fbpx

Trance kultura na underground sceni- Filip Nikolaević

Slušati određeni muzički žanr ujedno je i pripadanje jednom od svetova, s obzriom na to da je u okviru svakog žanra izgrađen jedinstven svet od strane armije ljubitelja. U polju muzike, podela svetova je zaista jedna od najuočljivijih.

Ovom prilikom pišemo o žanru koji je, pogotovo tokom poslednje decenije ozloglašen kada su u pitanju žurke i publika na istima – trance.
Mala lista povoda za izlazak kreće se od želje za slušanjem određenog izvođača, preko izlaska bez plana, isključivo radi zabave, želje za đuskanjem, do međusobnih kombinacija do sada nabrojanog. Svaki razlog je opravdan pojedinačno, s tim što se kod određenih žanrova izgubio nekada najvažniji momenat – slušanje muzike kao umetničke forme.
Trance žurke su za mnoge sinonim za skup, većinski omladine, koja razlog za dolazak na žurku vidi u narkoticima, a ne u muzici. Istina je da su trance događaji pokupili najveći broj zlih glasova zbog tripozne muzike i vizuelnog sadržaja, što ne znači da se takve scene ne odigravaju i u ostalim vidovima klabinga. Dugogodišnji zaljubljenici u ovaj zvuk veruju da trance muzika ima za cilj oslobađanje uma, tela i potpunu slobodu, a ne beg od svakodnevice. Muzika je ono što postoji i kada se vikend završi. Predstavlja otvoren prostor beskonačnog zvuka, u koji veruje veliki broj ljudi od ranih devedesetih. Naš fokus ovog puta je upravo muzika, kao jedini kompetentni pojam za pobedu nad glasinama.

Šta je osnova ove muzičke forme, koji su njeni koreni i kako se ista menjala kroz kulturu, govori Filip Nikolaević iz sopstene vizure, sa tri pozicije - kao nekadašnja publika, sada već dugogodišnji dj i producent. Sa Filipom smo pričali o njegovim počecima u polju elektronike, sumirali utiske sa trenutne scene i naslušali se nikada prevaziđenih melodija retro trance-a.

Filipe, čemu je trenutna publika privrženija, retro trance zvuku ili novijoj produkciji?

Brojčano je retro publika manjina, ali dovoljna, imaju afinitet ka retro muzici. Najlepše od svega je što većina nije odrasla u tom periodu, već su retroaktivno zavoleli taj zvuk. Poslednjih 25 godina sam video toliko promena generacija na našoj klupskoj sceni i jako je lepo videti koliko stara trance izdanja traju i koliko ljudi uživaju u tim ever green melodijama i dalje. Moja generacija, kao i mnogi stariji, odrasla je uz početke elektronike - Tangerine dream, Kraftwerk, Vangelis. Mislim da smo generalno sazrevali uz kvaliteniju muziku, jazz, blues, hip-hop, pop, metal, ali smo bili fokusirani na tada novu scenu, novu muziku, nova izdanja, nove žanrove. Glavna razlika je u tome što danas jako mali procenat poznaje prošlost muzike koju sluša i voli, za razliku od generacije slušalaca pre dvadesetak godina. Uvek ima izuzetaka, jer publika ovde voli muziku. Mislim da je ta dublja, istraživačka volja, da saznaš što više o nekom artistu, drugačija danas u odnosu na ranije generacije. Najveća ironija ovog doba je upravo to, jer je skoro sve dostupno jednim klikom, a većinu ta dostupnost ne zanima jer prihvataju samo ono sto je servirano.
Trenutno ima i kvalitene muzike, takođe, iako sam mnogo privrženiji starom zvuku, artisti kao sto su Jerome Isma-Ae, Airwave, Orkidea, Solarstone, koji rade zapravo trance muziku koja i dalje ima taj old school hook u sebi, sjedinjuje par žanrova. To je i bila lepota starih izdanja, jer si većinu mogao da puštaš u trance, techno, house, acid setovima - kolaž zvukova.

Trance žurka, autorka Nađa Kračunović

Predstavi nam Retro trance serijal žurki.

Ideja je nastala veoma spontano, privatno druženje sa Mićom (Velimir Mićović) i Panićem (Marko Panić), jer se poznajemo dvadesetak godina, uglavnom se svodilo na ćaskanje uz stari trance. I desilo se kroz neko večernje druženje, slušanje u nedogled tih starijih izdanja, pričanje o nekadašnjim žurkama, kroz velik sentiment. Jednostavno smo hteli da sve to oživimo kroz nove žurke na kojima bismo puštali svu tu muziku. Zaokružili smo period od 10 godina, po našem mišljenju najboljih, kada je u pitanju trance (1992-2002). Zato smo odlučili da organizujemo jednu poluprivatnu žurku u 2006. na koju smo ljude zvali sms-om i telefonom. Tada još uvek nije postojala ideja za serijal, već da napravimo događaj za ekipu. Radili smo na raznim lokacijama tokom ovih godina. Serijal ima numerizaciju tek od 2011, jer smo tada počeli da radimo žurke jednom mesečno, za svaki event koji radimo sami, a stranci koje bukiramo su Special Edition retro žurke. Ideja je bila da zadovoljimo lični afinitet, ljubav prema muzici i da ispunimo želje ljudima koji je takođe vole. Drugi motiv je da predstavimo muziku za koju mislimo da je kvalitetna, ali ne i dovoljno poznata novoj generaciji.

Velimir Mićović Mars Flowers b2b Filip Nikolaević Magnetik, Retro trance serijal, autor Marko Edge

Koji je bio tvoj put do dj-inga?

Takođe spontan, sa Markom Nastićem sam se upoznao u drugoj godini srednje, tad smo  izlazili na žurke redovno nekih godinu dana i obojici nam je bila želja da se time bavimo, ali nismo ništa uradili po tom pitanju. Kad smo se jednom prilikom vraćali trolom zajedno iz škole, bukvalno je bilo - ajde da kupimo neke ploče i da uradimo nešto po tom pitanju. To je bila '95. godina i jedino si mogao da kupiš ploče od di džejeva, koji su iste prodavali, ili na par lokacija u gradu. Jedan od di džejeva i jedan od prvih domaćih koje sam slušao na žurki je Bar-B-Q. On je imao emisiju jednom nedeljno u tom periodu na radio Rodi, ali je odlučio da proda svoju kolekciju ploča, jer nije hteo da se bavi dj-ingom više. Marko i ja smo kupili prve ploče upravo od njega. Jako brzo smo se podelili žanrovski, jer sam ja voleo trance, a Marko techno. Posle toga sam upoznao Srđana i Vladu, kasnije nam se pridruzio Aki i osnovali smo Intellect. Srđan i ja smo bili članovi, pa smo se povukli sa scene. Ja sam se fokusirao na produkciju, par godina posle toga, i sa Mićom i Markom počeo Retro Trance serijal.

Filip Nikolaević dj set, Industrija 1997

Kako je nastao projekat Magnetik?

Kroz dj-ing sam zavoleo trance, uporedo sam zavoleo ambijentalnu muziku. Dušan (Circle of Life) me je uveo u elektronsku muziku, išli smo zajedno u osnovnu školu i dao mi je prve kasete, ali sam tek od srednje škole baš zagrizao za muziku, uz Prodigy, Moby, Scooter, koji su i tada bili komercijalni, ali su nam oni bili vrata ka celoj sceni. Kroz komercijalniji zvuk naučiš da cenis underground. Kod SKC-a su tada uveliko bili štandovi sa muzikom, do početka 2000-ih. Mogao si da nađeš sve od elektronike sto si poželeo, mali deo na takozvanim Bugarskim kopijama, većinu na kasetama, kopijama naravno, kasnije i rezanim diskovima. Mogao si i sve to da naručiš na originalnim diskovima takođe, tako sam i počeo da skupljam muziku. Drugar koji je tada radio kod SKC-a i njegov mlađi brat Sloba su često pravili okupljanja u svom stanu, tako je '99. Sloba počeo da pravi muziku u Fruity Loops-u, jako brzo nakon toga smo počeli zajedno da je radimo. Nastao je i Magnetik, a ime je dobio po pesmi Juno Reactor-a (Magnetik). Od 2003. radim sam, a Sloba mi se nekada pridruži.

Magnetik, album cover

Koliko se promenio stil Magnetik-a od nastanka do danas? Čime je inspirisan?

Zapravo ne mnogo. Do 2003. bilo je par neizdatih stvari, a iste godine sam radio na svom solo projektu Biolab . Kasnije je usledilo i prvo Magnetik izdanje, ali tek od 2009. sam počeo redovno da izdajem muziku, tako je 2011. usledio i moj prvi album, Portraits. Mnoga moja nova izdanja su ono što sam radio pre petnaestak godina, jer imam toliko neizdatog materijala kojim tada nisam bio zadovoljan, ali ih polako sređujem i izdajem. Naravno, sve vreme u tom procesu radim i na novoj muzici, jer nikad ne radim samo na jednom projektu, već na nekoliko njih (jedan od razloga zašto sam spor u završavanju muzike). Veliki sam perfekcionista i ne mogu da završim nešto za jedno veče. Treba mi vreme da mi se slegne muzika i da bih bio potpuno zadovoljan. Inspiracija je razna, muzika i svakodnevne situacije, iskustvo, sećanja, ali najveća inspiracija bude neka osoba, samim tim i najređa, jer je muza prava retkost. Takve teme i senzibilitet se lako prepoznaju u muzici.

Filip Nikolaević dj set, autor fotografije Marko Egde

Šta je ono što je tinejdžer Filip slušao pre nego što je otkrio ljubav prema trance-u i koji su to prvi izvođači/trake koje su ga uvele u ovaj svet?

Otac me je uveo u muziku, jazz, blues, zatim Pink Floyd, Deep Purple, Tangerine Dream, Vangelis, Jean Michel Jarre... To mi je bila osnova elektronike. New age-a poput Enigma, Dead Can Dance, Enya takođe, muziku koju i danas često slušam kod kuće. 
Trake koje su me uvele u trance muziku su The Age Of Love (Jam & Spoon Remix), Vernon - Wonderer, Quench - Dreams, Scooter - Rhapsody in E i albumi Prodigy - Music For The Jilted Generation, Moby - Everything Is Wrong... Sven Vath - l'esperanza, The Harlequin, The Robot And The Ballet Dancer, najdraži album i danas. Moram pomenuti i Stevie Be Zet - Archaic Modulation, verovatno i album zbog kojeg sam zavoleo ambijentalan zvuk. Art Of Trance, Union Jack, bili su osveženje trance muzike tada, takođe su napravili uvod u nov žanr koji sam jako zavoleo, goa trance muziku uz Man With No Name, Hallucinogen, Astral Projection, i danas velika imena koja su ostavila ozbiljan trag na trance sceni.

1. Sven Vath - L'esperanza; 2. Moby - Everything is wrong; 3.The Age of Love - The Jam & Spoon mixes

Koja je prva žurka na kojoj si nastupao kao dj?

Kod Palasa je postojao izuzetno mali klub Farma, gde smo Nastić i ja prvi put puštali. Za tu prvu žurku smo flajere štampali sami, na papiru i seckali fizički. Imali smo Trinity organizuaciju sa drugaricom Katarinom nekih godinu dana. Na primer, te '95. i '96. se nije toliko delilo žanrovski na trance, house, techno... Dj je puštao ono što voli, setovi su bili raznoliki. Jedan od omiljenih mi je nastup italijanskog dj-a Frančeska Farfe u Industriji, gde je dj pult bio kavez zapravo, a ja sam sve vreme stajao pored i gledao šta on radi jer sam muzički i tehnički bio opčinjen. Dan-danas se sećam da je on u svom setu puštao svašta žanrovski. To je za mene pravi dj-ing, kada različite stilove umeš da uklopiš sa idejom kroz oscilacije i međusobno stilsko koketiranje, a ne kada je prva stvar ista kao i poslednja poput ravne crte. Kada je Frančesko završio set, na poznatim stepenicama Industrije prepoznao me je, prišao i pružio ruku. Taj trenutak nikad neću zaboraviti, jer kao tinejdžeru koji voli muziku i želi istom da se bavi, taj momenat je ulepšao veče u potpunosti.

Kada se setiš žurki iz perioda tvojih prvih izlazaka, šta su največe razlike u odnosu na danas, na sceni, a šta kod publike?

Mislim da je tada publika bila više u muzici, što malo čudno zvuči, jer je danas muzika dostupnija, ali je to zapravo i glavni razlog, željni smo bili da čujemo taj nov klupski zvuk elektronike. Izlazili smo jer smo hteli da čujemo nešto novo, aktuelno, nečiji nastup, domaćeg ili stranog dj-a... Danas je dovoljno da odeš na Youtube ili bilo koji on-line stream servis i čujes sve što te zanima, od konkretnih izdanja do celih setova. Da bi čuo nešto novo, morao si da odeš na žurku, slušaš radio, gledaš TV sa Kaličaninom koji je celu scenu približio većem delu publike ili tražiš od nekog dj-a da ti snimi kasetu. Ne kažem da ljubitelja muzike danas nema, naprotiv, samo da većina izlazi na velike žurke. Underground scena je uvek imala najlojalniju publiku, znaju koga i šta slušaju, to se vidi i oseti na žurci. Ljudi su postali lenji i nezainteresovani, valjda ta dostupnost svega ima kontraefekat. Očigledan primer: less is more.

Tvoja privatna kolekcija sadrži nekolicine ploča i cd-ova mnogobrojnih projekata. Koja je tebi najdraža kompilacija ili album koji poseduješ?

Ne toliko veliku, jer ne želim sve da imam u kolekciji, devedesetih sam možda i želeo, ali je to tada bio jedini način da pustiš nešto na žurci, danas je to isključivo lična kolekcija, pa mi se fokus promenio. Gledam da ako kupujem singl, on ima autentičan cover, generične omote izbegavam, sem ako je neko izdanje koje baš želim da imam. Moj opsesivno kompulsivni poremećaj ranije je bio taj što sam kupovao ploče da bih bio dj, i cd-ove da bih slušao kod kuće, jer nisam imao gramofon. Taj OCD momenat postoji i danas, moram neke naslove da imam na oba nosača zvuka. Dj kultura je bila nezamisliva ranije ukoliko nemaš ploče.
Imam više omiljenih naslova: albumi – Juno Reactor - Beyond Infinite, Juno Reactor - Bible Of Dreams, koji po meni ima najlepši omot ikad urađen, Man With No Name - Moment Of Truth, Total Eclipse - Violent Relaxation, The Infinity Project - Mystical Experience. Zatim par singlova: Blue Planet Corporation - Overbloody Flood / Cyclothymic, Juno Reactor - Guardian Angel, koja mi je i prva ploča ikad kupljena, još par kompilacija, takođe - postoji i lista želja naslova koji mi fale... Muzike nikad dosta.

1. Man With No Name, Moment of Truth album; 2. The Infinity Project, Mystical Experience album; 3. Juno Reactor, Bible of Dreams album

Postoji  mnogo podžanrova u trance-u i neki od njih se razlikuju u potpunosti. Koji od njih preovladavaju pri tvom muzičkom ukusu?

Poslednjih par godina, žanr koji je isplivao kao nastavak na neki zvuk devedesetih je pure trance – Orkidea, Solarstone... U esenciji to jeste moderan trance, ali sa dosta uticaja kako je nekad zvučao. Goa trance, ali old school isključivo. Zatim Classic Trance zvuk iz prve polovine devedesetih, Progressive trance od kraja devedestih, žanr koji je prelep, koketira sa progressive house zvukom, koji je i danas jako aktuelan i dobar.

Trance kulutu čine i čuveni trance festivali koji se često povezuju sa hippie pokretom. Da li si posećivao festivale i kakvo je tvoje mišljenje povodom istih?

Hippie pokret u celoj priči je prisutan od početka, dakle od kraja osamdesetih i prvih žurki tog tipa u Indiji, Goa, na plaži, vedro nebo, spontano organizovanim... Nazivaju ih trećom generacijom hipika, iako pre svega nije bilo isključivo vezano za trance, jer kao takav nije ni postojao tada, ali je bio deo elektronske scene s kraja '80. i početka '90. Trance koji je tek gradio svoje ime tada u Evropi je bio je prihvaćen kroz goa trance, mnogi su upravo tamo napravili svoj kultni Dj status. Festivali su nastavak na sve to, samo sto su mnogo brojniji, popularniji, ali taj hippie momenat je i dalje prisutan svakako.

Lično nisam fan festivala, bio sam na par, na kojima sam puštao, poput Future Nature-a u Puli, gde sam radio kao Magnetik, na chill stage-u, ali jednostavno nisam osoba sa tim afinitetom. Jedan dan možda, ali to nije poenta festivala. Imaju oni svoju čar, svakako - open air, publika, muzika, omiljeni artisti na jednom mestu... Ljudi koriste odmore da bi otišli na iste, planiraju ih godinu dana unapred, jer zele tako da provedu slobodne dane. Svako treba da bira način na koji će najviše uživati u muzici, koja je i najbitnija u celoj priči.

S.U.N festival 2019, autorka Nađa Kračunović

Osim Retro trance serijala žurki, postoje i one pod nazivom Trance Classics, koja je razlika između njih?

Trance Classics radimo Voja, Dragan i ja. Devedesetih smo počeli od pravog, čistog trance zvuka. Često dok radimo Retro trance serijal u svojim setovima puštam muziku sa čistim trance zvukom, pa sam hteo da napravimo i takav event. Nema goe, nema psychedelic-a, samo čist trance. Tako je i počelo, jer nas trojica imamo sličan muzički ukus po pitanju trance-a. Trance Classics je mnogo ređi od serijala Retro trance-a, jer generiše manje ljudi. Koji god serijal da radimo i koliko god da imamo slične afinitete, stilski postoje suptilne razlike između svih. To je veoma dobro jer na žurci sve ima svoj flow i podudara se, dok ima i razlike, za svačiji ukus.

 

Autorka teksta: Nađa Kračunović
Ilustracija - Nađa Kračunović
Fotografije - Filip Nikolaević privatna kolekcija, Nađa Kračunović, Marko Egde

 

Ostavi komentar