The Queen’s Gambit: Trijumf šaha i glamura

Sve vrline i mane serije koja je potpuno očarala publiku

17. November 2020

Vrlo je verovatno da ste do sada već čuli za The Queen’s Gambit (Damin gambit), seriju koja je u poslednjih nekoliko nedelja među najgledanijim Netfliksovim serijama u Srbiji i šire. U pitanju je mini-serija zasnovana na istoimenom romanu, iza koje stoje režiser Skot Frenk (radio je na mnogim filmovima i još jednoj Netfliksovoj seriji, Godless) i scenarista Alan Skot. U pitanju je vizuelno vrlo prijemčiva bajka o Elizabet „Bet“ Harmon (Anja Tejlor Džoj), koja od napuštenog siročeta postaje šahovski genije.

Ovaj uspon od trnja do zvezda karakterističan je za žanr sportskih filmova u koji na neki čudan način potpada i ova serija. (Glavna tema donekle podseća i na matricu obrazovnog romana u kome se uvek pomiruje konflikt junaka i sveta u kome junak živi.) Naime, gledajući The Queen’s Gambit, više sam imala utisak da gledam neki sladunjavi film koji pretenduje na Oskara nego da gledam seriju, najviše zbog njene formulaičnosti i površnosti u razvoju likova. Vizuelni stil ove mini-serije podseća me na Vesa Andersona, ali još više i na Tima Bartona – jarke boje treba da nagoveste nekakvu idilu, ali ispod njih vreba neodređena iščašenost koja vremenom postaje konkretna. Bet nakon samoubistva majke završava u sirotištu u kome decu kljukaju sedativima, nakon što nauči da igra šah halucinira šahovsku tablu na plafonu svaki put kad popije pilule koje čuva za pred spavanje, kada je najzad usvoje, njen novi otac se vrlo brzo gubi iz priče, a majka setno svira Erika Satija na klaviru kod kuće i pije, Bet postaje zavisnica od droge i alkohola, itd. Iako ovaj razvoj događaja zvuči mračno, uistinu nije tako, i to ne samo zbog vizuelnog stila serije nego i načina na koji se ovi događaji obrađuju tj. ne obrađuju.

Pošto nije imala nikog drugog da joj pokaže (tatu, dedu, teču, ujaka, strica), Bet uči da igra šah od domara sirotišta (Bil Kemp, koji me zbog ambijenta podseća na Pavla Vuisića u Majstorima, majstorima). Pošto nema svoj set za šah, ona ga svako veče udrogirano „vežba“ na plafonu prostorije u kojoj spava. Tokom prve dve epizode sam maltene sve vreme vikala „Neka neko ovom detetu kupi šah!“ u ekran, ali Bet ga najzad kupuje sama, od prvih zarađenih para na šahovskom takmičenju, što simboliše početak njene emancipacije. Nakon ovoga počinje Betina šahovska karijera koja skoro isključivo ima uspone, sa tek povremenim padovima. Negde posle tri ili četiri epizode (od ukupno sedam), postaje malo neizvesno da li će Bet uspeti da se izbori sa svojim porocima i nedaćama koje su je zadesile za života, ali onda postaje jasno da gledamo protagonistkinju kojoj niko ne može stati na put. Ne zato što je to protagonistkinja koja je zaista prevazišla svoje demone, već zato što režiser i scenarista moraju da dođu do unapred zacrtanog kraja na ovaj ili onaj način.

Mala Bet (Ajla Džonston) i domar Šajbel (Bil Kemp) u duelu

Na ovoj mini-seriji radilo je dosta stručnih saradnika kako bi prikazi šahovskih partija bili što realističniji i oni koji se razumeju u šah kažu da je ekipa serije to zaista i postigla. Iako znam osnovna pravila šaha, bilo mi je baš teško da pratim šta se dešava na tabli kad god bi partije bile prikazivane i onda se nisam ni trudila da ih pratim, tako da mi je svaka partija više-manje bila ista. S obzirom na to da se u svakoj epizodi prolazi kroz barem pet-šest partija, scene sa šahom su iz moje perspektive postale repetitivne, počele su da zamaraju i u meni su proizvele kontraefekat. Umesto na dinamičan, doživela sam ih na ravnodušan način, kao scene koje prekidaju ostatak priče koji mi je bio zanimljiviji. Ali, ovo je neki moj lični utisak i nakon čitanja raznih tekstova i komentara, izgleda da sam u manjini.

Ono što bi bio objektivan propust ove serije je to što se trudi da zagrebe mnoge teme, ali ni u jednu se ne udubljuje. Bet ima ozbiljne probleme, ne samo zato što ne može da se odvoji od droge i alkohola, već i zato što ne može da uspostavi značajan odnos ni sa jednom drugom osobom. Važni ljudi iz njenog života je zapravo koriste svako na svoj način, a šah postaje posrednik između Bet i svih njih. Čak i Alma (Marijel Heler), koja je usvaja i odgaja, izvlači neku korist iz odnosa sa Bet. Iako Bet i Alma brinu jedna o drugoj, Bet je ta koja je preuzela ulogu muža koji je otišao i ona ih obe izdržava učešćima na šahovskim takmičenjima, na uštrb svog obrazovanja, pa i mentalnog zdravlja. Ovo je verovatno najzanimljiviji i najdublji odnos u seriji, budući da se Almina pozicija neostvarenog muzičkog talenta kontrastira sa Betinim briljiranjem u šahu. Sa ostalim likovima Bet se takođe povezuje kroz šah, i to su mahom muškarci koji su joj ili mentori, ili ljubavnici, ili suparnici, ili sve od navedenog. Ali nijedan od ovih likova ne odaje utisak pravog čoveka, svi oni kao da su tu samo zbog Bet i ne pokazuju nikakve naznake ličnosti van relacije prema njoj. Jedan od izuzetaka je Hari Beltik (Hari Meling, odnosno Dadli iz Harija Potera koji je porastao i smršao!), koji ipak pokazuje kakvu-takvu individualnost jer shvata da više ne voli šah i opredeljuje se za neki drugi životni put. Jedino ko uopšte ne iskorišćava Bet je domar, koji je najviše zastupljen u prvoj epizodi i koga ona viđa samo dok je u sirotištu Sledi blagi spojler: ispostavlja se da je on do kraja života čuvao isečke iz novina koji su govorili o Betinom uspehu i napravio je svojevrstan oltar od ćoška sobe u kom je lepio sve te isečke, što Bet saznaje tek kad ode na njegovu sahranu. Zanimljivo je da Alma nakon jedne od prvih Betinih takmičarskih pobeda zadovoljno komentariše kako bi trebalo da počne da čuva sve novinske članke o Bet, ali naravno da taj predlog ostaje samo ideja i ona to nikad ne uradi.

Zamislite jačinu ovog izlaska: Bet i Alma (Marijel Heler)

U ovakvoj postavci, šteta je što drugi likovi nisu više razrađeni, kao i sama Bet. Meni najživlje od svih deluje Džolin (Mozes Ingram), Betina drugarica iz sirotišta koja se sporadično pojavljuje na početku i kraju serije. Ali i ona je prikazana trapavo: budući da je crnkinja, tu je da podseti i opomene Bet na njenu belačku privilegiju i na to koliko je Bet ipak u boljoj startnoj poziciji u odnosu na Džolin, koliko god da joj je loše. Džolin je više pion na šahovskoj tabli društvene osvešćenosti nego lik od krvi i mesa, ali čak i takva ima jaču cirkulaciju u poređenju sa nekim drugim likovima.

The Queen’s Gambit ne razrađuje dovoljno Betine odnose sa drugim likovima, ne razvija dovoljno te druge likove, pa ni samu Bet, čijoj usamljenosti, zavisnosti od alkohola i droge, i izlaska iz toga, po mom mišljenju, nije posvećeno dovoljno pažnje (flešbekovi na mentalno nestabilnu majku nisu dovoljni). Još nešto što nije dovoljno problematizovano jeste to što je Bet jedina šahistinja među svojim muškim protivnicima. U stvarnom životu, žene su počele da se takmiče u šahu sa muškarcima tek osamdesetih, do tada su postojali odvojeni turniri isključivo za žene ili muškarce. Bet igra profesionalno šezdesetih godina, i mislim da se ova razdvojenost profesionalnih šahista na osnovu pola ne obrazlaže. Naglašava se da je Bet žena i koliko je to posebno, ali ne objašnjava se zašto, barem se meni tako čini. Na jednom mestu u poslednjoj epizodi pominje se da je jedna od ruskih šahistkinja takođe veoma talentovana, ali da se takmiči samo na ženskim turnirima. Mislim da pre toga nije bilo reči o ovome, kao i da bi Bet trebalo da doživi veći otpor svojih kolega s obzirom na specifičnu poziciju i period u kome se nalazi. Međutim, ovo je ipak cepidlačenje s moje strane i svesna sam da nije toliko važno.

Sisters are doing it for themselves: Džolin (Mozes Ingram) i Bet

Ono što je možda najzanimljivije kada je Bet u pitanju jeste njen odnos prema uspehu i ambiciji. Nakon što potencijalno pobedi na svim turnirima i dokaže da je najbolji šahista na svetu, šta je sledeće? To je pitanje koje Bet postavlja jednom od svojih mlađih suparnika kada ga pita šta će raditi nakon što postane svetski šampion sa 16 godina. Šta dolazi posle toga? Nismo sigurni ni mi, ni Bet, to jest naslućujemo iz njenog prethodnog iskustva da bi posle takvog uspeha moglo doći samo još usamljenosti, droge i alkohola. Međutim, kraj serije nam ipak nudi drugačiju opciju. (Slede spojleri!) Nakon što Bet najzad pobedi svog najvećeg ruskog rivala Borgova (Marcin Dorocinski), ne upetljava se odmah u mrežu suvoparnih ali imponujućih obaveza nove svetske šampionke, već odlazi u mirnu šetnju Moskvom. Sreće dede u parku kako igraju šah, oni je sa oduševljenjem prepoznaju i zovu je da igra sa njima, što ona prihvata bez oklevanja. Koliko god da je ovakva scena bila očekivana i pomalo patetična (prva stvar koju Bet primećuje kad dođe u Moskvu su ovi šahovski setovi u parku, taj kadar dugo traje i jasno nam je da će se pre ili kasnije i ona tu pojaviti), ipak je dirljiva, ne toliko zato što se obrazuje pun krug Betinog šahovskog razvoja (domar je takođe bio stariji muškarac tj. za nju deda), već zato što na koncu Bet uspostavlja zdrav odnos prema šahu i svom talentu, na samom kraju ga igra iz zabave i ljubavi, a ne da bi nešto pružila ili uzela od svojih saigrača.

Doživesmo najzad američku produkciju koja Ruse ne prikazuje kao sumanute negativce iz crtanih filmova: Bet i Borgov (Marcin Dorocinski)

Da li bih ljubiteljima šaha radije preporučila dokumentarni film U slavu kraljici nedavno prikazivanog na festivalu „ Slobodna zona“, iako ga nisam ni gledala? Verovatno.  Da li to znači da nikome ne bih preporučila The Queen’s Gambit? Pa, ne baš. Veliki aduti ove mini-serije su fotografija, scenografija i kostimografija. Svi koji vole period pedesetih, i još više šezdesetih, ne mogu da ostanu ravnodušni, a mesto u kome se odigrava svetski turnir u poslednjoj epizodi izgleda potpuno nestvarno. Takođe, iako mislim da bi neki aspekti ove serije mogli biti bolji (pre svega karakterizacija i insistiranje na predvidljivim klišeima), apsolutno sam ubeđena da će biti na listama najboljih ovogodišnjih serija većine kritičara, kao i da će pokupiti gomilu nagrada. To, doduše, i nije neki razlog da se nešto pogleda.

Možda se najveći kvalitet ove serije krije baš u tom duhu zajedništva prikazanom u poslednjim kadrovima, kada se dede u parku okupljaju oko Bet kao da je ona Kalisi, a oni robovi koje je oslobodila. Gledajte ovu seriju sa prijateljima, roditeljima, partnerima, partnerkama, braćom, sestrama, kolegama, kumovima, rođacima, drugarima sa boćanja, tetkama, tečama, bakama i dekama (iako u seriji nema scena eksplicitnog nasilja i golotinje, nisam sigurna koliko je prikladna za decu). Na kraju krajeva, gledajte The Queen’s Gambit sa onima koji su vas naučili da igrate šah ili sa onima koje ste vi naučili. To iskustvo gledanja serije biće značajnije od same serije, ali cilj u ovom slučaju opravdava sredstvo.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi