fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Top 10 serija iz 2022. godine

Ima li televizijskog života posle Mundijala?

22. December 2022

Još uvek ne mogu sebi da oprostim što sam na prošlogodišnjoj listi samo usput pomenula komediju Only Murders in the Building. Ove godine je opet neću staviti na listu jer je druga sezona znatno slabija od prve. A zašto je nisam ubacila prošle godine? Zato što zbog uvek rastuće hiperprodukcije TV sadržaja nisam stigla da je odgledam do kraja, a to se ponovilo i ove godine sa nekoliko serija za koje mislim da zaslužuju moju pažnju, ali prosto nikako da stignu na red (Andor, Pachinko, Sandman). Među onima koje sam odgledala u kompletu, a koje ipak neće završiti na listi, jesu između ostalog i serije koje su dobro počele ali su usput negde pogrešno skrenule (As We See It, The Rehearsal), kao i one koje vredi pomenuti jedino u ovom uvodu zbog svoje popularnosti (House of the Dragon, The White Lotus, Wednesday). E, sad pređimo na zvanični deo. Izvol’te u salonu!

10. Bang Bang Baby (Amazon) i Los Espookys (HBO)

Eto, tek što sam počela sa listom i već varam! Uvezala sam ove dve serije zbog njihovih vrlo specifičnih stilova koji će pretpostavljenoj većini biti odbojni, ali moram da ih pomenem zbog ona tri čoveka poput mene kojima baš ovako nešto treba.  Bang Bang Baby, konvencionalniji izbor, na vizuelno neodoljiv način prikazuje ulazak milanske tinejdžerke u porodičnu mafiju tokom osamdesetih. Ova dramedija očekivano obiluje humorom tipičnim za Italijane, a omiljeni likovi su mi junakinjina baba koja se bori za svoje parče mafijaškog autoriteta pod kapom nebeskom, kao i sirovi rmpalija kome je najveći uzor u životu Džordž Majkl iz Wham! faze.

Los Espookys je, sa druge strane, mnogo teže opisati. Ova komedija govori o četvoro prijatelja zgubidana koji obožavaju horor, te orkestriraju razne zastrašujuće scene, često za novac, a ponekad samo da bi okolini dokazali postojanje natprirodnog. Ima razgovora sa duhovima, egzorcizama, potraga za pravim identitetima, potpuno besmislenih scena, ma svega. Kao kad bi se pomešali latinoamerička telenovela, What We Do in the Shadows, Reservation Dogs i Leteći cirkus Montija Pajtona, pa još nadrobili steroidi u tu smesu. Obe ove serije su otkazane (Bang Bang Baby već posle prve sezone, Los Espookys posle druge), tako da ih preporučujem svima koji imaju strah od vezivanja.

9. Abbott Elementary (ABC)

Dve sezone ovog mockumentary sitkoma pravo su otkriće za sve one kojima nedostaju vedri sadržaji u maniru fudbalske komedije Ted Lasso. Radnja je smeštena u državnu osnovnu školu u Filadelfiji, u kojoj glavna junakinja pokušava da izvuče najbolje što može za sebe, svoje učenike i kolege. A to je, s obzirom na nemarnu preraspodelu državnog budžeta, jako malo. Abbott Elementary svojim osećajem za zajednicu i pozitivnim delovanjem na mikrolokalu mnogo podseća na Parks and Recreation, što je za ovu gledateljku jedan veliki plus. Međutim, ono što je novina u postavci ovog sitkoma jesu transgeneracijski odnosi koji se uspostavljaju između protagonistkinje u tridesetim, njenih starijih koleginica u pedesetim i dece uzrasta nižih razreda osnovne škole. Ovaj spoj različitih životnih perspektiva izuzetno prija, a često su lekcije koje junakinja uči od dece važnije od onog što može da nauči od starijih. Omiljeni lik mi je nastavnica koja je poreklom Italijanka i koja odaje vajb Karmele Soprano koja predaje osnovcima.

8. This Is Going to Hurt (BBC/AMC)

Na HBO Max striming servisu prevedena kao Ovo će boleti, ova drama na brutalno iskren način govori o svim užasima (i ponekim radostima) rada na ginekološkom odeljenju londonske bolnice. Bez ulepšavanja stvarnosti, glavni junak Adam Kej (Ben Višo) obraća se direktno publici, u maniru Fleabag. Užurbana i nemilosrdna atmosfera državne bolnice sa manjkom osoblja umešno dočarava nehumane uslove u kojima su doktori i medicinske sestre primorani da rade. Lepeza potencijalnih uzroka neminovnog burnouta verno je oslikana. Ima I dobre muzike.

7. Human Resources (Netflix)

 Tuca and Bertie, Rick and Morty, Primal, Bob’s Burgers, Inside Job, Love, Death & Robots… Kada su u pitanju animirane serije, nađe se za svakog ponešto. Ali, odlučila sam se za spinof serije Big Mouth (koju ne morate gledati da biste pratili ovu seriju) jer samo u Human Resources postoji podzaplet u kome je jedna od junakinja zadužena za bebisitovanje vreće pune živih i samosvesnih penisa. Kud ćeš više! U ovoj komediji o hormonskim čudovištima, ljubavnim bubama, anksioznim komarcima, oličenjima srama, depresije, logike, itd. apsurdni zapleti se samo nižu i što se mene tiče – što besmislenije, to bolje! Međutim, zajedno sa potpuno ludačkim tokovima radnje, autori ove serije uspevaju da nam na kvarno podvale i dirljiva razmatranja o ljubavi i smrti. Toliko su uspešni u tome, da me je jedna epizoda pri kraju sezone ozbiljno rasplakala. To je taj šizofreni varijetet senzibiliteta koji se traži!

6. Područje bez signala (HRT/RTS)

Svaka nova serija Dalibora Matanića, koji se kotira kao jedan od najuspešnijih regionalnih TV autora, mora da se isprati. Makar i ne bila toliko dobra, kao npr. ovogodišnja Šutnja/Ćutanje. Iako je Područje bez signala tehnički izašla prošle godine, kod nas je emitovana na proleće ove godine, tako da ima pravo da se nađe na listi. Zasnovana na istoimenom romanu Roberta Perišića, ova drama govori o radnicima malog mesta koji pokušavaju da se iščupaju iz gliba neperspektivne svakodnevice. Osim zbog Matanićeve režije, ovu seriju vredi pogledati i zbog scenarija Hane Jušić, glumačkog ansambla (u kom se najviše ističu Lana Barić i Rene Bitorajac), ali i pesme Konjuh planinom koju posle Područja bez signala nikada više nećete slušati istim ušima.

5. The Bear (Hulu)

Ova serija naizgled jednostavne premise (prvoklasni kuvar vraća se u rodni grad da bi vodio sendvičaru pokojnog brata) će vas sa svojih osam kratkih epizoda odneti kao vihor kroz priču o tenzičnim porodičnim odnosima i atmosferi kipuće urgentnosti jedne neugledne kuhinje. Izuzetno pogodno za bindžovanje ako imate stomak i živce za situacije koje su u stvarnom životu nepogrešiv izvor anksioznosti. Sedma epizoda bavi se prebukiranošću narudžbinama i vrlo je moguće da će to biti najstresnijih dvadeset minuta koje ćete prebroditi ove godine, ali zato je i najbolja. Već postavljam sto za sledeću sezonu!

4. Sort Of (CBC/HBO Max)

Ova TV godina nam je dala dosta kvir sadržaja (High School, A League of Their Own, Heartstopper, Interview with the Vampire, The L Word, Uncoupled, Queer as Folk… da ne nabrajam sad), ali ispostavilo se da sam se najviše povezala sa kanadskom komedijom o Sabiju (Bilal Baig), rodno nebinarnom panseksualnom Pakistancu koji radi kao šanker i dadilja, ili kako njegova mama kaže – kao Meri Popins. Najveći adut ove serije je to što Sabi ni u jednom trenutku ne izgovori naglas ništa od ovoga što sam navela (u jednoj jedinoj sceni eksplicitno pomene zamenice). Kada su u pitanju delovi njegovog /njihovog identiteta, Sabi je prilično nemušt (što se može zaključiti i iz samog naslova) i ne kiti se etiketama, kao što se obično u pravom životu i ne radi. O Sabiju saznajemo mnogo toga zajedno sa njim/njima, a po mom mišljenju, najzanimljiviji aspekt Sabijeve ličnosti zapravo je onaj koji se tiče njegovog profesionalnog razvoja, saosećanja prema ljudima koje voli, ali i generalnog malodušja prema životu. Sabi je sarkastična, pametna i duhovita osoba, a poslužiću se izrazima naših suseda da to opišem još preciznije: osebujna na jedan samozatajan način. Retko autentičan karakter sa možda ne toliko revolucionarnim, ali ipak iskrenim situacijama koje su sigurno morale biti inspirisane ličnim iskustvom autora. Osim upečatljivog protagoniste, ova komedija nudi i interesantne sporedne likove, kao i posebnu vrstu spore, kućne atmosfere u kojoj je i najmanja sitnica važna (ovaj stil mogu da uporedim sa đirom australijskih komedija kao što su Please Like Me, Rosehaven i The Letdown). Druga sezona ulazi u pomalo deus ex machina rešenja finansijskih problema što mi se uopšte ne sviđa, ali sa druge strane, Sabi se vremenom više otvara prema sebi i svetu, što je uvek dobar put. Čekamo njegov nastavak.

3. Documentary Now! (IFC)

Svojevremeno se jedva naterah da pogledam treću sezonu ove serije (uprkos tome što je u četvrtoj epizodi Kejt Blanšet glumila parodiju Marine Abramović), a četvrtu sam izbindžovala bez problema. Ova komedija svakom svojom epizodom parodira jedan dokumentarni film, premda ima i par epizoda na slobodnu temu koje nemaju svoj filmski predložak. Prva epizoda ovog serijala (pod naslovom Sandy Passage) parodira čuveni dokumentarni film Grey Gardens o rođakama Džeki Kenedi, i po mom mišljenju predstavlja remek-delo veličine originala koji parodira. U svojoj četvrtoj sezoni, Documentary Now! nam nudi dve epizode o Verneru Hercogu (parodija filma Burden of Dreams), epizodu o frizerskom salonu (parodija filma Three Salons At The Seaside, sa ponovnim angažmanom Kejt Blanšet), kao i parodiju filma My Octopus Teacher o čoveku koji se zbliži sa majmunom. Ove četiri epizode su više-manje uspele, međutim, preostale dve po mom mišljenju predstavljaju najbolje epizode bilo koje serije emitovane ove godine. Četvrta epizoda (How They Threw Rocks), parodira bokserski dokumentarac When We Were Kings, govoreći o izmišljenom velškom sportu craig maes, u kome se dva protivnika gađaju kamenčugama na livadi dok jedan od njih ne kolabira. Ništa bolje u životu nisam videla! Šesta i poslednja epizoda sezone (Trouver Frisson) posvećena je belgijsko-francuskoj rediteljki Anjes Vardi. Ova epizoda je više nežni omaž Vardinom radu, nego što je parodija nekog konkretnog filma. Tematizuje potragu za izgubljenim „leptirićima“, odnosno za zaturenom radošću života. Ovo pravo malo umetničko dostignuće možda traje samo dvadesetak minuta, ali zbog njega mi je i nedeljama kasnije lepo što sam živa. Vive le frisson!

2. Atlanta (FX)

Ova serija bi se u startu našla na listi najboljih ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što su Donald Glover i ekipa ove godine izbacili čak dve nove sezone. Ne samo što smo dobili duplu porciju novih epizoda, već su neke od njih ono najbolje što ova dramedija ima da ponudi. Treća sezona imala je nekoliko antologijskih epizoda u kojima se nije pojavljivao niko od poznatih likova, a u četvrtoj sezoni je opet par epizoda posvećeno samo jednom od protagonista. Mnogi su kritikovali ovo izletanje iz narativnih šina jer gledaoci vole da prate zajedničke doživljaje glavnih likova, ali ja čvrsto verujem da te samostalne epizode mogu da se gledaju kao kratki filmovi i da ih vredi izučavati na filmskim studijama. Ostatak epizoda je dosledno nadrealan, ironičan, na ravni društvene analize hirurški precizan, te bez sumnje tvrdim da je od svih projekata Donalda Glovera (a ima ih mnogo) Atlanta njegov magnum opus. Za sada!

1. Severance (Apple TV+)

TV ogranak kompanije Apple producira sve bolji dramski program (Pachinko, Slow Horses, Black Bird), ali Severance je ubedljivo najbolja serija koju trenutno imaju. Ova nenametljivo naučnofantastična drama bavi se misterioznom korporacijom Lumon, koja svojim zaposlenima nudi opciju usađivanja moždanog implanta kako se ne bi sećali ičega što ima veze s poslom. To faktički znači da čovekovu svest cepaju na dva dela: osobu koja živi svakodnevnim kućevnim i društvenim životom tokom svog slobodnog vremena („outie“) i osobu koja obitava i radi u kancelariji tokom radnog vremena („innie“). Lumon ovu tehnologiju prodaje javnosti kao način postizanja veće produktivnosti pod manjim opterećenjem pojedinca, a u stvari se radi o apsolutnoj eksploataciji radnika koji čim kroče u lift ka poslovnim prostorijama potpuno gube sećanje na svoj život spolja. U izuzetno atraktivnoj režiji Bena Stilera (šest od devet epizoda), Severance vrlo transparentno kritikuje kapitalizam, u isto vreme postavljajući nezgodna pitanja o modernom čoveku i zamkama individualizma. Tu se negde krije i poruka da je najteža vrsta izdaje izdaja samog sebe. Za mene je ipak najuzbudljivije parče odnos između karaktera koje glume Džon Turturo i Kristofer Voken. TV bogovi su bili milostivi ove godine!

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *