Tijana Grumić: Najlepše plakanje mi je plakanje od lepote

Ko je Tijana Grumić? Upoznajte mladu dramaturškinju u razgovoru sa Oblakoderom.

31. March 2020


Mlada dramuturškinja Tijana Grumić, mislila je da nijedan dinosaurus neće ostati za nju kao budućeg paleontologa , ni ne slutivši da ćemo je voleti zbog njenih drama “Ko još jede hleb uz supu”, ”Kepler-452-B”, “Moćni rendžeri ne plaču”, “Stvaranje čoveka”, “Najusamljeniji kit na svetu” i između ostalih i dramu “Ko je ubio Dženis Džoplin” čija je premijera bila 9. marta u Srpskom narodnom pozorištu. Svojim radom i trudom zaslužila je pažnju javnosti. Hrabro izlazeći iz svoje zone komfora, od jedne stidljive devojčice koja je bila knjiški moljac do one koja prva ustaje da peva i igra. Takođe, nije joj palo na pamet da će biti dobitnica mnogih nagrada tako mlada od kojih je jedna od njih nagrada za celokupno dramsko stvaralaštvo, jer prva stvar koju je napisala bila je upravo drama tokom srednjoškolske dramske sekcije da bi se pravila važna i svima pokazala da je lako. Osim pozorišta Tijana mnogo voli da putuje, da se druži da sa decom i stvara uspomene. Ako je vidite kako u šarenkastim bojama vozi bicikl mahnite joj i zahvalite joj na nesebičnom doprinosu pozorištu i zbog toga što je Tijana otvorena ambasadorka plakanja u svetu gde smo svi jaki i hrabro ne pokazujemo emocije. Sa Tijanom smo razgovarali o premijeri nove predstave i o tome šta je pozorište Tijani, a šta je pozorište nama.

U Srpskom narodnom pozorištu 9. marta održana je premijera predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin”.  Kakvi su ti utisci? Da li je ispalo sve kako si želela?

Ispalo je divno. Zaista sam prezadovoljna tom predstavom i reakcijama publike. Odjek je s jedne strane neočekivan. Od samog početka procesa su me, kako ljudi oko mene, tako i novinari stalno pitali „Jao, otkuda se u Srbiji radi predstava o Dženis Džoplin?“ Nisam ni ja iskreno u životu mislila da ću pisati komad o njoj. Verovala sam da ako neko treba to da režira, onda je to Sonja. Ekipa koja je radila na predstavi je bila mlada, sve su to naši drugari i onda je to stvarno dream team. I stvarno smo bili prepušteni sami sebi. Ne u smislu da smo zanemareni, nego da su nam Srpsko narodno pozorište, kao i OPENS dali poverenje da radimo ono što mi mislimo da treba. I stvarno je super ispalo. Publika bukvalno reaguje kao da je na nekom rok koncertu. To su bila ustajanja kad se završi pesma. Baš je bilo živo i meni je bilo fantastično. Ispunilo je sva moja očekivanja, pa i više od toga.

Dženis je bila neko ko je mnogo patio, jer nije bila prihvaćena u društvu. Nikad nije želela da se ukalupi. Šta je tada značilo, a šta danas znači biti prihvaćen? Šta u društvu izaziva odstupanje od nametnutih normi i očekivanja?

Mislim da su te stvari usko povezane. Baš si lepo rekla da je Dženis patila zbog te neprihvaćenosti. Lepo mi je da neko to prepozna, a da nije prva misao: “Dženis, a to je neka riba koja se drogirala i tako malo pevala neki rokenrol i opijala se. ” Nije samo to. Već je ona bila neko ko probija led u raznim stvarima. Neko ko je za emancipaciju uradio mnogo. Za žensku borbu, čak i nedeklarisano nego intuitivno. Osećaš da jednostavno ne želiš da se prikloniš nekim obrascima koje ti društvo nameće. Mislim da je nama lakše da vodimo neke borbe, zato što su postojale neke Dženis. Pitanje toga kako se otrgnuti od kalupa i šta danas znači imati neku vrstu slobode je i dalje goruće pitanje. Imati razumevanja i ne osuđivati nekoga je mnogo važno da se neko ne oseti odbačenim. Ne znaš šta je nekome ko je namrgođen u prevozu. Od takvih sitnica, do toga da stvarno pokušaš da razumeš nečije stanovište i perspektive iz koje posmatra stvari. Nisam ni ja rođena emancipovana. Nije mi usađena ženska borba oduvek. Nažalost o tome me u školi nisu učili. Mi koji imamo sreće da odrastamo u sredinama i porodicama koje će nas ohrabriti na te korake je super. Onda treba da imamo u vidu iz kakvih sve okolnostima ljudi odrastaju. Posebno devojčice, mlade žene. I da stvarno imamo razumevanja za to da svi imamo prava na izbor. Mislim da je to baš važno. To je bila moja osnovna vodilja baveći se Dženis. Ako želiš, okej je biti domaćica. Okej je i biti automehaničarka. Naše je da se borimo solidarno i zajedno.

Izvor: Opens

 Dženis nije ispunila kriterijume „kako bi jedna žena trebalo da izgleda” i da se ponaša , a čini se da nismo otišli daleko od sličnih kriterijuma. Dolazimo i do reči – feminizam. Koga se sve ona tiče i zašto je toliko važna?

Nažalost, feminizam je, kao i socijalizam, postao ružna reč. Čini mi se da stvarno ima neku negativnu konotaciju u javnom diskursu koja ga tumači na neke razne, proizvoljne načine. Žao mi je što je to tako. Mislim da feminizam pomaže, ne samo ženama, nego svima nama. On je neodvojiv kao borba za ženska prava. Neodvojiv i od borbe za radinčka prava. Prava nekih potlačenih i ugroženih društvenih grupa. Feminizam se ne bori za to da žene budu glavne. Osnova stvar od koje je feministička borba počela da postoji je neka ravnopravnost, bile mi žene ili neka druga ugrožena grupa jer je to nekom tako palo na pamet, da crnci imaju manja prava od belaca, da žene imaju manje prava od muškaraca… možda se treba truditi ličnim primerima da ispravimo to negativno tumačenje.

Dženis je stvarala i revolucionarnu muziku. Čini li ti se da se položoj žena u različitim industrijama poboljšao? Kakva je situacija u pozorištu?

Dženis je stvarno bila jedna od retkih koja je bila frontmenka r’n’r benda ’50 i ’60. Odrastati u svetu u kom sad ti odjednom poželiš da se baviš rok muzikom nije bila baš najlakša stvar na svetu. Danas, u umetnosti je teško biti žena. Svuda je teško. Ako se nekako proguraš to se, nažalost, česti desi biranjem nekih muških obrazaca. Upadaš u te zamke. Ja se baš zalažem za plakanje i za to da budeš u isto vreme i nežan i jak. Važne su mi te stvari, da ostaneš svoj, a ne da kopiraš tuđe obrasce. Pišući o Dženis dosta stvari sam izvlačila upravo iz tog mog osećaja o svetu u kom živim i radim. Činjenica je da su u dramaturgiji, i uopšte u dramskom stvaralaštvu aktuelnije spisateljice. Naše pozorište i dalje funcioniše po principu „reditelj je bog i njegova je poslednja“ i prosto ovo jeste jedno rediteljsko pozorište. S druge strane, opet ima više muškaraca, jer znam koliko je rediteljkama teško. Toliko im je teško da uopšte uspostave neki autoritet kada uđu u tu salu, i da im se veruje koliko bi se verovalo nekom muškarcu. Teško je biti i glumica. Čini mi se da je mnogo teže biti glumac u nekim situacijama. Naravno, ne u svim, ali je stvarno ta borba neprestana.

Fotografija: V. Veličković

Čula sam da voliš pozorište najviše na svetu i da voliš mnogo da plačeš, zašto je pozorište važno i zašto je važno ne suzdržavati se da zaplačeš?

Čini mi se da sam se dobar deo svog života suzdržavala da plačem i pokazujem bilo koje emocije. Onda su se desile neke prekretnice u mom životu zbog kojih sam rešila da to više neću to da radim. Počela sam da plačem svuda. U pozorištu, dok gledam filmove, u prevozu na ulici. Jednom sam videla džak krompira ostavljen pored puta i plakala. Toliko daleko se ide, ali je važno. Danas se plakanje posmatra kao znak slabosti. Plačeš kada ti je teško, a sa druge strane ja plačem i kad sam srećna. Najlepše plakanje mi je plakanje od lepote. Jednom sam sedela na Fruškoj gori i čekala autobus. Leto je. Stoji kavez sa lubenicama. Počela sam da plačem zato što su lubenice lepe. Onda sam počela još više da ridam zato što su još lepše kad se prepolove. To su divne stvari. Zašto se ne bi prepostio njima. Važno je dopustiti sebi da osetiš. Zato što si u dodiru sa sobom. Pozorište me je tu dosta osvestilo. Dopustilo mi je da osetim razne stvari. Neke stvari sam prvi put osetila u pozorištu. Moje otkrivanje celog tog sveta je počelo čitanjem. Dođeš i gledaš neku predstavu, ostaneš bez daha, nešto te dirne. Razni procesi u pozorištu su me tome naučili. Kolektivnoj radosti stvaranja. Pisanja do nečega do čega ti je stalo. Gotovo uvek se ispostavi da neko to vidi i učita nešto svoje. Dirne ga na neki način. Meni je to predivno. Da nešto što sam ja uradila dirne nekoga, nešto mu se desi dok čita.

Šta su ti doneli konkursi Hartefakt fonda i konkurs Sterijinog pozorja? Da li misliš da su mladi danas dovoljno obavešteni i motivisani da učestvuju u raznim konkursima? I zašto bi im rekla da treba da probaju i da se otvore za nova iskustva?

Konkursti Hartefakt fonda i Sterijinog pozorja su, čini mi se, jedini za dramsko stvaralaštvo koji postoje u našoj zemlji. Zbog toga je važno da postoje, kao prvo. Kao drugo, doneće ti neku vidljivost. Rešila sam da pošaljem svoju dramu na Hartefaktov konkurs gde bi se desilo da, ako ništa drugo, čuju za tebe. Primete na taj način i donosi neke dalje stvari. Upravo zato što je moja drama „Stvaranje čoveka“ ušla u top 5 Hartefaktovog konkursa, Atelje 212 je rešio da je uzme i radi. Konkurs Sterijinog pozorja ti isto pruža podršku. Na tom konkursu isto nisam pobedila, nego sam samo ušla u top 5 sa „Moćni rendžeri ne plaču“. Onda je Sterijino pozorje rešilo da bude koproducent tog teksta u saradnji sa Srpskim narodnim pozorištem i da se taj tekst postavi u SNP. Onda je SNP uzeo moj sledeći tekst. Zbog toga mislim da su konkursi važni. Sa druge strane, moraš biti otvoren za iskustva. Možda je to zato što sam ja takva, ali sebe stalno izbacujem iz zone komfora. To mi je osnovni princip po kom funcionišem, jer ti se nove stvari neće desiti. Mora da si te desi ozbiljan debriefing nakon toga. Shvatiš šta si preživeo i zašto si to sebi uradio, ali je važno osmeliti se na taj korak i pustiti da ti se dese.

S obzirom da si tako mlada dobitnica mnogih nagrada, jedna od njih je i nagrada za celokupno dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, koliko je danas potrebno ličnog angažovanja da bismo se istakli u oblastima umetnosti i kulture, naročito dramskog stvaralaštva?

Nagrade ti isto donose vidljivost, ako ništa drugo. Mislim da je super da se daju mladim ljudima da neko čuje za njih dok rade. Druga velika stvar, one vrlo često nose novčani deo sa sobom. To je isto jedan važan element koji ti omogući neke stvari, lakši život u nekom periodu. I baš imaš podsticaj. Sad ti daju nagradu za celokupno dramsko stvaralaštvo, ali ja hoću i dalje da pišem. Nije samo tvoj rad do tog trenutka važan, nego i posle – zašto si zavredeo neku pažnju. Podsticajne su i lepo je videti da je neko prepoznao tvoj rad.

Fotografija: Sandra Nikac

Hajde sada da se vratimo malo u nazad i da te bliže predstavimo. U srednjoj školi si sasvim „slučajno“ upala u dramsku sekciju i tada si napisala prvi dramski tekst misleći da je lako. Da li je bilo lako? Kako danas izgleda proces stvaranja jednog dramskog teksta?

Svakako mislim da nije lako. Sa druge strane, mislim da te škole uče da to postane lakše. Shvatiš da je to zanat. Svi imamo neki talenat i verovatno smo zato upisali dramaturgiju. Onda te fakultet nauči tome da nema čekanja inspiracije. Nema toga da će tebi pasti neka genijalna ideja napamet, a ti ćeš sesti i napisati je. Ne. Od toga se ne živi nego moraš da funkcionišeš po principu nekih zadatih okvira. Divno je pisati na slobodnu temu, ali desi ti se i da ti se tema zada. Meni je Dženis Džoplin bila zadata tema, i opet u tome nađeš nešto svoje i daš autorski pečat. Ali da je teško – teško je. Često se ne sećam samih procesa pisanja. Jako dugo praktično ništa ne pišem, promišljam i pišem neke beleškice. Uvek imam gomiletinu nekih svesaka sa random zapisanim stvarima i skupljam. Taloži se to negde. Onda kad sednem, ne ustajem od kompa. Završim, pustim da malo odstoji i tek onda pročitam. Isto velika stvar koju su me studije naučile je da moraš da radiš na stvarima. Nećeš napisati genijalnu stvar za veče, nego je proces bitan. Tako da, teško je, a meni je lepo.

Tvoje pisanje je karakteristično i po tome što ne pišeš po uobičajenim dramskim strukturama. Da li voliš da se igraš sa rečima i otkrivaš nove načine da se izraziš?

Možda nema tu mnogo igranja rečima. Deluju obično, svakodnevno i svačije. Uzbudljivo mi je jako oduvek da se igram formom. Svaki moj komad vizuelno kada vidiš, vidiš potpuno različito. Ne liči nijedan na ovaj drugi. Ne pišem kako ljudi govore, već kako ja zamišljam. Deluje vrlo obično, a shvatiš da nije.

Kada smo kod igranja, kao mala leta si provodila u Vojvodini, Vojvodi Stepi i Pavlovcima. Kako je izgledalo tvoje detinjstvo i čega si najviše volela da se igraš?

Imam sestru četiri godine mlađu i uvek kad odemo kod babe i dede, što u Banat, što u Srem, ona uvek ima društvo, a ja ne. Oduvek sam bila knjiški moljac. Sedim i čitam, ali sam oduvek obožavala da vozim bicikl, kao i dan danas. Izmišljala sam igre, volela da se pentram. Žmurke sam isto volela. Strašno mi je uzbudljiv taj moment da li će me neko naći ili ne. I dan danas hiperventiliram da li će me neko naći. Detinjstva pamtim po odlascima kod babe i dede. O tome, na kraju krajeva i pišem često. O odrastanju i detinjstvu. Više ne znam šta sam izmislila, a šta sam stvarno doživela.

Neke od tvojih drama deluju dečije, neobavezno i naivno, a postavljaš važna pitanja i pokrećeš važne teme. Hoćeš li nam reći nešto više o temama koje te zanimaju i da li si ti nekad plakala pisajući svoj tekst?

Nisam nikada plakala tokom pisanja. Često ne kapiram dok ne vidim stvari o kojima sam misala. Tek onda me nešto potrese. Dok pišem ne plačem, čak vrlo ozbiljno radim. Tek u pozorištu vidim rediteljski potencijal za smeh koji publika isto prepozna. Isto tako i ne plačem već sam u fazonu, ja to tako doživljavam i pišem. A tema koja me stalno opseda i koja se ponavlja jeste odrastanje.Baš me nešto muče ti odnosi roditelja i dece. Sa druge strane tu je i smrt kao motiv. Ne znam odakle mi i zašto me toliko potresa. Možda zato što ne razumem pa možda pokušavam da je dokučim kroz to. Takođe, stalno me neki svemir i more zanimaju. Opsednuta sam svemirom.

Za koju si svoju dramu najviše vezana i koja ti je posebno draga i zašto?

To je kao kad te pitaju koje dete više voliš. (smeh) Svaka je nastajala u nekom periodu života u kom mi je bila baš važna. S jedne strane „Ko još jede hleb uz supu“ je baš moja. Sve je tu samo moje. Prva koja se igrala. Opet, tu je Kepler, koji je možda moja prva profesionalna. Rendžeri su jedan pregled mog odrastanja i odrastanje jedne cele generacije. Stvaranje mi je opet bilo važno za jedan period sazrevanja i shatanja sveta u kom živim, kao i toga šta ja tu radim; što pišem o ovome i da li time nešto radim. I jedna kritika sopstvene pozicije. Kit, najusamljeniji na svetu mi je nekako drag, jer pišem o plavom kitu i svemiru. Tako da, sve su mi iz nekog ugla drage i važne u govore nešto o meni.

Instagram nam je otkrio da držiš seminare kako se jedu ratluk, kajgana i kiseli kupus sa karminom u Petnici. Kako si došla u Petnicu i šta sve radiš sve tamo?

U Petnicu sam prvi put otišla kad sam imala 13 godina na seminar za osnovce. Godinu ipo kasnije, krenula sam na seminare za srednjoškolce. Bila sam polaznica seminara arheologije. Prvo sam kao mala maštala da ću biti paleontološkinja kad porastem. Iskopavaću dinosauruse i bila sam strašno potresena jer sam mislila da neće biti dinosaurusa da se iskopaju. Onda sam u Petnici otkrila seminar arheologije i mislila da ću to studirati i da ću se time baviti. Petnica je bila mesto koje me je u mnogo čemu oblikovalo. Posebno zato što mi je period srednje škole baš teško pao, a Petnica je bila ta neka oaza koja mi je pružala sve ono što mi je trebalo. Našla sam sagovornike koje zanimaju slične stvari kao mene. Naučila razne stvari, što akademske, što životne. Naučila sam da kritički promatram stvarnost. Da postavljam pitanja i da nije glupo pitati. Naučila me je da budem radoznala. Kad sam upisala FDU, ja sam se rasplakala na nadvožnjaku jer sam pomislila „Bože, ja sad neću ići u Petnicu. “ Međutim, rukovodilac arheologije me je ipak pozvao da budem saradnica. Srećom po mene, otvorio se interdisciplinarni seminar društvenih nauka gde sam našla svoje mesto. Njima je bilo važno da se, osim naučnim disciplinama bavimo i umetnošću. Meni je ipak u životu bilo važno da ne izgubim taj deo sebe i da povežem nauku i umetnost. Radila sam razne neke stvari, od mentorisanja projekata do toga da ono dobiju neku naučnu literaturu, a nju zajedno s njima kroz pozorišne alate dekonstruišem. Sad od skoro i vodim taj seminar. Vodim i seminar Petnica International, koji traje dve nedelje u toku leta, gde polaznici iz celog sveta slušaju predavanja i rade svoje mini-projekte. Usput, snimam i videe gde jedem hranu sa karminom.

Kako je izgledalo kada si bila polaznica u Petnici, a kako je sada kada si saradnica i rukovoditeljka društveno-humanističkih nauka?

Kada si polaznica sve je super. Svi rade nešto za tebe. Tebi je predivno. A ogromna je mašinerija iza koja mora da se pokrene da bi se sve to desilo, da bismo mi njima pružili neke sadržaje kvalitetne i kvalitetno provedeno vreme. A sa druge strane, kad sam bila saradnica svojim polaznicima, mnogo sam naučila. Više nego dok sam ja bila polaznica. Radeći s njima mi isto mnogo učimo. Činjenica je da je meni dok sam bila u srednjoj školi, Petnica bila nešto divno. Mnogo sam stvari naučila i upoznala neke ljude s kojima se i dan danas družim. Baš mi je u raznim aspektima života značila. Skontala sam sada kada sam osvešćenija i zrelija i svesnija sebe u svetu, da sam mnogo stvari naučila i otkrila stvari bivajući saradnica. Radim to na kraju krajeva iz želje da neko u Petnici doživi ono što sam ja doživela jer su neki ljudi za mene radili.

U prethodnom odgovoru si već delimično odgovorila kako su se spojili pozorište i nauka. Da li bi dodala još nešto?

U mom slučaju kroz Petnicu i moj boravak tamo. Rad u pozorištu može se naučno i akademski baviti umetnošću. Umetnost može da upliva u taj akademsko-teorijski diskurs Uživam u spajanju tih stvari.

Takođe si i selektorka Festivala ekološkog pozorišta za mlade. Reci nam nešto više o vašem zajedničkom radu?

FEP je najdivniji festival na svetu. Sada će već 26. godina kako se dešava u gradu koji nema pozorište. Stvarno mislim da je fenomen da se jedan takav festival održava sa takvom tradicijom na takvom mestu. Nama dolaze trupe iz cele Srbije, regiona i sveta. U tom smislu je ponuda stvari koje moram da izaberem raznovrsnija, i to je stvarno težak zadatak. Nama se mahom prijavljuju nezavisne trupe i pozorišta. Institucije manje jer one imaju druge prioritete, a FEP nije među njima. Njima bih samo poručila da se zapitaju koji su im to prioriteti ako ne da odu u mesto gde deca nemaju pozorište. Zadivljuje me entuzijazam nekih ljudi, da i dalje stvaraju od štapa i kanapa. Prošle godine, moto je bio srcem, štapom i kanapom. Tu stvarno vidiš tu prelepost pozorišta i šta sve može da uradi entuzijazam nekih ljudi. FEP je poseban i u tom smislu što pruža i neke druge vrste sadržaja. To je i ekološki festival i to je dosta važno. Mislim da je definitivno ispred svog vremena i da će tek da napreduje i raste. S druge strane, pruža i neke druge sadržaje koji podižu svest ljudima o nekim gorućim problemima u društvu, kao što su radionice, predavanja, tribine i razne druge aktivnosti. Mislim da je isto važno u manjim sredinama raditi stvari i donositi sadržaje. Sad smo pokrenuli još jedan pojekat koji razvijamo regionalno. Isto tako, mislim da svi možemo praviti stvari srcem i od štapa i kanapa. To ne znači da ne trebamo da budemo plaćeni za svoj rad i da budemo manje vredni od stvaralaca za odrasle. Treba shvatiti koliko je ozbiljna stvar raditi pozorište za decu. Mislim da su to neki projekti čiji će se rezultati tek videti, ali moramo početi danas, da bismo nekad videli rezultate.

Kako ti deluju današnji mladi, pošto često čujemo priče o trulim generacijama. Da li mladi vole pozorište i kakvo pozorište mladi traže?

Mladi su divni i odrastaju u onome što im je pruženo. Snalaze se na najbolje načine. Digitalno su pismeniji od mene. Znaju štošta što nisam znala sa petnaest godina. Radeći u Petnici vidim koliko su carevi i koliko promišljaju svet i sebe. Nek budu kakvi hoće. Nek se ponašaju kako žele, nećemo da im se mešamo. Mislima da vole pozorište. I mislim da razni ljudi koji ne idu u pozorište, ne idu zato što nisu u prilici. Pozorište je i dalje jedna buržoaska institucija koja te tera da skineš pocepane farmerke da bi ušao na njena vrata. Mladi će nam sigurno u jednom trenutku reći kakvo pozorište im treba. I početi da ga prave. Pozorište treba dovoditi do ljudi. Ne, da tražiš načine da nateraš nekoga da kupi tvoju kartu. Pozorište ima svoju publiku, ja nisam videla praznu salu. Ako želiš da dovedeš neku drugu publiku možda treba da smišljaš način kako ti da dođeš do nje. Ne da sačekaš nekoga da dođe do tebe. Fali nam više dijaloga u pravljenju stvari za njih. Treba da ih slušamo.

Šta te je plašilo tokom studiranja i kakav je položaj dramskih pisaca danas?

Plašilo me je kako ću od ovoga da živim. Kad napuniš dvadeset šest i nemaš zdravstveno osiguranje svojih roditelja, to ti padne još strašnije. Tokom studiranja, nemaš takve egzistencijalne krize. Nije me plašilo mnogo stvari, živela sam u domu. Bila sam dobar student što znači da sam dobijala stipendiju. Mogla sam da pokrijem život u domu, da imam džeparac, da se skinem roditeljima sa kućnog budžeta. Stvarno je studiranje najbezbrižniji deo. Imam tu sreću da sam na faksu počinjala da radim, da mi se izvode komadi i da radim kao dramaturškinja. Uspevam da se snađem, ali znam koliko je teško i znam koliko mojih kolega se bore da se snađu u svemu ovome.

Čini se da posao dramaturga ume da bude potcenjen i ne vrednuje se dovoljno novcem, zar ne?

I to je isto sistematski. Ti kada dobiješ honorar za koji si radio, ti si zahvalan. Ti moliš, ti čekaš, ti si super ako ima bar nekih para. Vide da možeš da uradiš predstavu za pedeset dinara, pa što bi ti dali više. Uopšte ta ideja da umetnici žive od ljubavi, vazduha i lepote…. Ne. Mi isto živimo od novca. Zaradli smo ih i stvarali nešto. Posao je za koji ne treba da budemo zahvalni za honorar nego ga zaslužujemo, jer smo ga zaradili.

Foto: Branislava Brandić

S obzirom da imaš internacionalna iskustva pohađajući razne programe i  seminare vezane za oblasti pozorišta kakva iskustva nam donosiš odatle?

Za mene je najznačajnija stvar tada bila da shvatim da mi imamo neko znanje i obrazovanje, kao da i ono nije malo. Uvek sam se pred odlazak u inostranstvo brinula kako ću tamo sama. Svi znaju više od mene. I onda odeš i vidiš da je vrlo često ljudima sve dato na tanjiru i da nekad uzimaju stvari zdravo za gotovo. Shvatiš da si se ti cimao da dođeš dotle i odeš na to mesto. Iskustvo je da treba verovati u sebe i biti otvoren za iskustva, ali i biti dovoljno siguran u ono što znaš da podeliš svoja iskustva s nekim. Takođe vidiš kako je lako i lepo raditi kad se ima para. S druge strane, vidiš da ti možeš da uradiš stvari sa mnogo manje sredstava i resursa jer si domišljat i maštovit. Postoje takođe razne konferencije. Ima mnogo mogućnosti i prilike za učestvovanje na rezidencijama. Mislim da treba juriti te prilike jer znače da malo i sebe pozicioniraš. Shvataš kako pozorište funkcioniše u drugim kulturnim kontekstima i pokupiš tips and tricks.

Zašto je pozorište važno i za sve nas?

Mislim da je važno zato što nas uči neke stvari o nama. Zato što nam pokazuje nešto što nismo posmatrali na taj način. Otvara nove prostore u nama koji ga gledamo i nama koji stvaramo. Pomaže nam da budemo u dodiru sami sa sobom. Kritikuje. Ukazuje na problem. Važno je i za pojedince i nas kao društvo.

Zanima nas da li si se upisivala u spomenare i pravila svoje, ako nisi, da li si spremna za Oblakoderovih top 5 omiljenih?

Što da ne! Čini mi se da sigurno jesam pravila. Sećam se skoro, pre par godina da sam pravila pesnički spomenar i onda smo se međusobno zezali i pisali uspomene.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *