fbpx

Top 10 albuma desetih: Goran Nikolić

Reditelj Goran Nikolić izdvaja omiljenih 10 albuma desetih.

25. December 2019

Goran Nikolić  je filmski je i televizijski reditelj iz Beograda,ali i poznavalac rep muzike i popularne kulture. Njegovi filmovi “I, kako si, deda, šta se radi?”, “Nekako z proleća”, “Život po Moskriju” i “Oni žive” vrlo su zapaženi i prikazivani su u mnogim gradovima i festivalima širom sveta. U oktobru prošle godine završio je snimanje svog prvog dugometražnog filma Heroji. Takođe, radio je i na velikom broju tv reklama, emisija, muzičkih spotova i tv drama. Goran je za Oblakoder izdvojio omiljenih 10 albuma u proteklih 10 godina, ali je pre toga ponudio nekoliko naznaka:

Pod 1 – ovo je subjektivna lista albuma koje sam ja najviše slušao, a izašli su u proteklih 10 godina (a mnogi, objektivno, i jesu u top 10)

Pod 2 –većina albuma na listi pripada rep žanru, jer nema vitalnijeg i aktuelnijeg žanra

Pod 3 – trep albume zovem rep albumima, jer trep jeste rep i nemojte da me smarate s tim glupostima

Fotografija: FCS

  1. CHILDISH GAMBINO – AWAKEN, MY LOVE

Multitalentovani Donald Glover (samo mu ne dajte previše da repuje), čije je umetničko ime parodično poslužilo za moje buduće rep ime, ovde je ispostavio najbolji omaž Funkadelic zvuku koji sam, verovatno, ikada čuo. Konceptualni throwback koji dolazi iz jednog iskrenog i emotivnog mesta i nimalo nije posledica neke hipsterske isforsiranosti. Ima definitivno najbolje otvaranje od svih albuma na listi.

  1. FUTURE – DIRTY SPRITE 2

Ovaj je album iskreniji od njegovog pređašnjeg albuma HONEST. Ovo je najbolji nastavak rep albuma ove decenije. Iako je i prvi deo tvrdokorni klasik, ovaj ga premašuje ambicijom i širinom u svakom pogledu. Jedan od najboljih primera „gangsterske introspekcije“ među rep albumima Budućnosti, koji nam ovde pripoveda o svojim borbama – naročito unutrašnjim, nekad mahom kroz podtekst (kad pokušava da nas ubedi da mu je dobro). Uz bitove, od kojih ne znam kako nisam ušinuo vrat do sad, Budućnost nam priča o sebi u raljama opijata, depresije, lakih žena, krvavih para, suočavanja sa prošlošću i razvoda sa suprugom (što je, manje-više, pokretač za ceo album i sve Futureove ekscese na njemu, kao posledica završetka jedne ljubavi i sve većeg nepoverenja).

  1. KANYE WEST – YEEZUS

Na ovom delu, koje predstavlja potpuni obrt u odnosu na prethodno, pompezni MDBTF, on menja multiinstrumentalnost za sirovi elektro zvuk, sa uticajima acid housea i industriala. Bombarduje nas  nikad direktnijim sobom, sobom koji pušta sve svoje inhibicije koje još nije pustio, i sobom, koji traži oslonac svoje muškosti, dok se istom bezrezervno razbacuje, daje nam delo za pumpanje u teretani, a u isto vreme i delo čija bi većina pesama mogla da prati negativca u usponu u nekom filmu ili junaka dok srlja i uništava sebi život. Atak na sva čula, od prve do poslednje numere. Ako postoji album koji verno oslikava stanje nezaustavljivog duhovnog nemira, koji, u isto vreme, loži i tera na divljanje, ali i zastrašuje do kostiju, ne znam za bolji primer u ovoj dekadi od ovog albuma. Pobogu, čovek ima pesmu na albumu koja se zove “I AM A GOD”, i pesma funkcioniše nadrealno. Neverovatan genije i budaletina.

 7. CHIEF KEEF – FINALLY RICH

Nefiltrirano ludilo velikog pucača iz Čikaga, u simboličnom trajanju od jednog školskog časa. Pored Flockinih početaka, samo sam ovde još osetio na delu, u svom maksimumu, onu izlizanu frazu da je “trep novi pank”. Majmunisanje kao legitimna umetnička kategorija. Ovo nije muzika za žurke. Ovo je muzika za puštanje unutrašnje životinje i na žurkama i gde god drugde možeš. I da se posle pobiješ s policijom. Zaista redak komad katarzičnog nihilizma u ovom našem dobu, gde se svi uporno trude da se dodvore što širem auditorijumu, kroz kalkulisanja raznih vrsta unutar svojih žanrova.

 6. RIHANNA – ANTI

Ovo delo predstavlja presudan momenat u Rijaninoj karijeri – momenat kad je prestala da bude studijski projekat za zgrtanje para (na račun njenog egzotičnog porekla) i postala autor. To joj je donelo najbolji album do sada, njeno prvo remek-delo, njen RAY OF LIGHT i, po mom mišljenju, najbolji pop album decenije. Iskakanje iz svih muzičkih predrasuda i ograničenja, koje smo mogli da učitamo o njoj, u meri u kojoj je to ona učinila na ovom, šokantno eklektičnom albumu, nešto je što nema presedana u popularnoj muzici danas. Produkcija nije bombastična i napadno komercijalna kao ranije, i ona nam se, svojim, blago napuklim vokalom velikog raspona, beskompromisnijim i nikad samouverenijim tekstovima i pojavom, neosetno i na duže staze, uvlači pod kožu. To ne znači da nema velikih hitova ovde, ali oni su tu više da pokažu da Rijana može to “sa pola gasa“, čisto radi reda.

  1. WAKA FLOCKA – FLOCKAVELI

E, ovo je ozbiljno promenilo igricu. Mnogi su pljuvali Flocku svojevremeno da nije liričar i da ne ume da repuje, jer zaista, retko ko može ostati imun na ovu dozu kurčenja (u Srbiji i srpskom repu se to tek ne prašta), sa sve onomatopejom zvukova pucnjeva različitih vrsta vatrenog oružja u svrhu ad-liba. Mene lično je naveo da poželim da ispucam ceo šaržer mitraljeza u vazduh. A možda malo i u neka raspala kola usput. Sve te prozivke “iz rukava” na njegov račun, počele su da se stišavaju kad je nekih 80 odsto repera počelo da cima Lexa Lugera za bitove, baš zbog ovog albuma. Flocka je neki Mojsije ovog zvuka. Zemljouzdrmavajuće sranje.

 

4. JOHNNY GREENWOOD – PHANTOM THREAD OST

Kao što niko, od najvećeg živog reditelja – Pola Tomasa Andersona, nije očekivao Daglas Sirk melodramu (naravno, sa njegovom specifičnom ‘oštricom’ kojom ‘seče’ konvencije žanra), tako ni od Grinvuda niko nije očekivao utlimativnu simfoniju decenije. Pošto se ja tu, kao, nešto pozabavim režijom nekad u životu, jedan soundtrack morao je naći svoje mesto na listi. Dugo sam se lomio između ovog i onog za film UNDER THE SKIN, koji je radila pretalentovana Mica Levi. Ovaj je ipak uzeo prednost jer je muzički raznovrsniji i emotivno složeniji. Našao je tu tanku liniju između upečatljivosti i nenametljivosti – postaje neraskidivi deo filma od početka i nikad nije agresivno u prvom planu, ali kad se film završi, muzika vam neće dugo izbiti iz glave. Uvukla vam se pod kožu, a da niste ni osetili. Svaka kompozicija se uvezuje u svoju scenu kao tkanina u haljine glavnog lika i naglašava kako lepotu, tako i mrak koji stalno vibrira ispod elegantne površine.

  1. DANNY BROWN – ATROCITY EXHIBITION

Zamislite svima omiljene animirane junake iz filma SPACE JAM. Zamislite kako im se, jednog lepog dana, u njihovom LOONEY TUNES svetu, desi da upadnu u situaciju iz filma CLIMAX Gaspara Noea. A za vas, koji niste gledali CLIMAX, zamislite samo horor LOONEY TUNES svet gde su svi likovi drogirani i manični. E, pa, soundtrack tog iskustva bi verovatno zvučao kao ovaj album. Rep, u najširem značenju te reči , ovde je na košmarnom vrhuncu. Popularna muzika uopšte. Pesme su fantazmagorične, grozničave u atmosferi, bitovi prljavi, a Denijev vokal zvuči kao da slušamo nekog poludelog animiranog lika koji skače iz jednog psihodeličnog delirijuma u drugi tokom celog trajanja albuma. Do pakla i nazad sa Denijem i dugo tuširanje posle.

 2. DAVID BOWIE – BLACKSTAR

Bouvi nam je, tokom većeg dela svoje karijere, prikazivao dosta svojih lica. Na ovom, njegovom poslednjem albumu, on se ne pretvara da je neka nova zabavljačka figura, veća od života. On nam ovde bukvalno daje ono malo života što mu je ostalo, nesečene energije za poslednji udarac, na svom najkraćem albumu u karijeri. I, zbog tih faktora, jednim od najintenzivnijih albuma koje je ikada snimio. Baš zato što, svestan da ne mora nikom ništa više da dokazuje (ako je ikada i dokazivao), pruža nam delo na čijih se svakih par minuta stresem od jeze, kako emotivne snage (i unutar i oko albuma), tako i delo koje nam pokazuje da nismo upravu ako mislimo da smo spoznali sve što može da pruži njegova galaksija. I ko zna da li bi ikad videli gde je kraj njegove kreativnosti da je još uvek živ . Pošto je iza njega i više nego dovoljno velikih dela, na čelu sa ovim remekom, može se slobodno reći da je veći od života, naročito posle ovakvog ogoljavanja svih svojih maski, kako i dolikuje pred odlazak u legendu.

1.KANYE WEST – MY DARK BEAUTIFUL TWISTED FANTASY

“Biti lud, to je Kanjeovo zanimanje. Sudeći samo po ovom delu, posao cveta. Ovaj album je njegov najorgamizčniji nalet inspiracije u karijeri, u kom se kreće od najdubljih ponora demencije do poziranja poput Boga na vrhu Olimpa. Kreće se od grandioznosti stadionskog roka, preko masnog hiphop zvuka, do erotskog sjaja disko atmosfere. I ulazi do kraja u sve to, konstantno. Niko, čak ni polunormalan, ne bi mogao da zamisli da stvori ovakav album… Ovako drzak, megalomanski i uvrnut… Album sa uticajima u zvuku koji sežu od Bitlsa preko Roberta Fripa pa do Baha i…. muzike iz ŠIROM ZATVORENIH OČIJU Stenlija Kjubrika… Kanje vam poručuje, ovim monumentalnim delom, da, ako se skrasite sa muzičarima koji će vam dati manje, vi ste idioti. I time, manje-više, misli na svakoga.” – Nema potrebe da išta dodam na ovo. Album veka.

Honorable mentions:

WAKA FLOCKA & GUCCI MANE – FERRARI BOYZ

Brutalna paljevina od albuma, nema filera, nema usporavanja ni sekund. Ovde imamo zabeležen vrhunac upokojenog prijateljstva dva velikana pucačkog zvuka, odnosno, najbolje i od jednog i od drugog, dok glume bolju polovinu jahača apokalipse.

YOUNG THUG – BARTER 6

Čovek koji je imao petlje da svom albumu da naziv kao referencu na nastavak kultnog CARTER serijala albuma Lil Waynea, čovek je koji ne da prostora sebi da razočara. I da usput isporuči jedan od najosobenijih rep albuma ikada. Niko nije zvučao kao on, niko ne zvuči kao on, a naročito se niko ne oblači kao on.

LCD SOUNDSYSTEM – THIS IS HAPPENING

Najsvetliji i najegzotičniji primer (primarno) sintpop albuma koji sam čuo tokom 2010ih. Zavodljivo, mračno, skupo, elegantno.

BLACK KEYS – EL CAMINO

Brzo, tvrdo i pod punom kontrolom. Prethodni album BROTHERS je skoro pa jednako dobar. Mnogi će reći da je možda i bolji, al daću CAMINOu prednost jer su mu veće ambicije (i tematski i zvučno). Kao kad KUMU II daš prednost u odnosu na prvi. Svi kvaliteti su tu, samo produbljeniji.

GRINDERMAN – GRINDERMAN 2

Pravićemo mi od blata ova oslobađanja vatre starog rokera u Kejvu, dok se on sve više ogoljava u svojoj najdepresivnijoj fazi, i stavlja u čauru ovu stranu svoje ličnosti. Mislio sam da ovaj album ne može biti više ’’pušten s lanca’’ od prvog dela. Velika greška.

THOM YORKE – ANIMA

Kad bi RADIOHEAD napravili dance album. I bolji i dinamičniji od bilo kog njihovog izdanja posle IN RAINBOWS.

ARCTIC MONKEYS – TRANQUILITY BASE HOTEL & CASINO

Uvek veću prednost dajem autsajderima. Samim tim, srcu mi je draži ovaj konceptualni album, nego njihov najpopularniji AM. Ovaj je misteriozniji, atmosferičniji, kompleksniji. Stvara mi se psihološki SF film pred očima sam od sebe dok ga slušam.

TRAVIS SCOTT – RODEO

Ovo delo je bilo klasik od momenta kad je izašlo u javnost. Gospodski jedan album, savršen za loženje pred izlazak u grad ili kopulatorne odnose i možda najbliži, od svih ovde pobrojanih, da uđe u top 10.

OG MACO – OG MACO

Najbolji one-hit-wonder album rep muzike ove decenije. Svako malo mu se vratim. Samo bit za pesmu UNDEFEATED vredi čitav život i stavio bi ga u top 5 rep bitova decenije u pola noći. Kao neki Pučini na kokainu.

COUSIN STIZZ – SUFFOLK COUNTY

Najprespavaniji rep album decenije i muzički ekvivalent lebdenja u oblacima i remek delo muzike za noćnu vožnu kolima.

Tagovi:

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *