Tea Puharić: Izvanredno pozorište čine izvanredni ljudi

Sa rediteljkom Teom Puharić razgovaramo o Izvanrednom pozorištu, ali i o režiranju u drugim pozorištima.

20. May 2020

Šta je izvanredno pozorište, kako je nastalo i kako izgleda režirati za ovo, ali i druga pozorišta, otkriva nam Tea Puharić

Tea Puharić je pozorišna i radio rediteljka na masteru iz teatrologije. Pored dramske pedagogije, edukacije u pozorištu, režiranja animiranih filmova, Tea takođe radi i kao turistički vodič. Putnicima je zanimljivo da ih vodi na putovanja jedna entuzijastična rediteljka, a Tei da upoznaje nove ljude i putuje po svetu. Volela bi da ode u džez klub u Nju Orleansu, učestvuje u japanskoj ceremoniji čaja, izađe iz kuće noseći veoma ekstravagantne vestačke trepavice, nauči da čita hijeroglife, prespava u nekom džinovskom svetioniku i da zna napamet sva sazvežđa na nebu. Ona je i režiserka prvog online pozorišta u Srbiji pod nazivom „Izvanredno pozorište”.

„Izvanredno pozorište” je nastalo tokom vandrednog stanja tako što se spontano okupila grupa dramskih umetnika na Instagram live-u glumca Rifata Rifatovića, a tokom kojeg su se javljale brojne kolege koje su pevale, svirale najrazličitije instrumente, recitovale poeziju, govorile čuvene dramske monologe i poigravale se sa stand up formatom.  Sinoć je premijerno izvedena njihova treća po redu predstava „Opera za tri groša”, Bertolda Brehta.  Kakve je publika imala reakcije gledajući prve online predstave uživo, kako su se glumci snašli igrajući u svojim stanovima, da li je za Teu bio poduhvat režirati Brehta u online formi, ko su sve pozorišni eksperti i zašto je bitno više podržati projekate koji su bazirani na edukaciji saznaćete u razgovoru sa ovom rediteljkom.

Kada si se zainteresovala za pozorišnu režiju i kako je izgledao taj put?

Tea Puharić: Išla sam u Filološku gimnaziju. Imala sam predivnu razrednu Aleksandru Kuzmić koja je predavala književnost. Kada smo stigli do ciklusa o Kraljeviću Marku predložila nam je da napravimo predstavu. Osnovali smo dramsku sekciju koje nije bilo i išli smo na razna takmičenja.  U četvrtoj godini svi znaju šta će da upišu, jedino ja ne znam. Nisam htela fiksno radno vreme, nisam htela fiksno radno mesto, nisam htela da stalno radim sa istim ljudima, a želela sam da radim sa ljudima. Bilo bi lepo ako bi mi posao omogućavao putovanja kao sastavni deo posla. I bilo bi lepo ukoliko postoje neki kreativni elementi u vezi sa kulturom. Gleda me žena i prokomentariše da sam upravo eliminisala sva zanimanja, osim umetnosti i turizma. Predložila mi je da se bavim pozorištem i da odem na prijemni. Ja nisam znala da to postoji. Do tada sam mislila da si talentovan pa si glumac, dramaturg, reditelj… Naravno, umre ona od smeha i uputi me na sajt FDU-a. Tada shvatamo da je poslednji rok za predaju dokumenata za 12 dana. Navrat – nanos, spremim prijemni, izađem na njega i upišem. Kako? Ne znam.

„Izvanredno pozorište“ je u martu premijerno odigralo prvu online predstavu „Brod ljubavi“ koju si ti režirala. Kakve su bile reakcije publike?

Većina ljudi je bila veoma srećna i zadovoljna. Reakcije ljudi su bile raznovrsne i veoma korisne. Od ljudi koji su bili apsolutno oduševljeni, do skeptika koji nisu verovali da igramo zaista uživo. Na prvoj premijeri je pukao lajv.  Dali smo ljudima novi link i tada su shvatili da stvarno idemo uživo. Takođe je bilo ljudi kojima se dopao koncept i ideja , ali su imali mnogo zanatskih zamerki. Ispali su carevi da lepo izanaliziraju i da me zovu telefonom da mi saopšte.  Ana Tadić iz Pozorišta na Terazijama je odvojila vreme da pogleda i da razmisli dva dana o predstavi. Nazvala me je sa detaljnom analizom i sugestijama. Zahvaljujući Ani smo vodili računa da scenografija bude ujednačena. „Brod ljubavi“ nam je bila prva i eksperimentalna predstava.  Nakon toga smo se igrali i napravili green screen. Na sledećoj predstavi smo stigli na veći i ozbiljniji nivo. Dosta ljudi ne zna šta mi radimo. Kada se srećem sa kolegama nakon vandrednog stanja, oni uopšte nemaju pojma šta smo radili.

Publika je prvi put imala priliku da se susretne sa ovakvom pozorišnom formom. Kako ste se vi snašli u toj ulozi i šta ovo pozorište čini izvanrednim?

Izvanredno je što smo prvo online pozorište koje zaista igra uživo predstave. Rifat nas je okupio na svom famoznom live-u. Mi smo zamišljali da će imati formu javnog čitanja teksta sa živim muzičkim efektima. Međutim, ljudi su sami spontano krenuli da rade neke postupke. Videli smo smo da mora i da se režira. Kada sam krenula da im režiram postupke, shvatila sam i da moram da režiram kadar, jer nije pozorište. Krenuli smo da se igramo i sa kadriranjem. Bili smo zabrinuti kako će se odvijati kontakt sa publikom, ali zapravo su vrlo živi komentari na lajvovima. Sve se pitaš, radiš ovo prvi put. Izvanredni smo po izvanrednim ljudima koji imaju strašan entuzijazam i strpljenje. Naši tehničari, koji su u kućnim uslovima junački izneli sve. To su ljudi koji se podvlače pod svoj nameštaj, koji skaču po svojoj kući. Rifat, koji je igrao Puka se penje na kauč. Janko, koji se podvlači pod sopstveni krevet da bi mogao da se diže i spušta u kadru. Davor, koji trči krugove oko svog laptopa po dnevnoj sobi.  Svađaju se sa laptopom. To strahotno smešno izgleda u njihovim stanovima, dok u kadru sve izgleda kako treba. Nijednog momenta niko nije izgovorio da nešto nije moguće, da nešto ne žele, da nešto ne umeju. Sve je išlo pod geslom „hajde da probamo, pa ćemo videti.“

Do sada ste igrali i predstavu „San letnje noći“, a nedavno ste premijerno igrali „Operu za tri groša“. Šta za tebe znači ovaj poduhvat režiranja Brehtove drame u online formi?

Mislim da se oko Brehta diže pompa. Pozorište danas treba da zadrži ono zbog čega je pozorište, ali i da ide u korak sa savremenim društvom i vremenom. Upravo to Breht savršeno omogućava reditelju. Jednostavan je i za glumce i zahvalan za reditelje.  Čovek je pisao vrlo jednostavno i direktno. Stalno se šalim da bih našem narodu na dnevnoj bazi davala Brehta i Arčibalda Rajsa dok nešto ne dođe do naše kolektivne svesti. Mislim da se stvari o kojima je pisao baš nas tiču, zato je i aktuelan. Veći je poduhvat bio jer je prestalo vandredno stanje i imali smo zaista dosta izmena u našem malom ansamblu. Kretali smo ispočetka jedno tri-četiri puta, što je bilo baš stresno.

Koji su vam dalji planovi i do kada će publika moći da gleda vaše predstave?

Svakako planiramo da nastavimo dalje sa radom. Voleli bismo da što više ljudi čuje za nas i da se što više ljudi uključi. Ovaj format olakšava i produkciji i omogućava da pozorište bude dostupno za sve.  Takođe, misilim da pruža mogućnost narodne, međunarodne i regionalne saradnje. Dobro je što može da se radi u nekim različitim prostorima, jer bi bilo zanimljivo da ljudi iz različitih gradova igraju istu predstavu. Zamislite da igraju ljudi sa različitih kontinenata ili da igraš Šekspirovu buru na moru. Naredni utorak ćemo igrati jednu reprizu Brehta. Početkom juna će biti kraj sezone i idemo na letnju pauzu. Krećemo od septembra da radimo. Sigurno će biti nekoliko projekata godišnje. Apelujem i da se uključi još neki kolega reditelj. Ubuduće ćemo sami birati projekte, ali ćemo, takođe, ostavljati sistem live glasanja da publika može da bira. Vrlo je zanimljivo šta su teme koje narod interesuje. Moj utisak je da jedno trideset posto na repertoarima korespondira sa zaista trenutnim gorućim problemima ljudi.

Ko je Mali pozorišni ekspert i kako se to postaje?

Pozorišni ekspert je svako ko ima razvijeno estetsko i kritičko mišljenje i ume da na konstruktivan i kulturan način saopšti svoj stav o bilo čemu što je gledao i konzumirao u pozorištu. Takođe, to je neko ko je upoznat i sa osnovnim pozorišnim elementima, ko ima naviku odlaska u pozorišta i redovno prati repertoare. Bilo koja takva osoba se u našem žargonu može nazvati pozorišnim ekspertom, kada govorimo o publici. Ideja od koje smo došli do Malih pozorišnih eksperata je krenula 2016. godine na Bitef Polifoniji. Grupa mladih pozorišnih umetnika se okupila i pozvala nas da vodimo razgovore posle predstava, prvenstveno na Polifoniji. Pošto smo jako lepo radili i bilo je baš zanimljivo i interaktivno, rešili smo da nastavimo i krenuli smo da se bavimo i najmlađom publikom. Bilo nam je nepodnošljivo kada smo shvatili kako dečje pozorište izgleda. Dečjim pozorištem se malo ko bavi jako slabo do nikako, i to rezultira da se opet podleže tržištu. Mislim da je to za najmlađu publiku fatalno. Dolazi do nekih kreveljenja, nepotrebnih šmiranja, obraćanju deci kao da su maloumna, što mi je etički nedopustivo. Bili smo užasnuti jer smo shvatili da smo potpuno nebitni šrafovi u sistemu i gledali smo šta možemo da promenimo. Okej, riba smrdi od glave. Ako ne možemo da promenimo glavu, hajde da vidimo šta je sa repom? Rep je, nažalost, publika, odnosno na našu sreću.

Pokrenuli smo Male pozorišne eksperte i Mlade pozorišne eksperte za tinejdžere. Radimo sa njima već godinama. Cilj programa je razvoj dečjih interesovanja za pozorište, uspostavljanje navike odlaženja u pozorište, bolje razumevanje pozorišta od strane dece… Pokazujemo im šta sve može da se napravi u svim aspektima. Na glumačkim radionicama ih upućujemo šta je sve glumački aparat i kako sve može da se koristi.  Istovremeno im razvijamo estetsko i kritičko mišljenje. Naravno, bez imputiranja sopstvenog stava. Vodimo ih na predstave i analiziramo. Kada smo pitali male pozorišne eksperte šta je to što bi oni voleli da gledaju u pozorištu odgovori su bili: vršnjačko nasilje, emocionalni odnosi, kako smuvati simpatiju, ako simpatiji ti nisi simpatija, druženja, šta kad ti se svi izruguju zbog nečega, potom roditeljsko zanemarivanje, nasilje u komunikaciji, internet nasilje… To su bile stvari za koje su govorili da ih zanimaju. Naravno, ne tim rečima. „Voleo bih da imam predstavu o tome zašto nisam kul, ako nemam pratioce na Instagramu. Zašto mi se svi smeju ako nemam para za patike? Zašto se ne sviđam simpatiji i šta da radim kada je to tako? Šta kad me drugarice izbace iz društva? Šta kad roditelji nemaju vremena za mene, а imam problem i oni su nervozni“, su bili njihovi odgovori.

Koliko se razlikuje uloga režiserke od dramskog pedagoga ili edukatora u pozorištu?

Režija je takođe vid pedagogije. Moraš da vodiš grupu ljudi ka zajedničkom cilju, da znaš kako kome da pristupiš da bi došao do optimalnih rezultata, moraš da znaš da održiš dinamiku grupe. Kada režiram, mogu da se posvetim više umetničkom delu posla, ali sam i stroža. Neke bubice koje istrpim kada sam dramski pedagog ne trpim na probama. Zahtevam i veću disciplinu i smatram da su to odrasli izgrađeni ljudi koji se time bave profesionalno i da nema potrebe za nekonstruktivna preispitivanja, lošu energiju i slično. Ako je glumcima u pozorištu nešto dosadno, u fazonu sam da mora da se vežba, tehnička je stvar u pitanju i moramo je proći pedeset puta.

Kada radim kao dramski pedagog sam dosta tolerantnija Ako želiš da nešto zavole i da ih zainteresuješ, deci se treba više prilagoditi. Imali smo hiper inteligentno dete i kao svako hiper inteligento dete, ništa ga nije zanimalo. Kada smo stigli do radionice lutkarstva, bio je miran kao bubica. Najbolju lutku je napravio, otišao kući i nastavio da se igra. Dao joj ime, napisao biografiju i to je njegov modus rada. Kanije smo kroz primer lutkarstva sve sa njim prolazili. Ako im je dosadno, gledam da prekinem ili da promenim pristup ili temu u datom trenutku. Beskrajno uživam u jednom i u drugom. Iskreno, mislim da mi bolje ide dramska pedagogija nego režija. Mnogo me ispunjava kada dete sa kojim sam radila uči neko drugo dete tome, za mene je to poseban nivo zadovoljstva. Kada dostigneš taj stepen da dođe do vršnjačke edukacije, znaš da si svoj zadatak uradio dobro. Sediš, gledaš i uživaš.

Zašto je bitno više podržati projekate koji su edukativni i zašto je kultura važna?

Ja potpuno razumem da mi živimo u državi gde je važnija privreda, ali ne možeš do te mere bacati kulturu u zapećak. Nemaš razvoj i napredak društva, ako nemaš kulturu, i to je istorijski dokazano. Tebi identitet naroda određuju istorija, tradicija i kultura. Narod učiš da bude istorijski nepismen, kratkog istorijskog pamćenja. Tradicija se zapostavlja. To više nije IN. Ne znači da moraš da je poštuješ, znaj je. Narod bez identitea je stado ovaca sa kojim možeš da radiš šta hoćeš, zato mislim da je važno. Uopšte ne mislim ni da je ovaj narod glup, niti nezahvalan, nekulturan, kao što ljudi imaju obično potrebu da kažu, mislim da je sve sistematska posledica tog rada da on postane takav. Većina projekata koji su bazirani na edukaciji su zapravo sa malom ili nikakvom finansijskom podrškom. To je ono što je strašno. Nekom nije u interesu da se narod obrazuje. Sistematski se radi na tome da se svaka edukacija onemogući u svim oblastima.

Dobitnica si pet nagrada za svoje režije na domaćim i inostranim festivalima. Šta su ti sve doneli pozorišni festivali i zašto su oni važni za pozorište?

Obraduješ se kada neko na bilo koji način pohvali tvoj rad, nebitno da li si dobro skuvao ručak ili dobro odglumio. Malo mi smeta što je počeo taj trend odbijanja nagrade sa ponosom. Festivale sam jako volela kada sam bila mlađa, posebno kada sam bila student. Festivali su bili jedinstvena prilika da se sastave ljudi iz različitih država i da vidiš šta oni rade. Pogledaš stvari koje inače nemaš priliku, upoznaš se sa ljudima, popričaš, uspostavite neku saradnju i naučite nešto jedni od drugih.  Toga sada nema zbog manjka finansija.  Što se tiče kvaliteta, mislim da su obesmišljeni.

Kako uspevaš da koordinišeš između više projekata i poslova istovremeno?

To što radim posao koji volim nema cenu. I kada sam umorna i frustrirana i kada ništa ne ide kako sam zamislila i kad nema para, ustanem nekako, nateram se da odem na tu probu, iako mi nije svaki dan do toga. Uđem unutra i osetim onaj memljivi, odvratni, prašnjavi, buđavi miris koje ima svako pozorište. Kada udahneš taj miris, već si ludački srećan. Interakcija sa ljudima i kreativna razmena te odmah pokrene. Zato što volim svoj posao, zbog toga ne odustajem. Od kada sam dobila dete, mnogo više volim svoj posao, jer me je podsetio kako da se igram. U jednom momentu sam upala u zamku sopstvenog ega.  Posmatrajući njega kako se igra, igrajući se sa njim, samo sam se oslobodila svih očekivanja od sebe. Klinac mi je velika motivacija.  Okružena sam i nekim divnim ljudima i tu nema mnogo kukanja. Jedan od hobija mi je ležanje u kadi, to derem.

Autorka teksta: Tijana Vasiljević

Fotografije: Instagram profil Tee Puharić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *