TijanaTri: Žene koje crtam nisu usamljene, one imaju snagu samospoznaje

Sa Tijanom Tripković (aka @tijanatri) o digitalnoj ilustraciji, uličnoj umetnosti i važnosti Instagram platforme za vizuelne umetnike

23. December 2020

Njeno interesovanje za crtanje počelo je još od malih nogu, kada je shvatila da joj je lakše da izrazi svoje misli putem crtanja, a ne pisanja. Tijana Tripković, poznatija kao @tijanatri, po struci dizajnerka nameštaja, bavi se grafičkim dizajnom kao i uličnom umetnošću. Upečatljive ilustracije koje deli na svom Instagram profilu prikazuju pretežno obnažene žene u privatnim trenucima samoće i razmišljanja. Kako i sama kaže, one jesu same, ali nisu usamljene – i to je vrlo važna razlika.

Sa Tijanom smo razgovarali o njenim počecima, mišljenju o body positive pokretu, njenom viđenju izraza umetnički stil, ali i o tome šta planira za narednu godinu i da li će u Beogradu osvanuti još neki mural sa njenim potpisom.

Imajući u vidu da je tvoja struka dizajniranje nameštaja i uređenje enterijera, kako si spojila ovu sferu sa digitalnim dizajnom, ali i uličnom umetnošću?

To je dug i neprimetan prelaz. Moja „prva ljubav” je nameštaj – i ostavio je trag u svemu što radim. Način razmišljanja pri dizajniranju nameštaja je u neku ruku prisutan i sada. Prelaz u grafički dizajn je bio neprimetan, krenulo je kao par usluga za prijatelje, a pretvorilo se u karijeru. Ilustracija je bila prirodna evolucija iz grafičkog dizajna, ali je sa sobom nosila neku slobodu koju nisam uspevala da nađem do tada – i to je ono što me je zadržalo tu. Shvatila sam da je enterijer za mene preveliko platno, pa čak i nameštaj, jer je dug put od skice do gotovog komada. Sa ilustrovanjem je sve u mojim rukama i zavisi samo od mene.

Koliko se tvoj umetnički izraz menjao od početka stvaranja, još tokom studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, pa do danas?

Kada je o stilu reč, volim da mislim da, ako nešto napravite, to je automatski vaš stil jer ste ga vi napravili. Ja danas volim da koristim jarke boje, jasne oblike i služim se linijskim detaljima kako bih ispričala priču o ženama sa ciljem da (na svoj mali način) urušim društvene stereotipe koji su na žene postavljeni, kako emotivne tako i fizičke.

Zapravo tek pre godinu, dve sam shvatila sa se javlja neki „stil“. Nisam ni obraćala pažnju na umetnički izraz do tad. Dotle sam došla pokušajima i pogreškama. Kako sam se bavila grafičkim dizajnom dugo, dosta pažnje posvećujem kompoziciji, ali u isto vreme se trudim da se sam crtež razvija spontano, da mu se prepustim i da me vodi nesvesno. Ja ne bih ni sada to okarakterisala kao stil – jer još uvek imam osećaj da evoluira. Od detalja ruku (koje se još uvek trudim da razvijem), do lica koje pokušavam da unapredim.

Levo – Soooo tired. / Desno – Let (yourself) go!

Kada je reč o tvojim digitalnim ilustracijama, kako si i sama rekla, one prikazuju žene u privatnim trenucima samoće i razmišljanja. Da li ti se čini da je u današnjem vremenu važno da se istakne ljubav prema sebi i samoprihvatanje?

Rekla bih da sam se prikačila na svetski trend samoprihvatanja koji se pojavio i sa kojim sam se ja lično jako empatisala. Rezonovalo je sa mnom na jako praktičnom nivou jer sam dobar deo života osećala da se ne uklapam u fizičke standarde koji su nam nametnuti. Ta filozofija je meni dozvolila da pustim anksioznost koja je orbitirala oko (na prvom mestu mog) očekivanja od svog tela. Sve te spoznaje su se pretočile u tu devojku/ženu/devojčicu koju crtam, za koju cenim da je u većini nas; koja želi da bude prihvaćena – ne od strane društva, već od nas samih. 

Seksualnost tu postoji – ne želim da je zanemarim – ali nije primarna tema. Tema je emotivna borba koju vodimo sami sa sobom i svojim nadanjima, željama i očekivanjima u poređenju sa realnošću.

Levo – transparent / Desno – Tile

Šta za tebe predstavljaju žene koje crtaš?

Ja sam introvert, osećam se najprijatnije kada sam sama sa sobom, u svom svetu. Dugo sam imala grižu savesti da propuštam nešto kada se povučem, da gubim iskustva, i najvažnije od svega – mislila sam da je biti sam isto što i biti usamljen! Revolucija je nastala kada su ta dva pojma dobila pravo značenje! Cenim vreme u kome sam sama jer tada nisam usamljena! I moje žene (koje najčešće crtam same) nisu usamljene –  one su u mom umu ponosne jer imaju snagu samospoznaje (svakako više nego ja sama). Njihove obline su više od oblina; svaki „višak“ je dokaz njene snage, njenog prihvatanja „realnosti”. Želim da mislim da svako može da vidi nešto drugačije u tim ženama – kao dobra pesma koju svi interpretiramo na svoj način.

Na tvojim ilustracijama možemo primetiti detalje sa motivima antičkog doba, a ima i onih koji savršeno opisuju sadašnje vreme. Ipak, šta tebe istinski najviše inspiriše kada crtaš?

Opsesivno crtam žene jer se na taj način borim sa svojim i problemima i demonima, sa svojim „nepravdama”. Ubacujem razne elemente – antičke ili moderne jer mi besomučno skrolanje Pinteresta pruža iskre inspiracije koje se svesno ili nesvesno nađu na crtežu. Ti ambijenti mi kreativno čine temu žene nepresušnom.

Šta misliš da je presudno u tom momentu prepoznavanja u ilustracijama kod publike? Da li je to motiv, prepoznavanje sopstvenog tela u onom sa ilustracije, boje ili celokupan utisak?

Imala sam sreće da se ljudi povezuju sa ženama na mojim crtežima i da izazivaju emociju i konverzaciju. Neki reaguju na njihovu gracioznost i suptilnost na prvi pogled i to indukuje emotivni odgovor – mislim da je to presudno. Drugi možda prvo spoznaju neku harmoniju boja i oblika koja im prija. Svakako se trudim da poruka bude pozitivna i inkluzivna i to na prvom mestu rezonuje sa ljudima (najviše ženama). 

Levo – topic #thefemininesideoftheworld / Desno – running freely.

Šta za tebe znači body positive pokret, odnosno filozofija?

Često, čini mi se, ovaj pokret povezuje samo sa ženama, ali on obuhvata sve rodove i sve rase. Prihvatanje tela! Meni je osvestio da moje telo ima svrhu koja nije estetska. Zvuči smešno, ali zahteva osvešćivanje i konstantno podsećanje. Jer (telo) može da istrči polumaraton, iako nije spremno za modnu pistu, jer može da vozi biciklu po vrhovima Tibeta, iako nije po merama Vogue magazina.

Kakav je status umetnika – ilustratora u Srbiji danas? Da li se on razlikuje od onog koji imaju ilustratori iz inostranstva?

Prvi deo ovog pitanja bih i ja volela da znam! Ali klijenti u inostranstvu i domaći znaju da se razlikuju u pristupu. To nije pravilo, ali primećujem razliku – dok stranci unajmljuju zbog specifičnosti onoga što ja njima mogu da ponudim, domaći mahom unajmljuju zbog moje sposobnosti da pretočim njihovu zamisao u delo. Ne smatram ni jedan pristup pogrešnim, ali se svakako razlikuju.

Pored digitalne ilustracije i dizajniranja nameštaja i enterijera, baviš se i street art-om. Kako se tebi čini razvoj street art scene u Srbiji u poslednjih par godina?

Uvek kažem da nisam baš ulični umetnik, koliko povremeno koristim ulicu kao svoju galeriju. Ali mislim da je to divan način za pokazivanje svog rada i da u Srbiji treba više ljudi da se ohrabri da to oproba! Ima nešto jako magično kada se umetnik otvori slučajnom pogledu prolaznika na ograničeno vreme (jer nikad ne znaš kad će neko da prefarba/okreči zid ili se fasada raspadne). Što se tiče uličnih umetnika u Srbiji, svi do jednog su mi uzor, ja se osećam kao popriličan početnik u ovoj „profesiji“ sa nadom da ću uznapredovati sa tehnikom. Ima toliko ljudi među našim street umetnicima koji to rade vrhunski, na svetskom nivou! Stalna su mi inspiracija.

Pričajući o uličnoj umetnosti domaće scene, kakvi su ti utisci sa ovogodišnjeg Festivala Rekonstrukcija? Sigurno da je izgledao drugačije u odnosu na prethodnu godinu, ali ipak – šta je ono što ćeš pamtiti?

Nemam dovoljno reči hvale za ljude koji stoje iza Festivala Rekonstrukcija! Čak i ove godine su uspeli da izađu na ulice i organizuju ljude! Ove godine su povezali ljude koji imaju iskustva sa crtanjem na ulici sa umetnicima koji to po prvi put rade. Mislim da nam je svima bilo jako zabavno jer smo malo izašli iz komforne zone, oprobali se u drugačijem stilu i malo eksperimentisali! 

Barbara Dimić i ti činile ste umetnički duo, odnosno Krishka Studio. Pronašle ste zajednički jezik još kao studentkinje. Kako se vaša saradnja razvijala od početka, odnosno od nastanka Krishke te 2012, kada je studio osnovan?

Barbara i ja smo jako dobre drugarice, a početak našeg prijateljstva je krenuo nakon studija tako što smo htele nešto zajedno da radimo, prepoznale smo neke zajedničke senzibilitete jedna u drugoj koji su nas spojili. Imale smo ideju da ja pravim nameštaj koji će ona ilustrovati, ali umesto toga smo se bacile na ilustrovanje murala, od lokala do ulica. Sve što znam o uličnoj umetnosti sam naučila od Barbare – a i danas smo jedna drugoj konsultanti po potrebi. Studio Krishka ne postoji od 2018. godine, kada smo se poslednji put tako potpisale na muralu. Od tada se i Barbara i ja trudimo da izgradimo lične portfolije, mada radimo zajedničke kolaboracije.

Jedan od vaših zaštitnih znakova jeste i serila murala „Ghost People of Savamala“ odnosno Dobri duhovi Savamale, koji su i nakon 8 godina i dalje na ulicama ovog beogradskog naselja. Da li imate u planu neki sličan projekat?

Bilo bi super da nešto radimo zajedno! I hoćemo! Stalno pričamo o tome i izbacujemo ideje – ali kako imamo naše poslove i porodice često se te ideje gurnu za „sledeću godinu”, mada verujem da će sa prolećem da osvane neki mural sa Barbarinim i mojim potpisom.

Govoreći o tebi kao uličnoj umetnici, impresivno je spomenuti da si naslikala murale u Barseloni i Lisabonu. Ispričaj nam nešto o tome. 

Trudim se da, kada putujem i vidim priliku da oslikam mural – to i uradim. Poseban je osećaj ostaviti svoj mali pečat u nekom gradu. U Barseloni je krenula serija murala „ćao lepa”. Zapravo, bila sam tamo malo duže i osećala sam se jako prejedeno (i sa kojim kilom viška) sve divne hrane koju tamo imaju, ali istovremeno i jako udobno u svojoj koži – i to sam prenela na zid. Mural na tu temu je oslikan u Barsi, Lisabonu i Beogradu. Naime, na svim tim ilustracijama je punija, obnažena devojka sa ispisom „ćao lepa“ na jeziku zemlje u kojoj se nalazi. Reakcija prolaznika je neverovatna – toliko devojaka mi je pisalo koliko se saoseća sa tim crtežima. Čak je jedna Amerikanka odlučila i da je istetovira. Zaista mi je drago kada uspem da dotaknem nekoga i na emotivnom nivou, a takođe i kada ti radovi uspeju da prežive na zidovima. To je kao neka vrsta potvrde.

Početkom ove godine imala si samostalnu izložbu u O3ONE Space-u, a u oktobru izložbu u Pančevu. Kakve utiske nosiš sa ovih događaja?

Za mene su samostalne izložbe skroz novo iskustvo koje sa sobom nosi zadovoljstvo, ispunjenje, kao i blagu anksioznost – jer svesno kažemo: „Ovo je nešto što želim da podelim sa svima i predstavlja najbolje od mene u ovom trenutku”. Reakcija ljudi je bila toliko pozitivna, da sam jako srećna što sam se otisnula u te galerijske vode. Naravno, naučila sam mnogo šta – kako da se postavim, bolje izložim rad, tako da sada sa ushićenjem radim na sledećoj izložbi, koja će, nadam se, biti na proleće/leto 2021.

Koliko je, prema tvom mišljenju, Instagram kao platforma za jednog kreativca važna kao prostor za iskazivanje svog rada i njegovu promociju, ali i umrežavanje sa publikom?

Meni je Instagram bio ključan. Zapravo, cela moja ilustratorska „karijera“ započeta je na Instagramu. Radila sam kao grafički dizajner u marketinškoj agenciji kada sam krenula da crtkam, onako – za svoju dušu, ni ne razmišljajući da to podelim na Instagramu  (tada privatnom profilu) ili bilo gde drugde! I onda sam, na nagovaranje koleginice, okačila prvu ilustraciju. Pa zatim još jednu, pa još jednu. Dopamin lajkova me je navukao da svaki dan narednih skoro godinu dana kačim ilustracije, a nervoza oko reakcija je opadala, dok me je pozitivan feedback gurao da eksperimentišem sve više i više. Tako da, ukratko, Instagram nije razlog zašto crtam, ali me je definitivno ubrzao!

Najbolje kolaboracije koje sam radila su se desile u DM-u Instagrama; većina prodaje koju radim sa printovima je zbog profila na IG. Tako da da – rekla bih da je za mene ovo krucijalna platforma. Ali, ovde moram reći da sam se takođe dosta bavila izgradnjom tog profila, tako da je na trenutke izgledalo kao full-time posao. Stalno sam tražila savete od digitalaca u agenciji kako bih se što bolje pozicionirala. Na kraju krajeva – svi znamo da je Instagram jedna večita borba sa algoritmom, a manje je bitno ŠTA se kači zapravo. U poslednje vreme, moram da priznam, dosta manje sam aktivna na Instagramu, ali i to planiram da promenim.

Levo – growth. / Desno – Hugs are real

Kaži nam nešto više o izboru boja prilikom crtanja ilustracije – zašto baš te i takve boje?

Boje koje koristim često su boje koje mi prijaju da gledam u tom trenutku. Ali, osim toga, često tražim palete boja na Pinterestu. Nekada se uhvatim određene palete i ne puštam je neko vreme (ili ona ne pušta mene). Volim pastelne palete, pa onda u njih ubacim neku jarku boju radi akcenta. Indigo plava mi je jedna od favorita! 

Od nedavno sam krenula da crtam i u valerima sive, pa je, na kraju postavljanja kompozicije, obojim (to su saveti iskusnih ilustratora) – i sa razlogom je odličan savet, jer nam dozvoljava da se bavimo prvo jednom problematikom, a onda drugom. Smanjuje stres pri pravljenju odluka i izbora. Preporučujem! 

Još nešto karakteristično u tvom radu su i nazivi koje daješ ilustracijama koje deliš na Instagramu. Oni su pretežno kratki, ali kao takvi sadrže još jednu idejnu poruku koju želiš da pošalješ. Da li te nazive već imaš okvirno u glavi kada započinješ jednu ilustraciju ili ipak na kraju celog procesa odlučiš kako ćeš je nazvati?

Često dok crtam imam film ili seriju u pozadini i kada me zaintrigira neka fraza zapišem je. Vremenom sam shvatila da čujem ono što mi u tom trenutku odgovara, zavisno od raspoloženja. Tako da, često te fraze završe kao nazivi. Dakle, oni nastaju i direktno i indirektno, ali u svakom slučaju je usko povezano sa mojim stanjem dok crtam. Kratki su jer služe više kao putokaz, nego objašnjenja (koja često ni ne postoje) i tako, nadam se, ostaju otvorena za interpretaciju. 

Govoreći o sve većem broju ilustratora, šta misliš o svojevrsnoj evoluciji ilustracije kao načina za kreativno izražavanje, tj. kakvo je tvoje mišljenje o popularizaciji ilustracije? 

Kao što rekoh, ja sam relativno „novopečeni“ ilustrator i smatram da jesam deo te popularizacije. Ali, takođe mislim da je ilustracija uvek bila tu; socijalne platforme i internet su ti koji nam je sada čine dostupnom za konzumaciju više nego ranije.

Koga smatraš svojim uzorom u životu, bilo na profesionalnom ili privatnom planu?

Kao student dizajna nameštaja dugo, pa i sada, su mi Rej i Čarls Ims (Ray i Charles Eames) ideali. Osim što su, možda, najpoznatiji dizajneri nameštaja svih vremena, oni su kao par izgradili ceo jedan novi svet, novi ambijent, po svojoj meri. Prkosili su vremenu u kome su živeli neverovatnim estetskim i tehničkim inovacijama – i sve to ispunjeno sa toliko ukusa – da sam uvek iznova inspirisana njihovim radom i stilom života.

Šta ti je najvažnije prilikom stvaranja i rada na jednom projektu?

Mir, odnosno da imam vremena da sednem sama sa sobom da sredim i usredsredim misli. 

Koje su najveće životne mudrosti koje si ikada čula, i od koga?

Opusti se, isprazni, umiri, očisti se i budi spokojan. (Ying-An)

Kako se nosiš sa neuspehom u životu?

Kad je u pitanju neuspeh na maloj skali: sve doživljavam jako lično, ali u takvom sam poslu. Ilustracije i grafički dizajn su na kraju ipak lični senzibiliteti koje prodajemo (disclaimer: svi radimo projekte gde nema prostora za to, naravno, ali ipak se ja unesem i u to na ličnom nivou, nekako ne mogu da pobegnem od toga). Treba mi minut svaki put da shvatim da komentari nisu lični i da ih prođem bez ega. Neuspeh generalno – ako ne dobijem posao uopšte i slično, trudim se da shvatim da ima sto ljudi – sto ćudi i da ono što ja nudim nije svačiji „cup of tea”. Nekada mi je to lakše, a nekada, kada mi je baš stalo do posla, to zna baš teško da padne.

Kakva je bila tvoja 2020. u par reči?

Game changer! A u malo više reči: meni je ova godina dala prostor da se bavim sobom, što godinama pre nisam uspevala. Dozvolila mi je da radim od kuće, a kuću smestim u prirodu!

Koji su ti dalji planovi; šta je ono na čemu radiš?

Sada posle dužeg vremena radim samostalno, kao freelancer. Ako 2021. bude finija prema nama od ove prethodne, cilj bi mi bio da napravim još jednu samostalnu izložbu. Ideje mi bruje već neko vreme, ali nikako da se ukaže prilika! Sada izlazi naš već tradicionalni kalendar – delo koje okuplja 12 umetnika različitih senzibiliteta. Jako se radujem da ljudi vide ovu našu kolaboraciju. 

Kao neko ko je svestrana osoba, svakako bi mogla da poslužiš kao uzor. Koja bi bila tvoja poruka za mlade koji čitaju ovaj intervju?

Mogu da odgovorim šta je meni bio aha trenutak u celom procesu otkrivanja sebe u crtanju. Čini mi se da je uloženo vreme ključ – što više vremena uložimo, što više radimo, što više repeticija imamo – to je veća šansa da ćemo postati prisniji sa crtežom koji izlazi iz nas. Nije nužno da je svaki savršen, da ima smisla… Čini mi se kao da postoji kritična masa koju moramo da izbacimo iz sebe kako bi nam se glava pročistila i ruka opustila.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!