fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Trougao tuge – kritika kapitalizma u holivudskom ruhu

O novom filmu Rubensa Ostlunda i svim direktnim i prikrivenim porukama koje on šalje

18. January 2023

Trougao tuge (Triangle of Sadness) režisera Rubena Ostlunda proglašen je  najboljim evropskim filmom godine. Zahvaljujući ovom ostvarenju, Ostlud je proglašen evropskim režiserom i scenaristom godine, dok je Zlatko Burić osvojio dugo priželjkivanu nagradu najboljeg glumca za ulogu Dmitriya u njemu. Od Parazita (Parasite, 2019) svedočimo globalnom trendu nagrađivanja ne samo društveno angažovanih i ,,političkih”, već i otvoreno antikapitalističkih filmskih ostvarenja na prestižnim festivalima, kakav je i Trougao tuge. Da li je na delu dobro poznata kapitalistička koopaticija, strategija gušenja potencijalnog otpora poretku kroz institucionalizovanje ili kontrolisano davanje iluzije moći opozicionoj ili subverzivnoj, angažovanoj kritičkoj umetnosti, ili prosto postaje nemoguće ignorisati kontradikcije istorijskog trenutka krize, u kom je nedovoljno dovesti u pitanje postavke sveta u kom živimo, već je potrebno i adresirati opštu bezalternativnost koju osećamo?

Film pred nama je višeslojna kritika, kapitalizma koliko i diktature proletarijata, patrijarhata koliko i (ideje) matrijarhata, liberalnog, koliko i radikalnog, esencijalističkog feminizma, ukratko, gotovo anarhistička kritika svakog mogućeg oblika nejednakosti i hijerarhijske društvene organizacije.

U ovom kratkom osvrtu, pokušaću da reinterpretiram tri čina od kojih se sastoji film Trougao tuge u kontekstu krize, revolucije i postrevolucije, bez previše prepričavanja, ali uz dosta spoiler-a.

Prvi deo: Kriza

Film počinje pričom o prekarnom položaju mladog para zaposlenog u modnoj industriji, Jaje i Karla, kroz koju se upoznajemo sa kapitalizmom, onakvim kakvim ga i sami živimo – potrošačkim, plastičnim, površnim i nepravednim. Od samog početka filma provejava tema nedostižne jednakosti, izražena kroz ideološku zapovest uživanja. Ona se zaoštrava u kvazi feminističkoj raspravi mladog para oko plaćanja računa nakon zajedničke večere u buržujskom restoranu, prostoru uživanja. Karl,  isfrustriran time što se od njega prećutno očekuje da uvek plati račun samo zato što je muškarac, iako zarađuje manje novca od svoje devojke, zahteva jednakost. Ali ne, mi nismo i ne možemo biti jednaki, poručiće Jaja Karlu, platila ona tu večeru ili ne – svesna da će svoju lepotu moći da naplati još svega koju godinu, svesna onoga što je čeka ukoliko ostane trudna i odluči da rodi dete. Frka oko novca, taj tabu kapitalizma, pričati o parama, svađati se oko para, prelio se i na sitnoburžoasku bioskopsku publiku – mogli smo da čujemo neodobravajuće coktanje i osetimo stid i neprijatnost u sali. Sve ljudsko je strano, od botoksovanih bora između naših obrva, preko cenzure naše prljave ljudskosti na instagramu, do potiskivanja neadekvatnosti naših depresivnih osećanja u društvu koje nam zapoveda da samo uživamo. Isto je i sa zahtevom za kontrolom neprimereno burnih reakcija, poput Karlove eskalacije u restoranu – jer nije ni mesto ni vreme, na šta će ga podsetiti konobar diskretnim pitanjem ,,Are we enjoying ourselves?”. Uprkos tenzijama, sve deluje tako normalno, uobičajeno, održivo. Umesto raskida, sledi pomirenje.

Drugi deo: Umesto Revolucije

U drugom delu filma zatičemo se na luksuznoj jahti, gde među krupnom buržoazijom, mladi par influensera deluje nešto manje luksuzno. Oni su ionako ovo putovanje dobili besplatno, Jajinom samopromocijom na instagramu, jer inače ne bi mogli da ga priušte. Kontradiktornost njihovog srednjeklasnog položaja (ujedno parazitskog i najamnog) najbolje se izražava u sceni razgledanja preskupog, nedostižnog vereničkog prstenja, u kojoj je Karl, uživljen u ulogu prepotentnog buržuja, otrežnjujuće spušten na zemlju. Nakon što je poletno odrukao člana posade nadređenima, što će rezultirati instant otkazom lako zamenjivog kadra, Karl je hladnim tušem suočen sa granicama sopstvene društvene pozicije. Upoznajemo i skupu ekipu: bahate Ruse koji su bogatstvo stekli privatizacijom, par koji se obogatio prodajom oružja „u ime demokratije“, šlogiranu bogatašicu koja je u stanju da izgovori samo „ne“ i „u oblacima“ (,,in den wolken”), usamljenog buržuja koji bi menjao svoje rolekse za malo ženskog društva. Njihove sluge, članovi posade i ostalo osoblje, sve su ,,obojeniji” što se spuštamo niže niz hijerarhiju. U kuhinji piči Internacionala. Pomenuti imperativ uživanja biće ogoljen u svojoj komandnoj suštini u verovatno najtužnijoj sceni, kada Dmitrijeva žena naredi članovima posade da se okupaju – jer ,,svi moramo biti jednaki i svi moramo uživati”. Elite uspešno ostvaruju pristup čak i emotivnom životu potčinjenih dobijanjem legitimnog pristupa ritualu – svi će se okupati i svi će se truditi da deluje da u tome uživaju.

Nastaje kafanska debata u kojoj se kapetan ,,američki komunista” i ,,ruski kapitalista” –  samoprozvani kralj govana, koji je bogatsvo stekao prodajom đubriva, pijani nadmeću omiljenim citatima svojih političkih očeva, otimajući se za mikrofon onako kako se političari otimaju o skupštinsku govornicu, dok brod tone u fekalijama. Neodoljvo me je podsetila na sve nas – studente Filozofskog, aktiviste, stare i mlade, obrazovane, ostrašćene, srednjeklasne, dok pijani uživamo in den wolken, u iluzornoj odvojenosti od društva kojem se (ne) obraćamo, a koje strada  (da ne kažem tone u govnima). Pored ove (ne)ukusne kritike svih naših ideoloških, intelektualističkih nadigravanja i ego igri u strastvenim raspravama sa neistomišljenicima, u mojoj slobodnoj interpretaciji – ova debata nam govori i o jednoj lažnoj dihotomiji, iluziji demokratskog izbora u krizi. Najavljujući slom koji dolazi, usmerava nas i kojim (jedinim) dozvoljenim putevima možemo ići u budućnost. To su dva već viđena, jednako autoritarna i jednako klasna puta – prvim gospodari Kapital, a drugim ,,rad”, prvim kapitalistička, a drugim radnička vladajuća klasa.

Radujemo se, iako znamo da nemamo čemu da  se radujemo. Sistem je neodrživ. Do njegovog sloma ne dolazi nikakvim nasilnim prevratom, nema klasne borbe na život i smrt, nema revolucionarne katarze (osim za vas koje su scene kupanja u izlivu fekalija silno nasmejale i oslobodile). Naš brod puca po šavovima, delom zato što radnici odbijaju poslušnost, a delom zato što kapitalisti proizvode sranja. Konačan udarac brodu koji tone zadaće upravo kapitalisti:  ručna bomba u rukama onih koji su se obogatili njihovom proizvodnjom, je, što bi neki komunisti rekli – proizvodnja oruđa sopstvenog uništenja. Međutim, ima i nečeg strateškog u spontanosti neorganizovane sabotaže. Dok kapetan sabotira kontinuirano – svojim neprofesionalnim (ali šarmantnim) odnosom  prema nadređenima i podređenima, nepojavljivanjem na dužnostima, odlaganjem večere za najgori mogući trenutak, ostatak radničke klase sabotira igrom slučaja – i, ubrzo ćemo saznati šta se desi ako se hrana pokvari, ako prosto kasnimo, ako je kapetan pijan, ako ne odradimo sigurnosnu proveru, ako nisu svi na svojim položajima… Ima li ičeg revolucionarnijeg od sabotaže?

Treći deo: Izgradnja novog (starog) drušva

U poslednjem delu, na ostrvu, čeka nas razočaranje – puka promena u odnosima moći. Hijerarhija među preživelima je obrnuta, organizovana tako da oni koji proizvode ne ubiraju samo plodove sopstvenog rada, već i vladaju drugima – onaj ko je ulovio ribu, oljuštio je, zapalio vatru, ispekao ribu, onaj ko je obezbedio hranu svima, taj ubira i višak – raspodela funkcioše tako da svi dobijaju jednako bedno, samo prvi medju jednakima (ona  – Abigejl, čistačica toaleta) prisvaja višak, sve ono što pretekne kad se svima raspodeli dovoljno samo za reprodukciju egzistencije. Bonusi u vidu pozicija moći u hijerarhiji ili repete se dobijaju po zasluzi, za demonstriranu poslušnost, poniznost i pokornost autoritetu, legitimaciju poretka, šlihtanje i tome slično. Zvuči poznato? Mora neko da bude i zamenik direktora ili nedajbože, organizator eksploatacije, da ne kažem menadžer. Na uspostavljeni poredak i ustanovljene pozicije moći svi pristaju, nema pretenzija za usavršavanjem veština radi poboljšanja individualnog položaja niti izgleda za kolektivnu pobunu i promenu. Ko pokuša da ukrade višak ili zadre u tuđu privatnu svojinu, biva kažnjen. Muškarci služe ženama kako su žene nekada služile muškarcima, kao seksualni objekti, kao roba. Jednakosti nigde na vidiku. Solidarnosti, klasne ili barem one popularne – ženske, još manje.

Šta se dešava na kraju? Da li je bitno? Jedino sigurno je da će se svi spasiti, ili makar umreti pokušavajući. Budući da ostrvo nije tako pusto kao što deluje, spas alternative je na horizontu, iako opet lažne. Poput iluzije ostvarenja ,,socijalizma u jednoj zemlji”, dokle god ima gde da se beži – bežaće se.

Trougao tuge razotkriva svu tugu našeg realnog osećaja bezalternativnosti, podsećajući nas da je za stvarnu društvenu promenu potrebno mnogo više od preuzimanja vlasti nad državnim aparatom  jedne zemlje. Korenita promena društvenih odnosa zahtevala bi i širi  projekat samoobrazovanja i višegeneracijski rad na emancipaciji od potisnutih kulturnih i ideoloških ,,repova” kapitalizma, svega onog naučenog kao ,,zdravorazumskog” u našem ponašanju, verovanju  i ophođenju prema sebi i drugima. Bez izgradnje alternativne logike društvenih odnosa, zasnovane na suštinskoj jednakosti, slobodi i solidarnosti, preti nam da završimo  reprodukujući postojeće hijerarhije nejednakosti.

Autorka: Dušanka Milosavljević

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Krivica

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne – ko je zapravo kriv?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *