Dunja Ožegović – o izložbi Ti si nešto drugo u U10

Posetili smo samostalnu izložbu Dunje Ožegović „Ti si nešto drugo”, i popričali smo sa umetnicom o izloženim radovima, traganju, motivima školjki i o predstavi čoveka kao Nečeg drugog.
Autor/ka Milica Grbić

12. October 2020

Umetnica Dunja Ožegović je završila Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Milete Prodanovića. „Ti si nešto drugo” u Umetničkom prostoru U10 je Dunjina prva samostalna izložba gde je ceo prostor namenjen njenim radovima, što za nju predstavlja novo iskustvo i jedinstvenu izlagačku priliku. Dunja je prošle godine prošla selekciju na otvorenom konkursu U10 upravo u trenutku kada je počela da istražuje temu čoveka na drugačiji način nego što je to činila do tada. Svom umetničkom istraživanju pristupa meditativno pokazujući istinu kao uzvišenu lepotu u čoveku. Najviše se izražava kroz medije crteža, slika i prostorno-ambijentalnih instalacija.

Izložba „Ti si nešto drugo” u Umetničkom prostoru U10

Kako si počela da se baviš istraživanjem čoveka pomoću objekta iz prirode kao što je školjka?

Dunja Ožegović: Glavno uporište mog istraživanja počiva na psihološkoj, sociološkoj i filozofskoj analizi čoveka. Čitavo mnoštvo, kada se skupi, postane jezgrovito, i rezultuje napuštanjem puko književnog. Istina je da tragam čitajući, nakon čega pravim eksperimente i donosim zaključke. I kada sam bila mlađa govorila sam o čoveku, te sam to manifestovala kroz određene likove. Shvatila sam da sam takav motiv iscrpela jer mi je bilo potrebno nešto drugo kako bih mogla da nastavim dalje.

„Ukrug I” i „Ukrug II”, tuš i beli akril na papiru, 50x70cm (bez rama), 2020.

Kako znaš da si nešto iscrpela?

Znam zbog osećanja umora, teskobe, gušenja, tapkanja u mestu… Portret bi sada za mene bio jedna vrsta tehnikalije, naučenosti, opštosti. To ne bi bilo nešto meni iznimno važno. Prema motivu se postavljam nevino, kao dete. Sada uranjam u rad. Za vreme karantina sam dosta razmišljala šta bi bilo to nešto što bi me nateralo da odem dalje kao likovni umetnik. Školjka se zbog sličnosti sa ljudskim bićem, zbog krhkosti, pucanja i razuđenosti vezuje za čoveka. Uvidela sam jednakost koju smatram jedinstvenom i trajnom.

Da li je crtež po tvom mišljenju deo savremenih praksi?

Živimo u jako površnom i pomodnom vremenu. Pomodno je u umetnosti, ali pogotovu kod nas koji smo relativno mladi, nešto uraditi na brz, efikasan, dopadljiv i šarmantan način kako bi se došlo do kratkoročnog rezultata – bez pô muke i analize. Crtež kao medij mi najviše odgovara i u njemu se samim tim najviše i pronalazim. Na razmeni studenata u Bratislavi sam aplicirala za konkurs u U10 nečim što sam napravila na fakultetu na kojem sam studirala (Academy of Fine Arts and Design). Bilo je umetničkih intervencija, novih crteža, nekoliko manjih slika i digitalnih kolaža. Uvidela sam da je to previše informacija, nakon čega sam došla do zaključka da je crtež najbolji medij kako bih se predstavila i ostavila trag. Htela sam da vidim do koje mere duboko mogu da odem, da ispitam sebe i da objedinim sve ono što me u datostima intrigira i vuče, tera na ispitivanje. Nedvosmisleno sam prelomila da je to upravo crtež.

Slike Zametak I’’ i „Zametak II’’

Na izložbi se nalaze i tvoje dve slike „Zametak I” i „Zametak II”. Kako si odlučila da uz crteže izložiš i slike tako velikih formata?

Do toga sam došla konsultujući se sa svim članovima iz tima U10. Jer, slike bi samo upotpunile izložbu, ne bi mogle da joj škode. Tako sam izbegla da postavka ne deluje uniformisano i sterilno. U galeriji postoje dva dela zida koja su ključna i sa ovim slikama su razbijena’’ jer su u drugačijem duhu od crteža. Na samom početku saradnje sa timom U10 koji mi je pružio veliku podršku, napomenula sam kako bih želela da se predstavim izložbom crteža i to sam u tom početnom stadijumu ulaska u galeriju smatrala fiksnim kao idejom. Ali, Nemanja Nikolić, jedan od osnivača U10 koga znam od ranije jer je bio asistent u klasi kod profesora Milete Prodanovića i koji najbolje poznaje moje radove mi je objasnio da je poželjno da u odabir postavke uvrstim i slike, baš zato jer su integralni deo moga stvaralaštva i mogle bi da se uklope. Odlučila sam da ga poslušam i nisam se pokajala.

Slikama ne pokušavaš da dokažeš da nešto znaš, niti da budeš dopadljiva. Deluju kao da su oslobođene. Možeš li da mi pomogneš da nađem prave reči?

Oslobođene jesu, i to bih povezala sa mojim procesom preslikavanja koji se konstantno odvija. Ne smem sebi da dozvolim da smatram delo finalnim produktom, onda kada odlučim da je gotovo. Volim da puštam delo da živi. Mislim da je važno da napomenem, pogotovo u sadašnjem trenutku kada smo okružene uramljenim radovima, da uramljenost ne mora nužno biti samo fizička. Postoje dalji okviri izvan svega toga. Ne mogu da znam šta će biti u budućnosti i šta će se desiti sa radovima, ali mogu da znam da se život neprestano odvija sa i bez njih.

Crteži Dunje Ožegović

Ti iglom, noktima i ostalim predmetima grebeš svoje radove, da li se to može shvatiti kao potreba za destrukcijom ili nešto drugo?

Ne bih to nazvala destruktivnim procesom. Grebanje je moj proces uravnotežavanja, usled shvatanja da potez mora da bude oštar i odsečan. Skoro sam dobila komentar da su moje slike kao crteži, a crteži kao slike. U tome ima velike istine. Moji crteži su izrađeni koliko i sve drugo čemu se predajem. Uništenje je neminovan i plodotvoran deo na hrptu zvanom život.

Tvoji crteži su izrađeni, ali nisu mučeni iako je papir uništen. Kako to postižeš?

Mislim da je to postignuto meditativnošću i dugotrajnim razmišljanjem o svakom detalju pojedinačno.

Dunja sa školjkom koju je pronašla u fioci, i koja je potom poslužila kao model za sliku „Zametak II”

Gde si pronašla školjku koju si predstavila na slici „Zametak II?”

Školjku sa slike sam pronašla gotovo sudbinski, u fioci, kao da me je čekala. Konkretno u ovom radu sam koristila i fotografske predloške, a i u toku samog slikanja na platnu sam dosta fotografisala. Veće školjke sam većinom dobila kao poklon od mojih bliskih prijatelja, ali sam ih i sama sakupljala. Važno mi je da predmet poput školjke držim ispred sebe kako bih isti mogla da apstrahujem, pošto apstrakcija ne može nastati ni iz čega. Istovremeno, nisam želela da motiv školjke bude sasvim jasan, već da se postepeno izgubi ili potisne. Školjka ostaje kao ispranost, sećanje, gubi se. Ona ima svoju istoriju, oklopna je, i kada stigne do mene ja joj pružam novi život koji je uistinu moj! Kroz školjku govorim različite priče ukazujući na ljudsku ranjivost i ono paperjasto, kao što je osećanje.

„Događaj u crnom”, tuš i beli akril na papiru, 70x100cm (bez rama), 2020.

Koliko su fotografski eksperimenti i scenografije sa solju koje si pravila važni za sam proces nastanka crteža?

Ja verujem da je život u putu a ne na kraju. Iz tog razloga sam ranije napomenula da, iako su moji radovi uramljeni, mi ne možemo znati njihovu sudbinu. Možda ću nekada razbiti staklo ili ram, skinuti crtež i odlučiti da nešto promenim, okrenem sve naopako ili pretvorim u prah. Nikada ne znam do koje mere ću odmaći i da li ću se uopšte pomaći sa mesta. Bol i ranjivost su važni za ljudsko stasavanje i interesantno mi je bilo da se zapitam do koje mere je sve oko nas osoljeno, do koje mere so može da se prospe napolje. Za eksperimente sam izabrala so zato što samo kroz so znam da dovoljno boli i peče. So povezujem sa morem ali isto tako i sa školjkom. Svaki zapis koji sam napravila je ono na šta se uvek umanjim i stresem. Jer nema života bez soli i bez odlučnosti. Bez predaje.

Izložbu „Ti si nešto drugo” možete da posetite do 17. oktobra, u Umetničkom prostoru U10, na adresi Kosovke devojke br. 3.

Fotografije: Nina Ivanović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *