fbpx

Top 10 video igara desetih: Vudemn

Vudemn za Oblakoder bira najboljih 10 iz prethodne decenije!

24. December 2019

Iako se i dalje može polemisati o tome da li video-igra predstavlja umetničku formu, ipak postoje konkretni dokazi koji nas dovoljno ubeđuju da to zaista jeste slučaj – sve veći upliv drugih medija u igre (od filma, fotografije, do književnosti i muzike), kao i prisustvo akademskih studija koji se bave naratološkim i ludološkim analizama igara kao specifičnog medijuma. Dakle, ova moja lista najboljih naslova protekle decenije biće okrenuta više ka onim igrama koje sadrže nešto što bismo mogli da okarakterišemo kao umetnički potencijal, bilo da je to pitanje stila, igrivosti, narativa ili nečeg trećeg – ili možda, svega zajedno.

Inside

Platformska igra koja dolazi od studija poznatog po svom visoko cenjenom naslovu Limbo (koji je nesumnjivo inspirisao i Stromaeov spot za pesmu „Quand c’est“), s tim što ovaj naslov ide u pravcu distopijskog sveta u kojem vodimo dečaka dok pokušava da preživi. Minimalistički pristup priči i vrlo ambivalentan kraj jesu nešto što karakteriše ovu igru kao specifičnu, i kao pokretač nadahnuća za mnoge potonje naslove sličnog tipa.

Disco Elysium

U prvih pet minuta igre možete da umrete od šloga kad pokušate da skinete svoju kravatu sa ventilatora na plafonu. Možete da usmerite svog lika da pomisli kako je superstar pandur, ili da ga okrenete ka komunizmu; možda vaš izbor dijaloga ipak više naginje ka fašizmu? I za to postoji opcija. Ovaj CRPG je ljubiteljima žanra doneo sve što im je potrebno: odlično izgrađen svet, bogatu lepezu izbora i nekoliko hiljada stranica dijaloga koji obiluju kvalitetom.  Jedan od skill-ova se zove „Inland Empire“, po istoimenom Linčovom filmu, koji vam omogućava da pričate sa predmetima u okolini. Zamagljeno ogledalo ne želi da vam pokaže vaš odraz – za vaše dobro! Ova igra jeste sveža, ali zasluženo dobija svoje mesto na listi najboljih ove decenije.

Nier:Automata

Filozofske teme se sve češće provlače kroz igre, ali nijedna dosad nije toliko implementirala u srž svog narativa takve ideje koliko ovaj naslov. To postaje očigledno već prvom rečenicom koju izgovara glavna junakinja 2B: „We are perpetually trapped in a never-ending spiral of life and death“. Mnogi od likova (uglavnom androida i robota, i da – postoji konkretna razlika između njih) nose imena poznatih filozofa – Kant, Hegel, Simon de Bovoar, Marks, Sartr. Genije iza ove igre, Joko Taro, očigledno se ne ustručava da pravi eksplicitne reference na ove filozofe i njihova dela, ali isto tako odlično uspeva da inkorporira njihove ideje u ovaj prelepi, razoreni svet. Igra često menja perspektivu, poigrava se sa elementima koji igru čine igrom – a i pored toga, ima 26 krajeva od kojih je potrebno da prođete nekoliko da biste došli do onog pravog.

The Witcher 3

Kada je Andžej Sapkovski, poljski pisac fantastike, prodao prava za svoj serijal knjiga o Vešcu Geraltu, nije ni pomišljao da će igra dostići kultni status i svetsku slavu. Tim koji stoji iza ovih igara, CD Project Red, postao je jedan od industrijskih favorita, i trenutno rade na Cyberpunk igri u kojoj se pojavljuje i Kijanu Rivs! Ali treći deo igre u Witcher serijalu ostaje njihov magnum opus, sa prefinjenim i detaljnim storitelingom, autentičnom muzikom inspirisanom slovenskim folklorom, predivnim šarenolikim pejzažima i svetom koji ostaje prelep uprkos tome što je razoren ratovima, intrigama i spletkama društva u kojem je glavno pitanje: da li je bolje odabrati manje zlo, ili ne činiti izbor uopšte.

Hollow Knight

Neke igre postanu toliko značajne za industriju da stvore poseban podžanr, kao što je bio slučaj sa naslovima iz Metroid i Castlevania serijala koji su iznedrili poseban naziv – Metroidvania – kojim se karakteriše specifičan tip platformske igre bazirane na istraživanju. Hollow Knight jeste plod ovog uticaja, ali isto tako je i uspeo da donese osobenu atmosferu razorenog kraljestva buba. Mešavina „cute & creepy“ osećaja karakteriše ovaj svet i njegove pamtljive likove, a pitanje cikličnosti života i smrti stoji kao velika i maestralno obrađena krovna tema ove igre.

Dark Souls

Nesumnjivo naslov koji je uzdrmao čitavu scenu i podelio igrače na kežual i hardkor gejmere. Naslov koji je poznat po svom brutalnom izazovu, i koji u mehaniku i priču ubacuje pitanje smisla – likovi koji izgube smisao postaju „šuplji“, zombifikovane verzije sebe, a vaš lik kog vodite gubi humanost sa svakom smrću. Pričanje priče često se odigrava putem okruženja, arhitekture, opisa predmeta, i kriptičnih izjava usputnih likova. I ovo je jedan od naslova koji je bio toliko uticajan da je iznedrio mnoge druge igre koje se sad smeštaju u kategoriju rogobatno nazvanu „souls-like“ igrama.

Hellblade: Senua’s Sacrifice

Još jedan očigledan primer zrelosti video-igara kao medijuma jeste činjenica da postoji sve više naslova koji problematizuju pitanje mentalnih bolesti. Hellblade je otišao korak dalje tako što je glavnoj junakinji stavio glasove u glavu (korišćenjem binauralnog zvuka igrač sa slušalicama može na različitim mestima da čuje ove glasove). Keltska ratnica Senua ide do pakla da bi spasila dušu svog mrtvog ljubavnika, i usput se suočava sa sopstvenim demonima i tragičnom prošlošću. Ova vrlo emotivna priča uspešno evocira osećaj suočavanja sa gubitkom, kao i borbe sa samim sobom, a sam kraj ima jedan izuzetan mehanizam koji će svakog igrača ostaviti na ivici suza.

Red Dead Redemption 2

Kad već pričamo o suzama…jedan od najmaestralnijih visokobudžetnih naslova prepun je kontradikcija: obično se višemilionske igre prave da budu brzopotezne, prijemčive širim masama. Red Dead serijal nas smešta u svet Divljeg zapada, ali pravi jedan bitan obrt: ne koristi postavku zlatnog doba, već se bavi njegovim sunovratom, dolaskom civilizacije i raskidom sa starim načinom života. Sama mehanika je mnogo sporija, vaš lik će morati da se hrani, može da stvara sponu sa svojim konjem, da ga timari, vodi na povocu, da peca, lovi životinje i brutalno im skida krzno koje može da proda ili iskoristi za pravljenje odeće. Kamp sa širokim spektrom tarantinovskih likova bande u kojoj je i glavni junak, takođe mora da bude opskrbljen hranom i resursima. Ali i dalje je u pitanju akciona igra sa mnoštvom adrenalinskih sekvenci koje mogu da pariraju holivudskim filmovima. Pre svega je za priču ključan ambivalentan moralni stav koji preispituje naš junak, kao i ostali (uključujući i igrača koji čini bitne odluke od kojih zavisi sudbina mnogih).

Cuphead

Da napravimo presek od gorepomenutih naslova koji obiluju teškim temama, Cuphead je izuzetna i šarenolika igra koji dolazi od malog ali posvećenog tima. Developeri su išli toliko daleko da sprovedu svoju viziju u delo da su mnogi od njih stavili hipoteku na kuću kako bi finansirali igru. I na svu sreću, igra je postala ogroman hit. U pitanju je izazovni platformer inspirisan crtaćima Maksa Flajšera, i svaki frejm je ručno crtan, što stvara prepoznatljiv vizuelni stil, i uz džez muziku nas vraća u ono pravo zlatno doba Diznijevih crtaća, kad je Keb Kelovej davao svoje pokrete i glas Koko klovnu za reaktualizaciju tipičnih bajki poput Snežane, koju je glumila Beti Bup. Ako ne znate na šta mislim, bacite pogled.

God of War

Serijal „God of War“ igara dominira Playstation konzolama već preko deset godina, međutim formula je od prvog naslova bila ista. Novi God of War je napravio rascep i pokušao da revitalizuje serijal s novom formulom – promenio je perspektivu, i stavio veći fokus na priču. Još jedna linija narativa koja se često koristi u poslednje vreme (a koje opet simbolizuje zrelost medija igara) jeste građenje odnosa između roditelja i deteta. Ovo je jedan od bitnih motiva za pomenuti naslov, ali pored toga, igra na vrstan način vrši dekonstrukciju mitologije, u ovom slučaju – nordijskog sveta. I tim iza ove igre je takođe položio sve karte na sto uzdajući se u sreću i splet okolnosti – igra je postala jedna od najbolje ocenjenih i najprodavanijih, i dala dokaz da iako i dalje postoji dominacija recikliranja starog i već viđenog materijala, postoji mogućnost da se on obradi tako da dovede do nečeg novog i svežeg.

Naslovi vredni pomena:

Pathologic 2: Stepska mitologija, začudan način pripovedanja, meta-teatralni aspekti igre retko gde viđeni, odličan soundtrack inspirisan ruskim folklorom.

Shadow of the Colossus – Rimejk igre iz prethodne decenije, ali dostigao je svoju punoću na PS4 konzoli. Sa aspekta građenja atmosfere uz minimalistički pristup i neke revolucionarne mehaničke odlike, i dalje jedan od nenadmašivih klasika na konzolama.

Detroit: Become Human – Nije savršen naslov, ali jeste jedan od retkih koji je uspeo da sprovede ideju granajućeg narativa, nešto što je pokušao i Black Mirror: Bandesnatch ali mnogo oskudnije. Kad se pogleda grana odluka i sve mogućnosti, postaje očigledno koliko je kompleksna delatnost napraviti priču sa toliko različitih ishoda i niti.

Gris: Postoji niz sličnih igara sa minimalističkim konceptom, svedenom pričom ali izraženom emocijom. Međutim, možda je do toga što sam Gris tek skoro odigrao, i čitavo iskustvo je i dalje vrlo prisutno u meni, te sam odlučio da je stavim makar u ovu skraćenu listu. Ne vredi reći ništa više o njoj osim da nudi izuzetan, osoben doživljaj suočavanja sa žalošću i samoćom.

Spec Ops: The Line – Pucačina koja je definitivno napravila preokret u načinu na koji doživljavamo nasilje u video-igrama. Ovaj naslov se takođe stavlja u kategoriju postmodernističkih igara, zbog osobeno ophođenja prema igraču, i usput gradi izuzetan meta-narativ. U jednom trenutku bićete prinuđeni da radite nešto što ne želite, a igra će vas sadistički terati u tom pravcu, dok će vas krajnje razrešenje zapleta ostaviti bez reči. Igra je takođe inspirisana i filmom „Apokalipsa sada“.

Autor: Stefan Gašić / Vudemn

Video eseje autora možete pogledati ovde.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *