Ipak, znam koje su ličnosti tj. mentori, učinili najviše za moju današnju strast prema mom pozivu: a to je profesorka pozorišne režije, kojoj sam danas i asistent, Alisa Stojanović, kao i Biljana Mašić i Mika Aleksić, pedagozi u čijem sam dramskom studiju “Stvar srca” provela 13 godina, od detinjstva do studija. Od njih sam naučila gotovo sve što danas znam o pozorištu – izuzev onoga što sam naučila sama putem interneta, zahvaljujući osećanju slobode i samopouzdanja koje sam stekla kraj njih.

Gde pronalaziš inspiraciju za rad?

Nisam sigurna koliko verujem u “koncept” inspiracije, barem ne u sopstvenom životu. Pozorišna režija je moje zanimanje i naučila sam sebe da mu se svakodnevno posvećujem, direktno ili indirektno, a ne da čekam neke “nalete” tzv. inspiracije. Ipak, ono što me motiviše na rad - pronalazim svakodnevno, u načinu na koji vodim svoj život i planiram svaki svoj dan. Nalazim to u putovanjima, knjigama, internet, stvarnosti oko sebe, vestima, dramskoj literaturi, serijama, člancima, muzici, istraživanjima, prijateljima, prirodi… Kad nema svega toga – tražim to u sebi i svojim saradnicima.

Tvoja diplmoska predstava “Fotografija 51”, nalazi se na repertoaru Ustanove kulture “Vuk Karadzić”. Kakve uspomene vezuješ za ovaj proces?

Kako vreme odmiče (a nedavno smo ušli u treću sezonu igranja te predstave), iskustvo rada na “Fotografiji 51” mi se čini kao jedno od najdragocenijih procesa, ali, istovremeno – toliko retkih u pozorištu. Mogućnost da za ekipu pozovem upravo one glumce za koje verujem da im te uloge pripadaju (bez uobičajene neminovnosti da sve uloge “podelim” unutar ansambla nekog pozorišta) se pokazao kao prava retkost ili, bolje rečeno, rediteljski luksuz. Radili smo vredno, predano, posvećeno, usaglašeno, iskreno, bez sujete. Učili smo od starijih kolega, a oni su imali sluha za potrebe i odluke autorskog tima. Mislim da smo imali odličan dramski predložak, što je preduslov za dobru predstavu, koji govori o izuzetno važnoj temi – seksizmu u nauci. Mislim da nas se ta tema vrlo ticala, i da je to jedan od razloga zašto smo imali tako dobar proces, koji je rezultirao dobrom predstavom, na koju sam vrlo ponosna. Radujem se svakoj reprizi te predstave, jer imam priliku da gledam kako se razvija, mimo mene.

Od skoro si saradnik u nastavi na predmetu pozorišna režija na FDU. Kakvo je tvoje iskustvo rada sa studentima, koji je prvi savet koji daješ budućim kolegama?

Ovo je druga godina kako radim kao saradnik Alise Stojanović na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na glavnom predmetu – na Pozorišnoj režiji, a trenutno držimo klasu druge godine studija. Rad sa studentima je sigurno najodgovorniji zadatak koji je do sada bio postavljen pred mene. Svakodnevno mi predstavlja veliki izazov, odgovornost, ali i ogromnu privilegiju. S obzirom da sam godinama izuzetno bliska svojim studentima, čini mi se kao da svoje studentsko iskustvo iznova prolazim sa njima, iz neke sasvim drugačije perspektive. Učeći njih, učim i od njih.

Svojim budućim kolegama, a danas mojim studentima – Andrei, Anji, Mariji, Nastasji - Alji i Stefanu, retko kad dajem savete. Jedino što im želim jeste da budu borbeni, strpljivi i iskreni prema sebi, jer mislim da je to jedini način da uživaju u ovom poslu. A ko ne uživa u režiji – ne treba njom ni da se bavi.

Konačno, verujem da je srpsko pozorište trenutno u vrlo lošem stanju i samim tim – neodrživo na ovaj način. Primera radi, afera u Narodnom pozorištu otkrila je složene nivoe zakulisnih manipulacija, koji traju godinama unazad i postepeno su i nužno vodili ka ovakvom ishodu. Poboljšanje će (možda) doći tek nakon jednog ovakvog iskustva. Zato, verujem da je ovo idealan trenutak za njih – moje studente – da se pojave, stasaju i da promene našu pozorišnu stvarnost.

Kakvo je tvoje viđenje pozorišne scene u Srbiji, u poređenju sa evropskom?

Imam privilegiju da u poslednje vreme često putujem po Evropi, posebno u Berlin, gde tada vrlo intenzivno tj. svakodnevno pratim predstave njihovih glavnih pozorišta, te mogu reći da sam vrlo dobro upoznata sa (berlinskom) pozorišnom scenom. Zahvaljujući tečnom govorenju francuskog jezika, ali i različitim festivalima na kojima sam učestvovala sa svojim studentskim predstavama – vrlo često provodim vreme i u Francuskoj, tako da mogu da kažem da, osim u srpsku, imam najveći uvid u berlinsku i parisku pozorišnu scenu.

Mislim da je izuzetno teško i nezahvalno porediti evropsku i domaću pozorišnu scenu – produkcioni uslovi, aktuelne teme i slobode govora su krajnje neuporedive. Mislim da ne vredi dublje analizirati ovu veliku razliku, jer je ona proporcionalna razlici između uslova života u Srbiji i u nekoj drugoj evropskoj zemlji. Iz moje perspektive, sasvim neuporediva. Čak i kada se na srpskoj pozorišnoj sceni desi neki bojažljivi iskorak – on vrlo brzo biva ugušen i “uljuljkan” u prosečnosti, lošem održavanju predstava na repertoarima, tehničkim (ne)uslovima. Kada se u Beogradu desi neka dobra predstava, treba biti ponosan na sve ljude koji su radili na istoj – ne samo na autorski tim i glumce – nego na čitavo pozorište, od upravnika, do dekoratera, rekvizitera, garderoberki, majstora svetla. Pozorište je kolektivan čin i krivo mi je što se to često zaboravlja.

Koje predstave sa beogradskih repertoara preporučuješ našim čitaocima?

Na žalost, sve veći broj predstava koje osećam kao važne (u smislu predstava koje su uticale na moj današnji ukus i poimanje pozorišta) – više nisu deo beogradskih repertoara, skinute su iz različitih razloga. To su bile: “Metamorfoze”, “Šine”, “Amadeus”… U poslednje vreme se retko usuđujem da preporučim nekome odlazak u pozorište, mnogo češće preporučujem filmove i serije.

Još malo – i moja preporuka će postati kao onaj ubrzani kraj reklama o lekovima – “u slučaju da želite u pozorište, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom”.

A šta smatraš o alternativnoj pozorišnoj sceni?

Mislim da se jaka alternativna pozorišna scena javlja isključivo u onim sredinama gde možemo govoriti o jakom, centralizovanom, institucionalizovanom pozorištu. Samim tim, kako Beograd nema izrazito snažnu institucionalizovanu scenu, mislim da teško možemo govoriti o pravoj “alternativi” – za nju se ne stvara ni potreba, a ni sredstva. Ipak, smatram da jedini način za bavljenje umetnošću nikako nije isključivo u institucijama, te izuzetno cenim napor pojedinaca da svoj put “krče” u mnogo težim i neizvesnijim, alternativnim okolnostima.

Gde je Tara kad nije u pozorištu?

Sa studentima, pred ekranom svog lap topa / telefona, nad nekom knjigom ili dramskim tekstom, u mraku bioskopske sale, u šetnji beogradskim ulicama, ili – vozim po svom kraju, jer sam nedavno postala vozač! Ipak, najveći deo vremena provodim u pozorištu, barem nekoliko večeri nedeljno, prirodno mu se vraćam i u njemu se najcelovitije osećam.

Koje delo bi naredno želela da postaviš i zbog čega?

Taj spisak je vrlo veliki, a proširuje se svakim novim danom (jer konstantno čitam nova dela, koja su mi inspirativna, ali što je još važnije – stvarnost se pomera – otvarajući mi nova pitanja). Istovremeno je i vrlo intiman, te mi je teško da o njemu javno govorim, jer je to uvek vivisekcija mojih trenutnih dilema i strahova. Ipak, verujem da se odabir teksta, kao i sve druge okolnosti za nastanak predstave – uvek dešavaju onda kad su neminovne, ni pre, ni kasnije. Zbog toga, trudim se da ne zacrtavam sebi sledeće tekstove i projekte, kao neku nužnost, već da u njima uživam i da se njima “punim” i usavršavam, u trenucima kada se pozorišna i objektivna stvarnost – spoje – otvarajući pravi trenutak za neku predstavu. Svaki trenutak osim idealnog – poguban je za predstavu.

Autorka teksta: Tijana Mićanović

 

Leave a reply