fbpx

Tufnasti, šljokičavi, mali, veliki, topli, hladni... Ogromna je Dance Arena, svašta tu stane

Sećam se kako, kao klinka, sedim pred TV-om i dugo posle ponoći, krišom, gledam prenos Exita. Ništa tu meni nije jasno, pogotovo ne ta tuc-tuc muzika, ali fascinirano gledam. Kasnije, to okupljanje sa ortacima iz ulice, dugo u letnju noć, dok piče snimci nekih tamo odraslih ljudi u masi, postaje tradicija. Bilo nam je neshvatljivo kako neko može da đuska na samom rubu padine toliko dugo! Činilo se daleko, nedodirljivo. A onda smo odrasli. Odrastoh, pa sa belim rančićem, sa malo duvana i šačicom divnih ljudi, bacih se Dance Areni u zagrljaj.

Ne smatram sebe nekim posebnim poznavaocem tehno muzike, tu scenu pratim od nedavno. Iako sam upoznata sa radom većine dj-eva koji su nastupali u Areni, nisam imala u planu da samo u njoj ostanem ali kako smo prošli kapije Exit-a, bez dogovora, uputili smo se tamo.

Kroz kapije Exit-a prošla sam tako samouvereno kao da ću kukovima razbiti celu Dance Arenu! To lavovsko samopouzdanje trajalo je svega 6 – 7 minuta, koliko nam je bilo potrebno da stignemo do njenog ulaza. BUM! Drhtim! Bum! Kolena otkazuju! Bum! Ja ću izaći iz svoje kože… Sećam se hladnog i vlažnog stiska ruke moje drugarice, više nego bilo čega drugog u tom trenutku. I samo smo išli. Idemo tamo negde u masu! Idemo. Muzika gruva a mi pratimo zelene lasere koji zaluđuju u njenom ritmu. Varaju nas da postoji konačno odredište. Bum! Monika! Bum! Charlotte! Kada je uopšte počela? Volela bih da mogu da kažem kakva je muzika bila, ali ne sećam se. Arena me je zgrabila, oduvala! Bila sam u sukobu sa njom. U milion malih sukoba sa sobom, sa svime što me okružuje. U teoriji, ja sam znala gde dolazim. U toj realnosti tamo, ja sam ustuknula pred njenom veličinom. Ljudi..ljudi! Ljudi kao mravi! Izlaze odasvud, iz tebe, odozdo, sa leve, sa desne strane.. Bez pardona gmižu okolo. Neko se čak i izđuska na tvojim stopalima. Svi različiti; crni, beli, zeleni, šljokičavi, mali, veliki, maskirani, hladni, topli.. Smeju se, urlaju, skaču, plaču, svako u svom univerzumu! I onda poslednji bum. ,,Baby!“ BUM! ,,Do you get me? Do you like what we do when the lights are out?“ – Maceo Plex otvara svoj set.

Tiho a glasno, kovitlao se u mom stomaku. Nežno a snažno, onoliko koliko je bilo potrebno da me razdrma, da me podseti koliko volim muziku, koliko volim ljude. Odatle se kao vatromet rasprštao po mom telu, milujući ga sve do samog vrha prstiju, do usana.. Rešio je svaki sukob u meni, moguć i nemoguć. Od tog trenutka, ja znam zašto sam tamo. Ni jedan lakat koji je prošao kroz moja rebra nije smetao. To je postalo potpuno normalno. Različitosti kojima smo okruženi više nisu zastrašujuće. Uzbudljive su, zabavne. Kako je samo dobro što smo različiti. Opet, i nismo toliko.

Foto: Janez Korošec

Nisam znala da li ću pre da grlim svoje najmilije, da ih posmatram i uživam u njima, ili ću uživati u sebi, kroz muziku. Kada se Carl Cox pridružio Maceu, mi smo uveliko bili u ljubavi sa Arenom. Udruženi, bacali su na nas energetske bombe, začinjene svim i svačim. Urlala sam ko sumanuta kada više nisam znala šta ću sa sobom od sreće. Taman misliš gotovo, to je to, ekstaza, a oni te razbucaju nekim neočekivanim prelazom i beat-om još boljim od prethodnog, i na sve to, Dance Areni priključuje se bitan gost. Vrlo bitan, možda i najbitniji, za mene. Gost koji je svakom izmamio osmeh! Otkrio nas. Pokazao istinsku lepotu svakoga od nas. Lepotu Arene. Sunce. Razlivalo se na našim licima i telima. Da li žmurila ili gledala, videla sam. Videla sam da ne postojim više ja, da ne postoje oni. To smo sve mi. Kako smo divni kad se smejemo. Kako je verovati osobi iza pulta, prepustiti se svakom zvuku koji ti šalje, i  razumeti ga, jedno vanvremensko iskustvo. Kao iz sna. Koliko je lepo biti zaljubljen u „tufnastog prolaznika“. Koliko je moćna ljubav, u svim svojim nijansama, i da je to jedino što je bitno.

Arena se praznila a oni koji su ostali dobili su prostor. Prostor da se izraze, kroz ples, da se oslobođeno kreću, da puste u taj svoj mini krug kog god da žele, ili ne. Carl Cox nas dobija samo za sebe takve otvorene i razdražene. Sa zadovoljstvom sam mu se prepustila. Oh yes, oh, yes.

Veliki su to muzičari. Umetnici. Govore nam zvukom i svako priča svoju priču. Svaka posebna na svoj način. Sama činjenica da si u mogućnosti da je slušaš je divna, a stvarno čuti to što ti govore je, za mene, božanstveno iskustvo.

Foto: Janez Korošec

Svaki dan u Dance Areni je nudio nešto novo, a ja sam svakog dana bila tamo, od otvaranja do zatvaranja, totalno opijena.

 Peggy Gou i Paul Kalkbrenner su mi uneli mir, kao da sam bila kod kuće. Masa se njihala u nekom ljubavnom i nežnom ritmu. Mnogo je bilo nasmejanih ljudi. Brejcha je takvoj atmosferi dodao samo prstohvat svoje ludačke energije i bili smo ponovo potpuno razneseni! Spavaš par sati, klopaš ako se setiš, i trčiš tamo na pravu gozbu. Brejcha je set zatvorio dva puta. Posle prvog, urlali smo svi kao jedan, zvali ga da nam se vrati. Samo još jedna traka… Leđa razvaljuju, kolena, stopala.. ali ti opijeno stojiš i čekaš još samo tu jednu. Ekipice koje su lagano krenule kućama, trčeći su se vratile nazad. Bilo je fantastično.

A treći dan.. Adriatique.. Uh! Tale of Us.. Uhuh! Solomun! Solomun b2b Tale of Us! Uuuuuuh! Neću ni pokušati da opišem. To mora da se doživi. Zaista ne postoje reči! Beskrajno im hvala. Kao što rekoh, veliki muzičari. Ogromni.

Četvrti dan je, po planu, trebalo provesti u busu, natrag do kuće. Plan je promenjen samo jednim klimom glave. Ostajemo i upoznajemo se sa Jeff Mills-om. Sve vreme sam imala utisak kao da je neko genijalno dete za miksetom. Muzikom ti radi isto ono što ti je stariji burazer radio dok te je, kroz igru, učio kako se igra košarka. Deset puta ti protera loptu kroz noge, sa sve osmehom, i zakuca, a ti sa vilicom spuštenom do poda zadivljeno gledaš i ne veruješ. Jedino što možeš da kažeš je bravo i ajde još. Stvarno bravo!

 A onda, kao prvi jutarnji alarm, budi me Dax J. Snuzovala sam neka dva sata, koliko je vrteo, a onda je počela Amelie Lens i to je definitivno bilo to. Budna sam. Moja opijenost se završila i ja sam mogla trezveno da razmišljam. Pošto se nisam sporazumela sa njih dvoje, okrenula sam se ka masi. Malo sam šetala, malo posmatrala. Više nije sve bilo baš tako šareno i lepršavo. Ipak ima i sive, provuče se i neka baš baš tamna, kao kosa lepe Amelie. Nisu svi bili u mekanom i sjajnom mehuru u kome sam ja bila, što je odlično, jer opet pokazuje koliko su dobri u tome što rade ti Dj-evi. Dj-evi koji su me dotakli toliko da sam videla samo lepo i pozitivno. Samo ljubav.

Foto: Janez Korošec

Ogromna je Arena, svašta tu stane. Ja svakako kući nosim beli rančić pun najsladjih poslastica! Za kraj, opet, stisak ruke moje drugarice. Samo što je sada bio mekan i topao, siguran.

Onoj klinki pred TV-om su sada potpuno jasni ti ljudi koji plešu četiri dana bez prestanka uz tu tuc-tuc muziku, jasno joj je zašto se neko zaputio sam iz Londona zbog toga, i ta klinka je sada umnogome jasnija sama sebi. Ne samo da je dodirnula nedodirljivo, već se sa Arenom ljubila dugo u letnju noć.

  Veliko hvala.

Autorka: Jana Stanisavljević

Naslovna fotografija preuzeta sa: www.exitfest.org

Leave a reply