Traganje za izgubljenom arhitekturom sa Stefanom Petronijevićem

Sa Stefanom Petronijevićem, mladim slikarom, o negovanju sećanja na izgubljenu arhitekturu

11. January 2021

Imao sam potrebu da zabeležim viđeno, da posvedočim o vremenu i okolnostima, na svoj način – slikama i crtežima koji svedoče o zatvorenosti, odsustvu života, i nestajanju, stoji u prilogu izložbe Izgubljena arhitektura mladog slikara Stefana Petronijevića, poslednji put održanoj u septembru, u novobeogradskoj galeriji Blok.

Još na početku svojih studentskih dana, Stefan je voleo da luta prestoničkim ulicama, posmatra, beleži, zapaža ono što mnogima promakne, a potom to prenese na platno. Formati na kojima slika su velikih dimenzija, kako kaže, da bi posmatraču pružio osećaj da se nalazi ispred građevine koju je predstavio. Neka od tih zdanja su vremenom nestala, a on je, prećutno, dobio epitet jednog od „čuvara izgubljene arhitekture”.

Stefan je počeo da se zanima za umetnost još u ranom detinjstvu, da bi odmah posle osnovne škole započeo svoje formalno umetničko obrazovanje. Iako se bavio različitim temama, građevine rađene u brutalističkom stilu postale su njegov dominantni motiv na drugoj godini studija. Dobitnik je nekoliko priznanja, učestvovao je na više grupnih izložbi, a do sada je napravio i šest samostalnih. Trenutno živi, radi i slika u rodnom Lazarevcu i  priprema nove radove za Izgubljenu arhitekturu, koje planira da predstavi početkom godine.

Sa njim smo razgovarali o obrazovanju mladih umetnika, likovnoj sceni i borbi za prostor, ali i o odnosu prema kulturnom nasleđu.

Moglo bi se reći da si već u svojoj ranoj mladosti počeo formalno umetničko obrazovanje, budući da si posle osnovne škole pohađao Školu primenjenih umetnosti u Šapcu. Kada je zapravo počeo tvoj umetnički put?

Stefan Petronijević: U ranom detinjstvu sam počeo da crtam. Za to vezujem jednu anegdotu. Dok sam bio u vrtiću važio sam za veoma nemirno dete, pravio sam probleme, a vaspitačice su mogle da me smire samo ako su mi zadale da crtam nešto, pa su izmišljale stalno nove teme. Tako sam ostajao po nekoliko sati, pa se može reći da sam spontano ušao u umetnički svet. Kasnije, tokom osnovne škole, pohađao sam školice crtanja. Umetnička škola u Šapcu je bila nakon svega toga prirodan sled. Bio na svom terenu.

Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu završio si osnovne, a kasnije i master akademske studije. Koliko je formalno obrazovanje važno za umetnika?

Izuzetno je važno imati neki temelj. Na primer, naša srednja škola bila je zamišljena kao umetnička gimanzija, što znači da smo imali sve predmete kao u klasičnim gimnazijama, samo uz dosta praktične nastave, što mi je dosta značilo i olakšalo put ka fakultetu. Takođe, obrazovanje ti pomaže da pronađeš sebe i kreneš kasnije ka nadogradnji tog temelja.

Šta je za tebe značilo imati dobre profesore i mentore?

Najbitnije mi je bilo upravo to što su me profesori pustili da se razvijam u svom pravcu, slobodno mislim i stvaram svoj likovni izraz, naročito u početnoj fazi. Recimo, uz profesora Dragana Markovića Markusa sam dosta radio u ateljeu i uz njega bukvalno „proslikao”. Na akademiji mi je profesor Slobodan Roksandić pružao značajnu podršku, kao i profesorka Biljana Đurđević koja nas je motivisala da dosta radimo. Ne bih mogao da izostavim ni profesore Dimitrija Pecića i Katarinu Zarić. Naime, podrška mentora i profesora se ogleda u tome da te u jednom ključnom momentu usmere da napraviš pravi izbor, da ti budu neka vrsta putokaza.

Budući da si i na fakultetu i u srednjoj školi radio u malim grupama, koliko je bila važna dobra komunikacija sa kolegama? Postoji li danas saradnja među mladim likovnim umetnicima?

Rad u maloj grupi od oko sedmoro ljudi omogućio nam je da se ponašamo kao jedan tim. Najbolja stvar jeste što smo svi individualisti, u smislu da imamo neki sebi svojstven umetnički izraz, a opet svi zajedno delimo jednu prostoriju, materijale i energiju. Saradnja među mladim umetnicima je veoma važna, jer tako lakše dolaziš do prostora i podrške. Ipak, mislim da je ta međusobna podrška danas veoma slaba, budući da se umetničke grupe, i to retko, osnivaju najviše u Beogradu. Moglo bi se reći da je jedino ozbiljnije udurženje ULUS, koje okuplja sve likovne umetnike i glavno je za celokupnu umetničku scenu u Srbiji.

Kako funkcionišu udruženja umetnnika u Srbiji, poput ULUS-a?

Ono što je dobra praksa u ULUS-u jesu prolećne i godišnje izložbe gde se prikazuju dela, kako najmlađih, tako i starijih umetnika, a to pomaže da se sagleda domaća likovna umetnička scena. Ipak, ULUS bi, kao i sva udurženja tog tipa, mogao da radi mnogo više i efikasnije. Najosnovnije, trebalo bi da se mladim umetnicima omoguće ateljei i primarni uslovi za rad. Takođe, važno je ostaviti prostor i za promociju medijima. U tom smislu, zanimljivi su napori emsija poput „Kulturnog dnevnika”, koje se trude da u nekoj meri obrađuju različite teme iz kulture, pa tako i likovne umetnosti, ali javlja se problem kad se ta emisija emituje u ponoćnom programu, kada malo ljudi može da ih vidi. To simbolično pokazuje gde je kultura u Srbiji, tek negde na kraju, gde se ne vidi.

Koliko je onda tebi, u takvim okolnostima, teško da se izboriš za neki svoj prostor?

Bez podrške profesora i porodice gotovo nemoguće. Gradovi i opštine odvajaju mizerna sredstva za izložbe i njhovo organizovanje. Državu umetnost gotovo uopšte i da ne zanima. Jedan od načina na koji možeš doći do galerije jesu internet konkursi. Ali, čak i kad dobiješ taj prostor, javljaju se logistički problemi. Kod mene je to posebno problematično, budući da uglavnom radim na veoma velikim formatima za koje sam moram da organizujem prevoz i postavim ih na mesto. Posebno je izlišno govoriti o zaradi od izložbi i otkupu radova, jer nemamo formirano tržište koje će se baviti tim otkupom, već je samo reč o nekim individualnim kupcima koji su retki.

Znači li to onda da mi praktično nemamo publiku koja prati likovnu umetnost i koja je spremna da podrži likovne umetnike?

Nekad mi se čini da naše radove više prepoznaju ljudi iz inostranstva, verovatno zato što u razvijenijim zemljama postoji nekakvo umetničko tržište. Publika postoji, ali je na izdisaju. Mislim da je donekle problem to što se najviše cene radovi afirmisanih slikara, onih koji su, recimo, stvarali pre jednog veka, koji imaju neko zvučno ime, dok se u savremene umetnike veoma malo ulaže, neprimetni su i ne daje im se prilika. Sve je postalo stvar marketinga i dobre promocije.

Kada si pomenuo promociju, da li je danas za mladog umetnika značajnije da svoje delo predstavi u galeriji i nekom fizičkom prostoru ili na internet platformama?

Važno je truditi se na svim poljima. Neophodno je izlagati i u galerijama, ali imati stalno aktivan Instagram i Fejsbuk nalog, kao i sajt, pošto je estetski doživljaj likovne umetnosti kod nas očigledno važna stvar. Kod mene je malo sprecifična situcija jer neretko slikam u mračnijim tonovima i bavim se temama koje se ne dopadaju baš većini. Ipak, u tom smislu još uvek nisam pravio kompromise. Ne podržavam ono što se zove „štancovanje umetnosti” jer to vodi u gubitak živosti i originalnosti. Umetnik tada poklekne pod pritiskom sredine, počne da se bavi motivima koji mu se zadaju i praktično postane najamnik.

Budući da se umetnost i komunikacija među umetnicima sve više seli na polje Interneta, koliko su danas likovne kolonije popularna vrsta razmene iskustava?

Likovne kolonije su možda najbolja stvar koja je uspela da opstane na domaćem terenu. Reč je o veoma dobrom načinu da se razmene mišljena, stavovi, iskustva, isprate neki trendovi. Naravno, uvek ostanu dobra poznanstva i kontakti koji su danas bitni posebno za umetnost, jer te oni povezuju sa nekim drugim ljudima iz iste sfere. Tako oni pomažu da se širi umetnički krug i umetnička veza koja je izuzetno zdrava. Posebno su regionalne razmene važne, jer se u umetničkim krugovima o regionu ne priča na uobičajen način, nego na mnogo višem nivou, u smislu buduće saradnje i razmene iskustava.

Kako ti se onda čini situacija u regionu, kada govorimo o likovnoj sferi?

Situacija je slična kao kod nas i u pitanju su samo nijanse. Sve se održava na sličnim osnovama. Zato mislim da je saradnja bitna kako bismo zajedno nešto promenili.

Dobitnik si nekoliko priznanja, a do sada si imao više grupnih i samostalnih izložbi. Koja je početna tačka tvog rada? Kako izgleda proces pripreme neke izložbe?

Nikada previše ne razmišljam o tome i ceo tok rada je spontan, mada je o samom tom procesu teško govoriti. Uglavnom, izložbe nikad ne planiram i ne gledam ih kao cilj. Najpre uradim seriju slika, pošto me privuče neki motiv, a potom u nekom momentu odlučim da ih izlažem. Kad osetim da sam zadovoljan učinjenim, ostavim da prođe neko vreme i tek tada mogu da mislim o tome gde bi mogle biti viđene. U principu, u čitavom tom radu sam sam. Pa čak i onda kada treba da nađem neki izložbeni prostor i postavim svoja dela.

Pored toga što slikaš, izrađuješ i grafike, crteže, kolaže, mozaike… Koja tehnika rada ti najviše daje mogućnosti da se izraziš?

U poslednje vreme najviše radim akrilom i tehnikom kolaža. Akril mi najviše prija zato što njime mogu brzo da radim i promenim neke detalje na slici, što je teško izvodljivo sa uljanim bojama, gde proces rada znatno duže traje. Takođe, akril odgovara i motivima koje slikam, najviše zbog fasada, jer nema veliki sjaj. Sada mi i tehnika kolaža postaje sve više zanimljiva. Koristim stare novine, koje lepim na platno ili karton. To me je navelo da sve više počinjem da razmišljam o smislu recikliranja i zaštiti životne sredine. Nastojim da u radu neretko koristim stare i otpadne materijale jer na taj način umetnost može biti u neku ruku ekološka. Kolaž ima posebnu čar, lepo se uklapa uz akril, a dobar je i osećaj kada nečemu, naizgled bezvrednom, dodam neku vrednost.

Ono po čemu je tvoj rad prepoznatljiv jesu motivi arhitektonskog nasleđa socijalizma, ali i predratnog perioda. Tako su se na tvojoj poslednjoj izložbi „Izgubljena arhitektura” mogle videti građevine poput starog zdanja nemačke ambasade, zgrade „Toblerone”, Geozavoda… Zbog čega je arhitektura važan motiv?

Faza sa arhitekturom krenula je od druge godine fakulteta, kada sam se preselio u studentski dom. Tad smo više mogli da istražujemo, jer nam je pre toga čovek bio osnovni motiv. Krenulo je spontano, budući da sam bio okružen zgradama koje su za mene bile potpuno nešto do tada nepoznato. Okruženje dosta može da utiče na mladog autora i da ga usmeri. Beograd je uticao dosta na mene kao slikara, dao mi je neke nove poglede, ljude, energiju. To sam, zapravo, preneo na svoje radove.

Prvo sam se dao u proučavanje arhitekture socrealizma. Ta arhitektura je bila značajna jer je bila izuzetno napredna i drugačija od svega što je do tada izgrađeno. Preuzeli smo stil gradnje iz Zapadne Evrope, odmah nakon raskida sa Sovjetskim Savezom. Prvo smo krenuli da preuzimamo ideje čuvenog francuskog arhitekte Le Korbizjea. Prva zgrada izgrađena u brutalističkom stilu, što je veoma zanimljivo, je zgrada koja se nalazila tik uz studenstki dom „Karaburma” u kome sam živeo, a reč je o Vojnogeografskom institutu. Zanimljivo je da su i spomenici iz tog perioda mnogo napredniji od onih koji se danas grade. U tom smislu je Novi Beograd veoma upečatljiv i inspirativan, kao poligon gde su ispitivani novi modeli gradnje brutalističkog stila i modernizma. Zanimljivo je da je upravo Novi Beograd trebalo da bude centar nove jugoslovenske države, prema planovima s kraja četrdsedetih godina prošlog veka.

Koliko je važan naš odnos prema arhitekturi i takvoj vrsti kulturnog nasleđa?

Tim pitanjem dolazimo do poslednje faze mog rada, to jest do zaštite i valorizacije objekata o kojima pričamo. Država čini veoma malo da se ti objekti, koji su važan deo našeg kulturnog nasleđa, sačuvaju. Reč je o izgubljenoj arhitekturi, budući da je ona u fazi propadanja i zaboravljanja. Na primer, biser modernističke arhitekture koju smo izgubili jeste zgrada bivše ambasade Nemačke koja je srušena, a nalazila se u Ulici Kneza Miloša. Reč je o objektu Bogdana Ignjatovića, čuvenog našeg arhitekte, koji je projektovao i hotel „Slavija”, blokove na Novom Beogradu, Galeriju fresaka… Ta zgrada je bila prilično drugačija, skroz u stilu brutalizma, sada je srušena i na njenom mestu stoji nova građevina, što govori o našem odnosu prema takvoj vrsti kulturnog nasleđa. Kao što bi rekle naše arhitekte – često nerazumevanje sopstvene baštine vodi ka njenom trajnom nestanku i tada nam ostaje samo uspomena. 

Moglo bi se onda reći da svojim radom predstavljaš čuvara sećanja na „izgubljenu arhitekturu”. Kroz proces rada inoformišeš se i istražuješ dosta o svojim motivima i kroz dela pokušavaš da preneseš to svoje iskustvo. Da li tu ima nostalgije?

Možda sam nostalgičan u smislu da bi bilo lepo ugledati se na period kada je država ulagala neka sredstva u arhitekturu i takav vid umetnosti. Koliko god da je tadašnji sistem bio loš i imao mana, arhitekte su bile cenjenije, vodilo se računa o tome gde će se koja građevina nalaziti, trebalo je da estetski bude pogodna i ne narušava celinu neke ulice ili kraja. Postojali su projekti koji su bili u rukama pravih ljudi koji poznaju materiju. Danas na svakom koraku imamo primere zgrada koje se grade tamo gde ne treba, gde god šta stigne. Estetske vrednosti su apsolutno zamenjene onim materijalnim, gde je na sceni stihijski urbanizam.

Zbog čega ti je važno da motive predstaviš u velikim formatima?

Sve je krenulo iz eksperimentisanja dok sam bio na fakultetu. Najpre radim na malim formatima koje kasnije pretvaram u veće, budući da moje ideje najbolje dolaze do izražaja na njima. Veliki format može da ti da osećaj kao da si ispred same građevine. Ostavlja dosta dobar utisak na posmatrača. Takođe, slikam tamnijim tonovima zato što je to stvar osećaja koji imam u datom momentu, a na psomatraču je da doživi to na svoj način. Zapravo, volim kad ljudi komentarišu i kad to što radim na svakog ostavlja drugačiji utisak.

Izložba Izgubljena arhitektura koja je planirana za prethodni mesec morala je biti odložena zbog nepovoljnih okolnosti uzrokovanih epidemijom. Da li planiraš da u međuvremenu malo „osvežiš” postavku nekim novim delima?

Još uvek radim na Izgubljenoj arhitekturi. Verujem da ću ponovo izlagati početkom godine. Trudim se da svaka izložba, iako je isti motiv, bude drugačija, uvek ubacim novu sliku ili crtež koji je skoro urađen, koji malo osveži postavku. Uvek ponesem veći broj slika, tako da na licu mesta mogu da eksperimentišem sa postavkom i uklopim nove i stare radove.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi